Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi akcionara u vezi pristupa dokumentaciji zavisnog društva

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na jednaku zaštitu prava, utvrdivši da su sudske odluke bile dosledne. Žalba je odbačena u ostalim delovima, uključujući i ponovljeni zahtev o suđenju u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N. iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N. i utvrđuje da je u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 14304/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N. iz Bečeja je 22. jula 2014. godine, preko punomoćnika N. K, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 14304/11. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14304/11 od 6. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, naknadu troškova upravnosudskog postupka i naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

Ustavnom žalbom je osporena presuda Upravnog suda kojom je pravnosnažno utvrđeno da podnosiocu ne pripada novčana naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu za vreme od 29. januara 2003. do 9. aprila 2003. godine, kao i naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu od 10. aprila 2003. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Vrbas - Služba filijale Bečej broj D. 3685, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Vrbas - Služba filijale Bečej broj 182.27-3685/2011 od 9. avgusta 2011. godine određeno je da podnosiocu, invalidu rada sa preostalom radnom sposobnošću i pravom na raspoređivanje sa punim radnim vremenom na drugom odgovarajućem poslu, ne pripada novčana naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu za vreme od 29. januara 2003. godine do 9. aprila 2003. godine, kao i naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu od 10. aprila 2003. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 30-182.27-3685 od 20. oktobra 2011. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 23. decembra 2011. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14304/11 od 6. juna 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ uprave utvrdio da prosečna mesečna zarada podnosioca kod poslodavca ostvarena u poslednjoj godini osiguranja koja je prethodila godini nastanka invalidnosti i valorizovana iznosi 15.437,26 dinara, a da prosečna mesečna zarada podnosioca za period od 29. januara 2003. godine do 9. aprila 2003. godine, ostvarena na drugom odgovarajućem poslu iznosi 19.580,22 dinara; da, polazeći da je odredbom člana 57. stav 1. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja bilo propisano da se predmetna novčana naknada određuje u visini razlike između valorizovanog prosečnog mesečnog iznosa zarade koju je osiguranik ostvario u poslednjoj godini osiguranja koja prethodi godini u kojoj je nastala invalidnost i prosečnog mesečnog iznosa zarade koju on ostvaruje na drugom odgovarajućem poslu, to nema razlike u smislu pomenute zakonske odredbe, pa podnosiocu ne pripada naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu od 29. januara 2003. do 9. aprila 2003. godine, a kako podnosilac na dan stupanja na snagu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju nije bio korisnik naknade, to mu ni od 10. aprila 2003. godine ne pripada ta naknada, saglasno članu 224. tog Zakona .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", br. 111/09), propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud prethodno konstatuje da podnosilac ustavne žalbe isključivo osporava trajanje upravnog spora koji se po njegovoj tužbi vodio pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 14304/11. Podnosilac ustavne žalbe je 23. decembra 2011. godine podneo tužbu nadležnom sudu protiv konačnog rešenja organa uprave, o kojoj je odlučeno osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu broj U. 14304/11 od 6. juna 2014. godine. Iz navedenog proizlazi da je o tužbi odlučeno nakon više od dve godine i pet meseci.

Ustavni sud ocenjuje da je samo trajanje konkretnog upravnog spora prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka pred tim sudom.

Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, kao i da je odluka u predmetnoj upravnoj stvari od značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je predmet konkretnog upravnog spora ocena zakonitosti konačnog upravnog akta o utvrđivanju da li podnosiocu pripada pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu u periodu bliže navedenom u tom konačnom upravnom aktu. Podnosilac nije, niti je mogao doprineti trajanju predmetnog upravnog spora.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu tek nakon više od dve godine i pet meseci odlučio o tužbi podnosioca. Ono što posebno treba imati u vidu je da je upravni postupak u ovoj pravnoj stvari pokrenut po zahtevu podnosioca od 7. februara 2005. godine i da su nadležni sudovi koji su odlučivali u upravnim sporovima u ovoj pravnoj stvari čak četiri puta poništavali konačne upravne akte.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom upravnom sporu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i usvojio ustavnu žalbu, odlučivši kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj naknadi, a posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14304/11 od 6. juna 2014. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje , Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Podnosilac ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete kako u žalbi podnetoj protiv prvostepenog upravnog rešenja, tako i u tužbi koju je podneo Upravnom sudu protiv konačnog upravnog akta, zapravo traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud, pri tom, konstatuje da su rešenja u upravnom postupku doneli nadležni organi, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom i osporena odluka je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba propisa iz penzijskog osiguranja.

Ustavni sud napominje da su nadležni upravni organi i sud sporno pitanje raspravljali u tri stepena, te da su u obrazloženju presude Upravnog suda navedeni dovoljni razlozi za donetu odluku i zauzet stav o tome zašto podnosiocu ustavne žalbe ne pripada pravo na traženu novčanu naknadu. Takođe, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu, zaključio da je odgovoreno na tužbene navode podnosioca.

Stoga je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda procesnih garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom, pre svega, jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost odluke koja se osporava, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti , pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici : www.ustavni.sud.rs).

9. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi akcionara u vezi pristupa dokumentaciji zavisnog društva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti