Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Upravni sud nije obrazložio ključne navode tužbe, a ceo postupak o prestanku službe trajao je osam godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, mr Milan Marković, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Danijele Živković iz sela Malošište , opština Doljevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održa noj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Danijele Živković i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14118/11 od 18. aprila 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14118/11 od 18. aprila 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd UP-2 broj 36-12 od 22. novembra 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Danijele Živković i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3323 Niš u predmetu int. broj 4-838/1 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Danijela Živković iz sela Malošište, opština Doljevac, podnela je , 30. jula 2013. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića , advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14118/11 od 18. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo , iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da je trajao " od 5. aprila 2005. godine do 15. jula 2013. godine", odnosno "punih osam godina". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, bio hitan. Potom se navodi da upravni organi nisu naveli jasne dokaze na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je ukinuto radno mesto na koje je podnositljka bila raspoređena, kao i da joj se nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Posebno se ističe da je podnositeljka tokom postupka dostavila dokaze o trudnoći u vreme prestanka službe, što je prema odredbi člana 144. stav 3. navedenog zakona bio razlog da joj služba ne prestane. Podnositeljka smatra i da rešenje o prestanku službe nije moglo biti zasnovano na dokazima koji su pribavljeni 2008. godine.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naknadi podnositeljki n ematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1102 Beograd UP-2 broj 36-12, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem VP 3323 Niš int. broj 4-838/1 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Danijeli Živković, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na službi u VP 3323/5-2 Niš, na radnom mestu konzervator, KV, ES 62107, GRM 09/524, prestaje služba u Vojsci, 10. maja 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnositeljke izjavljenoj 21. aprila 2005. godine , VP 1099 Beograd je rešenjem int. broj 1161-2 od 6. maja 2005. godine odbila žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnositeljka je Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu protiv konačnog rešenja, u kojoj je, pored ostalog, navela da je u vreme donošenja pobijanog rešenja bila na održavanju trudnoće, zbog čega je ono doneto protivno odredbi člana 144. stav 3. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Nakon preuzimanja nerešenih predmeta Suda Srbije i Crne Gore, Vrhovni sud Srbije je 18. juna 2008. godine doneo presudu U-SCG 1686/06, kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano rešenje, zbog toga što se u spisima predmeta ne nalaze dokazi o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnositeljke, niti su u pobijanom rešenju ocenjeni navodi žalbe.

VP 1102 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje int. broj 58-10 od 11. marta 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnositeljke kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 117-2 od 28. januara 2009. godine iz koje je utvrđeno da je radno mesto podnositeljke ukinuto; potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 514-2 od 27. januara 2009. godine iz koje je utvrđeno da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost da bude raspoređena na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-53/2009 od 28. januara 2009. godine iz koga je utvrđeno da za zanimanje podnosi teljke nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu, kao i da se podnositeljka na evidenciji te organizacije nalazila od 9. juna 2005. godine do 10. novembra 2008. godine.

Podnositeljka je i u tužbi protiv navedenog konačnog rešenja istakla da je u vreme donošenja rešenja o prestanku službe bila trudna, te joj iz tog razloga nije mogla prestati služba.

Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 7902/10 (2009) od 10. juna 2011. godine ponovo uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što se naknadno pribavljeni dokazi moraju prihvatiti sa rezervom, budući da prvostepeni organ njima nije raspolagao u vreme donošenja rešenja iz 2005. godine. Isti sud je utvrdio i povredu člana 9. Zakona o opštem upravnom postupku, jer joj navedeni dokazi nisu dostavljeni na izjašnjenje.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku tokom avgusta i septembra 2011. godine pokušao da podnositeljki lično dostavi na izjašnjenje naknadno pribavljene dokaze. Kako u tome nije uspeo, a podnositeljka tokom upravnog postupka nije obavestila nadležne organe o prebivalištu ili boravištu, drugostepeni organ je doneo zaključak Up-2 broj 36-8 od 26. oktobra 2011. godine, kojim je rešio da se dostavljanje pisanih isprava izvrši pribijanjem na oglasnu tablu. U tom zaključku je navedeno da se, saglasno odredbi člana 86. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, smatra da je dostavljanje tih isprava podnositeljki izvršeno po proteku roka od osam dana od dana njihovog isticanja na oglasnoj tabli. To je bio 6. novembar 2011. godine.

Drugostepeni organ je potom doneo rešenje Up-2 broj 36-12 od 22. novembra 2011. godine kojim je odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da se smatra da je na prethodno opisani način izvršeno lično dostavljanje isprava podnositeljki ustavne žalbe; da se o tim ispravama izjasnio "punomoćnik" podnositljke podneskom od 31. avgusta 2011. godine, ističući da je podnositeljka u vreme prestanka službe bila na "porodiljskom bolovanju"; da iz pribavljenih isprava proizlazi da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, da nije postojala mogućnost njenog raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, prekvalifikacije ili dokvalifikacije, niti mogućnost zaposlenja kod drugog poslodavca; da je podnosteljka u žalbi od 21. aprila 2005. godine navela da je njeno maloletno dete rođeno 2002. godine, te je stoga tvrdnja o porodiljskom odsustvu u vreme prestanka službe potpuno neosnovana.

Podnositeljka ustavne žalbe je 21. decembra 2011. godine podnela tužbu u upravnom sporu u koj oj je osporila izvedene dokaze i ponovila navod iz prethodne dve tužbe da je u vreme prestanka službe bila trudna, zbog čega je na njenu štetu povređena odredba člana 144. stav 3. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Uz tužbu je priložila medicinsku dokumentaciju i izvod iz matične knjige rođenih za ćerku N.Ž, kao dokaze za izneti navod.

Drugostepeni organ je u odgovoru na tužbu naveo da je podnositeljka "prvi put" u tužbi iznela činjenicu da je 23. juna 2005. godine kod nje utvrđena trudnoća i da je 13. januara 2006. godine rodila ćerku N.Ž, ističući da tu činjenicu "nije navela" u žalbi i brojnim podnescima u upravnom postupku i prethodna dva upravna spora. Istovremeno je istaknuto da podnositeljka "nije bila trudna" 10. aprila 2005. godine, kada je njeno radno mesto ugašeno, te je "ta činjenica" nastupila kasnije, zbog čega nisu postojali uslovi za primenu člana 144. stav 3. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14118/11 od 18. aprila 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od odredaba člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i zaključka usvojenog na sednici svih sudija 19. novembra 2012. godine, Upravni sud je našao da je podnositeljki pravilno utvrđen prestanak službe u Vojsci, jer je njeno radno mesto ukinuto, a nije postojala mogućnost zaposlenja na drugom radnom mestu, niti mogućnost dokvalifikacije ili prekvalifikacije. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je taj sud cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti konačnog rešenja, s obzirom na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku i razloge iznete u pobijanom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)); da civilnom licu u Vojsci ne može prestati služba po odredbi člana 143. tačka 9. ovog zakona za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, kao i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, osim ako je radni odnos zasnovan na određeno vreme ili su se stekli uslovi iz tač. 2. do 5. i tačke 8. tog člana (stav 3.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da t užba može sadržavati i pozivanje na činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev iz tužbe (član 22. stav 7.); da se u pravni akt može pobijati tužbom u upravnom sporu zbog nezakonitosti, i to ako je činjenično stanje nepotpuno ili netačno utvrđeno (…) (član 24. stav 1. tačka 4)); da u upravnom sporu sud rešava na osnovu utvrđenih činjenica na održanoj usmenoj javnoj raspravi (član 33. stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer su, sa jedne strane, drugostepeno rešenje i osporena presuda zasnovani na naknadno pribavljenim dokazima na osnovu kojih se nije moglo utvrditi da je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena i da joj se nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u dalje tekstu: Zakon), dok, sa druge strane, uopšte nisu ocenjeni priloženi dokazi o njenoj trudnoći u vreme prestanka službe.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, broj 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, broj 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li s e radno mesto na koje je raspoređena ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na tom radn om mestu, da li je postojao neki od razloga iz člana 144. stava 3. Zakona zbog kojih joj nije mogla prestati služba i da li je bilo moguće da joj se prethodno obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organi imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležn ih sud ova u upravnom sporu , u dopunjenom postupku utvrdi činjenice i dones e novo rešenje zasnovano na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u ponovnom postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosteljka ustavne žalbe bila raspoređena i da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja joj po navedenim zakonskim o dredbama pripadaju.

S obzirom na to da je Upravni sud prihvatio sve činjenične i pravne zaključke do kojih je došao drugostepeni organ, Ustavni sud je razmatrao da li se može smatrati proizvoljnom ocena Upravnog suda da navodi tužbe i priloženi dokazi nisu doveli u sumnju pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog isključivo na osnovu naknadno pribavljenih dokaza. Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu. Stoga se, po shvatanju Ustavnog suda, stanovište drugostepenog organa o validnosti naknadno pribavljenih dokaza , koje je prihvatio Upravni sud, može smatrati ustavnopravno prihvatljivim .

Ustavni sud je potom našao da je drugostepeni organ da o dovoljne razloge zbog kojih je ocenio da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučn ih činjenica o ukidanju radnog mesta podnositeljk e i nemogućnosti njenog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane. Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, naknadno je utvrđivana isključivo na osnovu podataka iz akta Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Niš od 28. januara 2009. godine, prema kome nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu za zanimanje podnositeljke u periodu od 10. maja 2005. godine, kada joj je prestala služba, do 10. jula 2007. godine, kada ona već dva meseca nije bila na službi. Dakle, mogućnost posredovanja u zapošljavanju podnosi teljke ispitivana je samo u odnosu na dan kada joj je prestala služba i za period koji je nakon toga usledio. Međutim, podnositeljka je u tužbi isticala da se iz obrazloženja drugostepenog rešenja ne može pouzdano zaključiti na osnovu čega se izvodi zaključak da joj se nije moglo obezbediti ni jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Ustavni sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja stav drugostepenog organa i Upravnog suda da je postojanje uslova za prestanak službe propisanih navedenom zakonskom odredbom naknadno trebalo ceniti samo u odnosu na datum kada je utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba.

Nadalje, imajući u vidu da u obrazloženju osporene presude stoji da je Upravni sud cenio navode tužbe, ali da se ne spominje da su istovremeno cenjeni i dokazi priloženi tokom upravnog spora, Ustavni sud smatra da se značaj izostanka izričitog izjašnjenja suda o dokazima dostavljenim uz tužbu, takođe, može ispitivati u kontekstu prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 24. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima propisano da je jedan od razloga za pokretanje upravnog spora ako je činjenično stanje nepotpuno ili netačno utvrđeno. Član 22. navedenog zakona, koji reguliše sadržinu tužbe, u odredbi stava 7. propisuje da tužba može sadržavati i pozivanje na činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev iz tužbe. Tome treba dodati i da, u smislu odredaba člana 2. i člana 33. stav 1. pomenutog zakona, sud u upravnom sporu, po pravilu, rešava na osnovu činjenica utvrđenih na održanoj usmenoj javnoj raspravi. Stoga nije bilo zakonskih smetnji da se u tužbi navedu pravno relevantne činjenice i da se za njihovo utvrđivanje uz tužbu prilože dokazi koji prethodno nisu bili izneti u upravnom postupku.

Polazeći od toga da su odredbom člana 144. stav 3. Zakona propisani uslovi pod kojima civilnom licu u Vojsci za vreme trudnoće ne može prestati služba zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređeno, a imajući u vidu da podnositeljka tvrdi da dokazi priloženi uz tužbu upućuju na zaključak o postojanju trudnoće u vreme prestanka službe, Ustavni sud smatra da su navodi tužbe bili takve prirode da se od Upravnog suda očekivalo da se o njima odredi na osnovu izvršene analize ponuđenih dokaza. Međutim, Upravni sud se u osporenoj presudi nije posebno izjašnjavao o tim navodima tužbe, već je smatrao da je zakonitost konačnog rešenja trebalo oceniti samo u pogledu spornih pravnih pitanja.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je našao da Upravni sud nije ispitao sve navode podnositeljke koji su bili odlučujući za ocenu zakonitosti prestanka njene službe u Vojsci, zbog čega obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14118/11 od 18. aprila 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd UP-2 broj 36-12 od 22. novembra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu VP 1097 Niš int. broj 11-1144, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 21 . aprila 2005. godine, kada je podnositeljka izjavila žalbu u upravnom postupku, do 18. aprila 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14118/11. Dakle, osam godina .

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a potom da utvrde da li su postojali razlozi propisani odredbama člana 144. st. 1. i 3. Zakona zbog kojih joj služba ne bi prestala i pored ukidanja radnog mesta. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka mogla da doprinese bržem donošenju drugostepenog rešenja od 11. marta 2009. godine korišćenjem pravn ih sredst ava za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom. Takođe, podnositeljka, koja nije imala punomoćnika u upravnom postupku, nije obavestila nadležne organe o svom prebivalištu, odnosno boravištu, zbog čega joj se nisu mogli dostaviti na izjašnjenje naknadno pribavljeni dokazi, što je odložilo donošenje drugostepenog rešenja od 22. novembra 2011. godine.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u pretežnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da se to radno mesto ukida, niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u upravnom sporu. Iako je drugostepeni organ u ponovnom postupku pribavio dokaze za koje će se u krajnjem ishodu postupka ispostaviti da su dovoljni za odlučivanje, propustio je da ih dostavi podnositeljki ustavne žalbe na izjašnjenje, što je bio jedan od razloga za poništaj i novodonetog rešenja.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je imao u vidu da je promena propisa o nadležnosti sudova za odlučivanje o tužbi podnositeljke ustavne žalbe objektivno uticala na trajanje prvog po redu upravnog spora, ali je našao da to ne može opravdati nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore i sporije odlučivanje Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud je, takođe, primetio da Upravni sud u naredna dva upravna spora nije odstupi o od standarda razumnog trajanja postupka, prihvaćenih u praksi ovog a suda.

Pri tome je Ustavni sud uzeo u obzir stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponavno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak, u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i ponašanje podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti