Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog odbačene revizije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud nalazi da odbacivanje revizije zbog vrednosti spora ispod zakonskog limita ne povređuje pravo na pravično suđenje, niti pravo na pristup sudu, jer je odluka ustavnopravno prihvatljiva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Međanskog iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Igora Međanskog izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1302/08 od 19. februara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Igor Međanski iz Subotice je 24. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Dušana Kliske, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1302/08 od 19. februara 2009. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije usvojena revizija suprotstavljene parnične stranke, sa jedne strane, a odbačena revizija podnosioca ustavne žalbe, sa druge strane, jer je vrednost dela tužbenog zahteva sa kojim podnosilac nije uspeo u postupku niža od 500.000,00 dinara; da Vrhovni sud Srbije nije uzeo u obzir činjenicu da je tužbeni zahtev prvobitno opredeljen na 1.194.399,60 dinara, zbog čega je podnosilac onemogućen u realizaciji prava na jednaku sudsku zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava, ali i prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava; da se povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ogleda u povredi načela nepristrasnosti i činjenici da zbog nezakonitog onemogućavanja revizijske sudske zaštite nije moglo biti otklonjeno nezakonito postupanje nižestepenih sudova.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni pojedinačni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 266/07 od 6. februara 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i obavezan tuženi da mu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade u periodu od 1. jula 2005. godine do 10. aprila 2007. godine isplati ukupan iznos od 934.428,06 dinara, na način bliže naveden u ovoj presudi, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan za dalji iznos od 3.283,28 dinara, obavezan je tuženi da uplati pripadajuće doprinose nadležnom Fondu, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu naknade štete zbog neiskorišćenih godišnjih odmora i obavezan tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka.

Protiv prvostepene presude žalbu su podnele obe parnične stranke, pa je Okružni sud u Subotici presudom Gž1. 75/08 od 16. maja 2008. godine žalbu tužioca odbio kao neosnovanu, a žalbu tuženog delimično uvažio, te preinačio prvostepenu presudu tako što je odbijen zahtev tužioca za obavezivanje tuženog da mu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade u periodu od 1. jula 2005. godine do 10. aprila 2007. godine isplati preko iznosa od 725.130,42 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom po dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude reviziju su izjavili i tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, i tuženi. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 19. februara 2009. godine doneo osporenu presudu, kojom je preinačena presuda Okružnog suda u Subotici Gž1. 75/08 od 16. maja 2008. godine u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati 725.130,42 dinara na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 1. jula 2005. godine do 10. aprila 2007. godine, sa zakonskom zateznom kamatom po dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate, kao i zahtev za isplatu pripadajućih doprinosa na te iznose, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, a revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odbačena kao nedozvoljena. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je akt o razrešenju tužioca sa funkcije direktora koji je poništen u upravnom sporu donela Skupština opštine Subotica, a ne tuženo javno preduzeće u kome je tužilac vršio tu funkciju i sa čijim upravnim odborom je imao zaključen ugovor o međusobnim pravima, obavezama i zaradi direktora; da, po oceni tog suda, razrešeni direktor javnog preduzeća nema pravo zbog nezakonitog razrešenja na naknadu štete u izostaloj zaradi direktora od poslodavca – javnog preduzeća, jer ga je razrešila nadležna skupština opštine, a ne poslodavac kod koga je vršio funkciju direktora; da tuženi nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju svojim aktom nije prouzrokovalo, u smislu čl. 164. i 191. Zakona o radu, kao i čl. 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima; da je revizija tužioca nedozvoljena jer je vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude 469.269,18 dinara i ne prelazi zakonom propisan limit za izjavljivanje revizije, odnosno 500.00,00 dinara.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno ili uskraćeno ovo ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni sud Srbije, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, usvojio reviziju tuženog javnog preduzeća i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio naknadu štete od tuženog zbog izgubljene zarade, dok je reviziju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odbacio kao nedozvoljenu.

U odredbi člana 32. stav 1. Ustava nije izričito propisana garancija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svakome obezbeđuje pravo da pokrene sudski postupak i pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njegova prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu pravo na pristup sudu, kao i druga Ustavom zajemčena prava na koja se pozvao u ustavnoj žalbi, uskraćena, jer mu je osporenom presudom revizija odbačena kao nedozvoljena. Ustavni sud je utvrdio da, u konkretnom slučaju, spor radi naknade štete zbog izgubljene zarade predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos ranije propisan odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega je smatrao da je revizija nedozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Naime, vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosila je 469.269,18 dinara. S obzirom da vrednost predmeta spora nije prelazila iznos od 500.00,00 dinara, koji iznos je predstavljao graničnu vrednost i bio merodavan za ocenu prava na izjavljivanje revizije, Ustavni sud je ocenio da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, niti pravo garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava, kada je osporenom presudom odbacio reviziju podnosioca kao nedozvoljenu. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije odlučujući o reviziji tuženog, za svoje stavove dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se usvaja revizija tuženog i odbija tužbeni zahtev podnosioca kao neosnovan, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Naime, Vrhovni sud Srbije je utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca neosnovan, jer tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nema pravo na naknadu štete zbog nezakonitog razrešenja sa funkcije direktora od tuženog javnog preduzeća, koje ga nije razrešilo, već je to učinila nadležna skupština opština, a saglasno navedenim odredbama Zakona o radu i Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni sud Srbije odlučujući o reviziji dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto po oceni tog suda nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svog stava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na nezavistan i nepristrasan sud, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pružio bilo kakve dokaze da u postupanju Vrhovnog suda Srbije ima elemenata koji bi ukazali na pristrasnost sudija u konkretnom predmetu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbio kao neosnovanu.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava, s obzirom na to da po mišljenju podnosioca, povreda ovog prava proističe iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, imajući u vidu da je utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, ocenio da nema osnova ni za tvrdnje da mu je osporenom presudom uskraćeno pravo na rad zajemečeno odredbama člana 60. Ustava.

Ocenjujući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Vrhovni sud Srbije u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke o dozvoljenosti revizije.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević