Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6222/2017
04.06.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. M . –V. i J . M . -V, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. M . –V. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 7341/14 od 15. juna 2017. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba J. M . –V. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 7341/14 od 15. juna 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. M . –V. i J . M . -V, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 18. jula 2017. godine, preko punomoćnika V . R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7341/14 od 15. juna 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava , kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Agencija za restituciju pogrešno protumačila i primenila odredbe člana 5. stav 1. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer je bivša vlasnica bila prinuđena da zaključi po nju nepovoljan ugovor o trampi nepokretnosti, čime je dovedena u istu pravnu situaciju kao i građani koji su bili prinuđeni da zaključe ugovor o kupoprodaji pod nepovoljnim uslovima. Podnosioci ističu da bivšoj vlasnici nije data mogućnost da izabere da li će joj imovina „biti oteta“ ugovorom o kupoprodaji ili ugovorom o trampi, pa je Agencija za restituciju dužna da ih dovede u istu pravnu situaciju kao naslednike lica kojima je imovina „oduzeta putem ugovora o kupoprodaji“.

Prema navodima ustavne žalbe, ista je pravna situacija i sa ugovorom o poklonu 1000 akcija Centralne banke a.d. Leskovac , koji je bivša vlasnica zaključila sa državnim organom 21. marta 1946. godine, kada je njen suprug bio u zatvoru zbog „privredne kolaboracije sa neprijateljem“. Podnosioci, s tim u vezi, ukazuju na presudu Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti u Leskovcu broj 14/45 od 22. juna 1945. godine i rešenje o rehabilitaciji Višeg suda u Beogradu „Reh. 195/10“.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da su u periodu od 1945. do 1958. godine građani bili prinuđeni da zaključuju nepovoljne ugovore sa državom i da su „flagrantno“ oštećeni isplatom niske kupoprodajne cene, davanjem neadekvatnih nepokretnosti u zamenu ili čak nedavanjem bilo kakve naknade. Podnosioci stoga zaključuju da se u konkretnom slučaju ne radi o ugovorima koji su zaključeni po tržišnim uslovima, slobodnom voljom ugovornih strana, već o oduzimanju imovine.

Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, jer ni drugostepeno rešenje, niti osporena presuda ne sadrže ocenu ovih navoda podnosilaca.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe: da je podnositeljka Jagoda Mitić-Vranjkić zakonski naslednik bivše vlasnice Jelene Vranjkić, iako nije njen krvni srodnik, budući da je pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju nadležnog suda utvrđen krug zakonskih naslednika njenog pok. sina Nikole, koji je bio Jagodin suprug; da Agencija za restituciju „ne razlikuje“ krvne srodnike od zakonskih naslednika; da je sud jedini organ u Republici Srbiji koji je ovlašćen da utvrdi koja lica su zakonski naslednici u konkretnoj upravnoj stvari.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i načela zabrane diskriminacije i „obaveže Republiku Srbiju“ da snosi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Osporenom presudom Upravnog suda U. 7341/14 od 15. juna 2017. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Ministarstva Finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-00135/2013-13 od 28. februara 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je konstatovano: da je pobijanim rešenjem odbijena žalba podnosilaca izjavljena protiv rešenja Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-007420/2012 od 2. septembra 2013. godine, kojim je odbijen kao neosnovan njihov zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za kuću sa nusprostorijama i garažom u Leskovcu, postojeće na k.p. broj … KO Leskovac, površine 20a 32 m2, kao i za 1000 akcija C . b . a.d. Leskovac, bivše vlasnice J. V. Upravni sud je dalje naveo da iz obrazloženja pobijanog konačnog rešenja proizlazi da je uvidom u spise predmeta utvrđeno: da je bivša vlasnica zaključila ugovor o trampi nepokretnosti broj 14350/54 od 30. jula 1954. godine i ugovor o izmenama i dopunama tog ugovora od 22. oktobra iste godine, kojim je gradskoj opštini u Leskovcu ustupila predmetnu nepokretnost, za koju je u zamenu dobila u svojinu i državinu druge nepokretnosti; da je bivša vlasnica ugovorom o poklonu zaključenim 21. marta 1946. godine kao poklonodavac otuđila 1000 akcija C. b . a.d. Leskovac u korist države FNRJ; da je, po nalaženju tuženog organa, pravilno postupio prvostepeni organ kada je odbio zahtev podnosilaca, jer je članom 1. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da se po osnovu odredaba tog zakona može ostvariti pravo na povraćaj imovine oduzete primenom propisa navedenih u tom zakonu; da navedeni ugovori, shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, predstavljaju posebnu vrstu ugovora, te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 5. stav 1. tačka 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da, saglasno odredbama člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i čl. 8. i 10. Zakona o nasleđivanju, podnositeljka J . M . –V. jeste zakonska naslednica svog supruga pok. N . V, ali ne i zakonska naslednica bivše vlasnice, zbog čega nema aktivnu legitimaciju u predmetnoj upravnoj stvari. Upravni sud je, polazeći od navedenih odredaba zakona i utvrđenih činjenica, našao da je pravilna ocena tuženog organa da podnositeljka kao tazbinski srodnik ne ulazi u krug zakonskih naslednika bivše vlasnice, već njenog sina. Upravni sud je, takođe, ocenio da imovina koja je predmet zahteva za vraćanje nije oduzeta primenom propisa o podržavljenju iz čl. 1, 2. i 6. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pa se ne može vratiti po odredbama tog zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava garantovanih Evropskom konvencijom ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, br. 72/11i 108/13) uređeni su uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu ( član 1. stav 1.).

Članom 2. navedenog zakona predviđeno je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) tog člana zakona, među kojima je u tački 38) Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o uređenju i delovanju kreditnog sistema („Službeni list FNRJ“, broj 68/46).

Odredbama istog zakona je, takođe, propisano: da se pod „imovinom“ podrazumevaju oduzete pokretne i nepokretne stvari, kao i oduzeta preduzeća (član 3. stav 1.); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)), a da fizičko lice koje je zaključilo ugovor o kupoprodaji sa državnim organom u periodu od 1945. do 1958. godine, ako se u sudskom postupku utvrdi da je oštećeno visinom kupoprodajne cene, ima pravo isključivo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom, umanjeno za visinu isplaćene kupoprodajne cene (član 5. stav 1. tačka 4)); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom (član 6. stav 1.); da bivši vlasnik ima pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali do 15. februara 1968. godine, ako bivšem vlasniku na ime naknade za eksproprisanu imovinu nije ustupljena druga nepokretnost u svojinu, stanarsko pravo ili drugi oblik najšire pravne vlasti (član 6. stav 2.); da bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima ili pravima (član 6. stav 3.); da se ovim zakonom vraćaju nepokretne i pokretne stvari u javnoj svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave, u državnoj, društvenoj i zadružnoj svojini, osim stvari u svojini zadrugara i društvenoj i zadružnoj svojini koje je imalac stekao uz naknadu (član 15. stav 1.); da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti: građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15. stav 2.) da je za oduzeta preduzeća za koja je u aktu o oduzimanju imovine navedena čista aktiva, saglasno odgovarajućim propisima iz člana 2. ovog zakona, osnovica obeštećenja vrednost čiste aktive, valorizovane na osnovu pariteta dinara prema američkom dolaru na dan oduzimanja i pariteta dinara prema američkom dolaru na dan donošenja rešenja (član 34. stav 1.); da iuzetno, za preduzeća za koja u aktu o oduzimanju nije navedena čista aktiva, osnovicu obeštećenja čini registrovan osnovni kapital na dan oduzimanja, valorizovan na način iz stava 1. ovog člana (član 34. stav 2.); da se za oduzeto preduzeće koje ima suvlasnike, vrednost predmeta obeštećenja iz st. 1. i 2. ovog člana deli na suvlasnike srazmerno učešću u vlasništvu na tom preduzeću (član 34. stav 3.); da se u slučaju oduzimanja akcija, odnosno udela jednog ili više suvlasnika preduzeća, smatra da je, u smislu ovog zakona, oduzet deo preduzeća, pa se vrednost predmeta vraćanja utvrđuje shodnom primenom stava 3. ovog člana (član 34. stav 4.); da će Agencija prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije, ili kada se kao prethodno pitanje pojavi pitanje čije rešavanje spada u isključivu nadležnost suda, kao i u slučaju propisanom u članu 23. st. 4. i 5. ovog zakona (član 45.).

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o uređenju i delovanju kreditnog sistema od 26. oktobra 1945. godine („Službeni list FNRJ“, broj 68/46) predviđeno je da kod saveznih kreditnih preduzeća u čijem kapitalu pored države učestvuju i privatna lica, može država otkupiti učešće privatnih lica isplatom nominalne vrednosti njihovih akcija koja će biti utvrđena po izvršenoj valorizaciji i preračunavanju obaveza u smislu postojećih propisa.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar (član 454. stav 1.); da se ugovorom o razmeni svaki ugovarač obavezuje prema svom saugovaraču da prenese na njega svojinu neke stvari i da mu je u tu svrhu preda (član 552. stav 1.); da iz ugovora o razmeni nastaju za svakog ugovarača obaveze i prava koje iz ugovora o prodaji nastaju za prodavca (član 553. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe K. M . –V. smatra da je Agencija pogrešno primenila odredbu člana 5. stav 1. tačka 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer je bivša vlasnica bila prinuđena da sa državnim organom zaključi po nju nepovoljan ugovor o trampi kuće u Leskovcu, sa sporednim prostorijama i garažom, kao i ugovor o poklonu 1000 akcija C. b . a.d. Leskovac. Podnosilac ističe da je postupanjem Agencije, Ministarstva finansija i Upravnog suda doveden u neravnopravan položaj u odnosu na lica kojima je imovina „oduzeta putem ugovora o kupoprodaji“ i da mu je povređeno pravo na imovinu, a da njegovi navodi nisu ocenjeni u drugostepenom rešenju i u osporenoj presudi.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od sadržine osporene presude, konstatovao da je Upravni sud prihvatio stanovište Agencije i Ministarstva finansija da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 5. stav 1. tačka 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer ugovor o trampi kuće sa nusprostorijama i garažom u Leskovcu, za koje je bivša vlasnica od gradske opštine u Leskovcu u zamenu dobila druge nepokretnosti u svojinu i državinu, kao i ugovor kojim je bivša vlasnica otuđila 1000 akcija C . b . a.d. Leskovac u korist države FNRJ, „predstavljaju posebnu vrstu ugovora, shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima“. Upravni sud je, takođe, ocenio da imovina koja je predmet zahteva za vraćanje nije oduzeta primenom propisa o podržavljenju iz čl. 1, 2. i 6. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pa se ne može vratiti po odredbama tog zakona.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su se u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom postavila kao sporna sledeća pravna pitanja:

- da li bivši vlasnik, koji je sa državnim organom zaključio ugovor o razmeni nepokretnosti u periodu od 1945. do 1958. godine i ugovor o otuđenju akcija državnog kreditnog preduzeća u korist države FNRJ, ima pravo na obeštećenje pod uslovima predviđenim odredbom člana 5. stav 1. tačka 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i

- da li se imovina koja je predmet navedenih ugovora može smatrati imovinom koja je oduzeta primenom propisa o podržavljenju iz čl. 1, 2. i 6. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Tražeći odgovor na prvo sporno pitanje, Ustavni sud je najpre razmotrio merodavne odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i konstatovao: da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tom zakonu; da se pod “imovinom“ podrazumevaju oduzete pokretne i nepokretne stvari, kao i oduzeta preduzeća; da bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje za nepokretnost koju je prodao državnom organu u periodu od 1945. do 1958. godine, ako se prethodno u sudskom postupku utvrdi da je oštećen visinom kupoprodajne cene; da se odredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, ako je bivši vlasnik rehabilitovan; da bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali do 15. februara 1968. godine, ako mu je na ime naknade za eksproprisanu imovinu ustupljena druga nepokretnost u svojinu; da se u slučaju oduzimanja akcija, odnosno udela jednog ili više suvlasnika preduzeća, smatra da je, u smislu ovog zakona, oduzet deo preduzeća.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu obaveze koje za svakog ugovarača proističu iz ugovora o razmeni nepokretnosti, Ustavni sud je ispitivao da li su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi da Agencija prekine postupak i uputi podnosioce ustavne žalbe na parnicu, radi utvrđenja da li su oštećeni zaključenjem spornog ugovora sa državnim organom. Ovaj sud je, radi toga, razmotrio način na koji je zakonodavac uredio pitanje prava bivšeg vlasnika na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali do 15. februara 1968. godine. S obzirom na to da se na osnovu propisa koji su primenjivani do navedenog datuma nije isplaćivala pravična novčana naknada za eksproprisanu nepokretnost, bivšem vlasniku su priznata prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, osim ako mu je na ime naknade za eksproprisanu imovinu ustupljena druga nepokretnost u svojinu. Ustavni sud stoga nalazi da se do odgovora na prvo sporno pitanje dolazi primenom analogije sa položajem bivšeg vlasnika koji je u zamenu za svoju nepokretnost dobio u svojinu drugu nepokretnost, a ne traženjem sličnosti između ugovora o kupoprodaji i ugovora o razmeni nepokretnosti. S obzirom na to da je bivša vlasnica predmetnim ugovorom o razmeni ustupila gradskoj opštini u Leskovcu kuću, sa pomoćnim prostorijama i garažom, za koju je u zamenu dobila u svojinu i državinu druge nepokretnosti, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu Upravnog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 5. stav 1. tačka 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju za ostvarenje prava podnosioca ustavne žalbe na obeštećenje. Polazeći od sadržine navedene odredbe Zakona, a imajući u vidu da je ugovorom o poklonu, zaključenim 21. marta 1946. godine, bivša vlasnica otuđila 1000 akcija C. b . a.d. Leskovac u korist države FNRJ, Ustavni sud je ocenio da ni iz tog ugovora ne mogu proisteći prava iz navedene odredbe Zakona za bivšu vlasnicu, a sledstveno, ni za njene zakonske naslednike.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je odredbom člana 16. stav 3. Zakona o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o uređenju i delovanju kreditnog sistema od 26. oktobra 1945. godine („Službeni list FNRJ“, broj 68/46), koji je naveden u tački 38) člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, predviđeno da kod saveznih kreditnih preduzeća u čijem kapitalu pored države učestvuju i privatna lica, može država otkupiti učešće privatnih lica isplatom nominalne vrednosti njihovih akcija, koja će biti utvrđena po izvršenoj valorizaciji i preračunavanju obaveza u smislu postojećih propisa. Budući da, prema utvrđenim činjenicama i navodima ustavne žalbe, država FNRJ nije otkupila predmetne akcije Centralne banke a.d. Leskovac od bivše vlasnice, već su joj one poklonjene, Sud nalazi da se predmetne akcije ne mogu smatrati imovinom koja je oduzeta primenom odredaba Zakona o uređenju i delovanju kreditnog sistema od 26. oktobra 1945. godine.

Odgovor na drugo sporno pravno pitanje, po oceni Ustavnog suda, proizlazi iz konstatacije da imovina koja je predmet zahteva podnosilaca ustavne žalbe nije eksproprisana, ni konfiskovana, niti iz ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije proizlazi da je oduzeta primenom nekog od propisa navedenih u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud je imao u vidu da je predmetna imovina bila u vlasništvu pok. J. V, a ne njenog supruga, zbog čega nisu od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na to da je suprug bivše vlasnice rehabilitovan rešenjem nadležnog suda. S obzirom na navedeno, ovaj sud nalazi da sa ustavnopravnog stanovišta nije sporan zaključak Upravnog suda da predmetna imovina ne može biti vraćena po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer nije oduzeta primenom propisa o podržavljenju iz čl. 1, 2. i 6. tog zakona.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe sa stanovišta prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, Sud najpre konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava na stanovištu da se član 1. Protokola broj 1 (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju, niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika (videti, npr. presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava Kopecký protiv Slovačke , broj 44912/98 od 28. septembra 2004. godine, st. 37. do 40.). Ustavni sud dalje ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava ( navedena presuda Kopecký protiv Slovačke , st. 45. do 52.) i da legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (odluka Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke broj 39794/98 od 10. jula 2002. godine, stav 69, kao i Odluka Ustavnog suda Už- 4596/2011 od 20. novembra 2013. godine, videti internet stranicu na : www.ustavni.sud.rs.).

Polazeći od navedenih pravnih stanovišta, a imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije imao legitimno očekivanje da će u postupku koji je okončan osporenim aktom ostvariti pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, imajući u vidu da podnosilac istim navodima obrazlaže povredu tog načela i prava na imovinu.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca Konstantina Mitić-Vranjkića , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući ispunjenost procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi podnositeljke Jagode Mitić-Vranjkić, Ustavni sud je najpre konstatovao da je rešenjem Agencije odbijen kao neosnovan zahtev podnositeljke za vraćanje predmetne imovine, odnosno obeštećenje, budući da ona ne spada u krug zakonskih naslednika bivše vlasnice. Ispitujući zakonitost rešenja kojim je okončan predmetni upravni postupak, Upravni sud je ocenio pravilnim zaključak tuženog organa da podnositeljka kao tazbinski srodnik ne ulazi u krug zakonskih naslednika bivše vlasnice, već njenog sina.

Polazeći od toga da je u postupku koji je okončan osporenim aktom utvrđeno da podnositeljka ustavne žalbe nije u krvnom srodstvu po nishodnoj liniji sa bivšom vlasnicom, već je supruga njenog sina, Ustavni sud je ocenio da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima navodi podnositeljke da ima pravo na povraćaj imovine koja je pripadala bivšoj vlasnici. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje da, saglasno odredbama Zakona o nasleđivanju, prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.), da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.) Iz navedenih odredaba sledi da bračni drug zakonskog naslednika ostavioca ni u kom slučaju ne može biti pozvan na nasleđe iza smrti ostavioca, pa stoga ne može imati ni prava po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Imajući u vidu izričitu odredbu člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, prema kojoj pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju samo zakonski naslednici bivšeg vlasnika, Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ne spada u krug lica koja mogu ostvariti pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje. U vezi sa navodima ustavne žalbe da zakon ne propisuje da se imovina vraća krvnim srodnicima, već zakonskim naslednicima, Ustavni sud ukazuje da se oduzeta imovina može vratiti i zakonskom nasledniku koji nije krvni srodnik bivšeg vlasnika, npr. njegovom usvojeniku iz potpunog usvojenja, ali se ne može vratiti licu koje nije zakonski naslednik bivšeg vlasnika.

Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnositeljke Jagode Mitić-Vranjkić, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti