Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu zbog neisplaćenih zarada

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro deset godina. Odgovornost za odugovlačenje pripisuje se parničnim sudovima zbog dugih perioda neaktivnosti i kašnjenja u odlučivanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi S. O . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. O . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5346/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5461/04) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O . iz Beograda je , 19. marta 2014. godine, preko punomoćnika B . Z, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5346/10.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni postupak pokrenut još 2004. godine, da je on sve preduzeo da se taj postupak koji je , kako smatra, relativno jednostavan, okonča, ali da je nerazumno dugom trajanju postupka doprineo parnični sud, načinom njegovog vođenja. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, te prav o na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Podneskom od 23. jula 2014. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu , tako što je osporio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6485/12 od 21. maja 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 58. i članom 60. stav 4. Ustava, ističući da ne stoje navodi presude da mu ne pripada uvećanje zarade od 26% za prekovremeni rad, te da mu je osporenom presudom „oduzet rad koji je obavio“, pa traži da se donese odluka takva da mu taj rad bude plaćen. Takođe, podnosilac je istakao da je stav iznet u osporenoj odluci suprotan stavu izraženom u presudi istog suda od 19. marta 2014. godine, prema kojem zarada ne zavesi od toga da li zaposleni ima zaključen ugovor o radu, već od toga da li je faktički radio. Dopunom ustavne žalbe od Ustanog suda je traženo da utvrdi po vredu označenih načela i prava, poništi osporenu presudu, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 32. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5346/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 1. jula 2004. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog fakulteta, njegovog poslodavca, navodeći da mu je tuženi u periodu od 1. jula 2001. do 1. jula 2004. godine isplaćivao umanjenu zaradu od one koja mu pripada prema merodavnoj uredbi, te je istaknutim zahtevom tražio da sud obaveže tuženog da mu, na ime manje isplaćene zarade za navedeni period, isplati odgovarajuće novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5461/04.

Do donošenja prve prvostepene presude, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao šest ročišta (za 5. oktobar i 23. novembar 2004. godine, 11. oktobar 2005. godine, 3. februar, 7. jun, 27. septembar i 2. novembar 2006. godine), od kojih jedno nije održano. Rešenjem od 16. maja 2005. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem sudskog veštaka finansijske struke, koji je nalaz sa mišljenjem dostavio 27. juna 2005. godine. Isti veštak, po nalogu suda, je 18. aprila 2006. godine dostavio dopunski nalaz sa mišljenjem. Tužilac je, podneskom od 7. juna 2006. godine „precizirao“ tužbeni zahtev, tražeći da sud obaveže tuženog da mu, na ime manje isplaćene zarade (računajući i prekovremeni rad), isplati iznos od 435.858,42 dinara (naknadno je opredeljen iznos od 447.206,01 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2006. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5461/04 od 6. novembra 2006. godine obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 447.206,01 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2006. godine. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 611/0 7 od 10. septembra 2008. godine, a spisi predmeta su 9. oktobra 2008. godine vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 7553/08. Postupajući u skladu sa uputstvom drugostepenog suda, Prvi opštinski sud u Beogradu je, dopisom od 13. oktobra 2008. godine, naložio određenom veštaku da dostavi dopunski nalaz sa mišljenjem, koji je sudu dostavljen 25. maja 2009. godine. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji 2010. godini, predmetni parnični postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod brojem P. 5346/10, koji je prvo ročište zakazao za 16. jun 2010. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazan o je još devet ročišta, od kojih jedno nije održano. U ovoj fazi postupka , tužilac je dva puta preinačio tužbu, tražeći da sud obaveže tuženog da mu, na ime dospelih, a neisplaćenih zarada po uvećanoj ceni rada od 26% za prekovremeni rad, isplati opredeljene novčane iznose i ističući eventualni tužbeni zahtev, kojim je tražio da, ukoliko sud ne usvoji osnovni zahtev, obaveže tuženog da mu, na ime dospelih, a neisplaćenih zarada po redovnoj ceni rada (za redovan i prekovremeni rad) isplati opredeljene novčane iznose. Podneskom od 31. avgusta 2012. godine tužilac je „precizirao“ osnovni i eventualni tužbeni zahtev i istakao novi eventualni zahtev, kojim je tražio da, ukoliko sud ne usvoji ranije postavljene zahteve, obaveže tuženog da mu, na ime dospelih, a neisplaćenih zarada za ukupan fond radnih sati – redovan rad, isplati iznos od 94.843,75 dinara. Takođe, u toku postupka, rešenjem od 8. septembra 2010. godine, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem, a veštačenje je povereno komisiji veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5346/10 od 11. septembra 2012. godine usvojen je drugopostavljen eventualni tužbeni zahtev tužioca, dok su osnovni i prvopostavljen eventualni tužbeni zahtev odbijeni kao neosnovani.

U obrazloženju presude navedeno je, između ostalog, da je iz izveštaj šefa katedre tuženog o broju radnih sati tužioca utvrđeno da je tužilac, u toku posmatranog perioda, pored svojih redovnih obveza, držao i časove vanrednim studentima i studentima iz ranijih generacija kao i da je zamenjivao odsutnog profesora. Takođe, navedeno je da za obavljanje navedenih poslova nije postojao nalog tuženog, već samo usmeni dogovor sa šefom katedre, kao i da tužilac nije tražio internu zaštitu svojih prava kod tuženog kao svog poslodavca. Navedeno je i da je utvrđeno da je obim angažovanja tužioca u posmatranom periodu bio od 61% do 160% (u zavisnosti od dela posmatranog perioda). Prema oceni prvostepenog suda iznetoj u označenoj presudi, nije osnovan tužbeni zahtev tužioca u pogledu prekovremenog rada, budući da, u konkretnom slučaju, nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o radu, jer se ovde radi o preraspodeli radnog vremena. U pogledu zahteva za isplatu razlike između obračunate i isplaćene zarade i zarade obračunate prema odgovarajućoj uredbi, parnični sud je takav zahtev ocenio kao osnovan, jer je utvrdio da postoji razlika između isp laćene i pripadajuće plate, odnosno plate obračunate primenom koeficijenta iz uredbe.

Protiv označene prvostepene presude obe panične stranke izjavile su žalbe. Apelacioni sud u Beogradu je u postupku po žalbama otvorio raspravu na kojoj je, između ostalog , saslušao članove komisije koja je prethodno obavila veštačenje, a koji su izjavili da, po njihovom mišljenju, tužiocu nisu isplaćeni svi časovi rada ostvareni za redovno radno vreme, kada je on radio sa vanrednim studentima i zamenjivao odsutne kolege, te da je visina tog iznosa 94.843,75 dinara. Nakon što je zaključio raspravu, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 6480/12 od 21. maja 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovane izjavljene žalbe i potvrdio označenu prvostepenu presudu . U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je, između ostalog, da su neosnovani navodi žalbe tužioca u pogledu zahteva za isplatu novčanog iznosa na ime prekovremenog rada, budući da u konkretnom slučaju nije postojao zahtev tuženog (odluka ili rešenje) tužiocu da radi prekovremeno, niti su bili ispunjeni drugi uslovi iz člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 71/01). Iz istih razloga drugostepeni sud je ocenio da su bez značaja navodi žalbe tužioca da se u konkretnom slučaju ne radi o preraspodeli radnog vremena. Takođe, navedeno je da je u postupku utvrđeno da je tužilac, pored redovnih obaveza, držao časove vanrednim studentima, studentima iz ranijih generacija i zamenjivao odsutne kolege, a iz nalaza komisije veštaka proizlazi da tuženi za navedene aktivnosti nije isplatio iznos od 94.843,75 dinara, odnosno iznos dosuđen prvostepenom presudom. U obrazloženju je navedeno i da je tužilac na navedeni nalaz komisije imao primedbe u toku prvostepenog postupka, o kojima se komisija izjasnila u dopunskom nalazu sa mišljenjem, nakon čega tužilac više nije imao primedbe, niti je predložio dopunsko ili novo veštačenje, kako u toku prvostepenog, tako i u toku drugostepenog postupka. S obzirom na navedeno, drugostepeni sud je ocenio da nisu od značaja navodi žalbe da je tuženi ostvario 8,97% više od punog radnog vremena.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 1. jula 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 21. maja 2014. godine, trajao devet godina i deset i po mesec.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen, ni činjenično ni pravno.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da parnični sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak, koji je po svojoj prirodi hitan, sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za skoro desetogodišnje trajanje postupka, leži na sudovima koji su postupali u ovom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud, nakon ročišta od 23. novembra 2004. godine, tek rešenjem od 16. maja 2005. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem, a naredno ročište zakazao za 11. oktobar 2005. godine. Zatim je u ponovnom postupku, nakon što su spisi predmeta 9. oktobra 2008. godine vraćeni prvostepenom sudu, taj sud je zakazao ročište tek za 16. jun 2010. godine, a u međuvremenu je samo izveden dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim postupanjem parničn ih sud ova, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine , kao i presude koje su kasnije donete, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta

U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi ustavnog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, različitim postupanjem sudova, Ustavni sud je , uvidom u dostavljenu presudu Apelacionog suda u Beogradu od 19. marta 2014. godine , utvrdio da podnosilac tvrdnju o povredi prava zasniva na pogrešnoj percepciji o postojanju činjenične i pravne identičnosti konkretnog i „uporednog“ slučaja, te je ocenio da ni ovi navodi nisu ustavnopravno prihvatljivi.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 58. i članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenih prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i navode o povredi prava iz člana 58. i 60. stav 4. Ustava ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

U vezi sa povredom načela zabrane diskriminacije koja se ističe ustavnom žalbom, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već se utvrđuje osnovno načelo na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom i zakonom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda ustavnog načela je akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povred u ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio da je osporenom presudom povređeno neko od zajemčenih prava označenih u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povred e načela utvrđenog članom 21. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu zbog neisplaćenih zarada

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti