Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku male vrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Glavni uzrok kašnjenja je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda u pogledu dostavljanja poziva, što je dovelo do brojnih odlaganja ročišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A . P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Čačku u predmetu P. 190/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Čačka podnela je Ustavnom sudu, 31. jula 2013. godine, ustavnu žalbu, zbog povrede "prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku" i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 190/10. Ustavnom žalbom se ističe povreda označenih prava i u odnosu na presude Osnovnog suda u Čačku P. 190/10 od 8. oktobra 2012. godine i Višeg suda u Čačku Gž. 74/13 od 13. februara 2013. godine.

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnje o povredi označenih prava, podnositeljka navodi da je predmetni postupak, koji je, po njenom mišljenju, mogao da se okonča "na nekoliko ročišta", trajao 11 godina, usled čega su joj neopravdano prouzrokovani parnični troškovi u iznosu od 216.800,00 dinara za koji, kao i za iznos od 8.100,00 dinara koji je, kako ističe, neosnovano dosuđen tužiocu, trpi materijalnu štetu. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene akte i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, pri čemu materijalnu štetu opredeljuje u visini iznosa koji je bio predmet spora i troškova parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 190/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. S . podneo je 30. oktobra 2002. godine tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženih A . P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, Lj . J, M . J . i D . J, zbog duga po osnovu neisplaćene nagrade za rad advokata u iznosu od 5.900,00 dinara.

U toku postupka, od ukupno 50 zakazanih ročišta, 28 nije održano. Najveći broj ročišta, ukupno 20, nije održan zbog nedostatka dokaza, odnosno neurednog pozivanja tuženih M. i D . J, za koje su se povratnice više puta vratile sa konstatacijama "nije kući", "nepoznat" i "nije tražio". Zbog neuručivanja poziva tuženima, sud se dva puta obraćao upravniku nadležne pošte i to u toku 2002. i 2005. godine. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno zbog štrajka advokata, a tri iz razloga na strani tužioca - na njegovu molbu, zbog otkaza punomoćja i nedolaska uredno pozvanog punomoćnika zbog čega je bilo doneto i rešenje o mirovanju postupka. Dva ročišta nisu održana iz razloga što je tužena A . P, nakon što je posle rešenja o mirovanju postupka usvojen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, dva puta podnosila zahtev za izuzeće sudije, odnosno predsednika prvostepenog i drugostepenog suda. Krajem 2006. godine izveden je dokaz saslušanjem tužioca i tuženih A . P . i Lj . J, a u oktobru i decembru naredne godine saslušani su i ostali tuženi i svedok V . T. U toku 2012. godine sud je ponovo saslušao parnične stranke i svedoka Z . M . i izvršeno je suočenje stranaka i svedoka. Osim izvođenja dokaza saslušanjem stranaka i svedoka, združeni su i izvršen je uvid u parnične i izvršne spise. U periodu od maja do novembra 2010. godine tužiocu je tri puta nalagano da opredeli visinu tužbenog zahteva.

Osporena prvostepena presuda P. 190/10, kojom su tuženi solidarno obavezani da tužiocu isplate 7.200,00 dinara sa kamatom od podnošenja tužbe pa do isplate, a tužena A. P . i iznos od 900,00 dinara, doneta je 8. oktobra 2012. godine.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gž.74/13 od 13. februara 2013. godine. Navedena drugostepena presuda je, nakon više bezuspešnih pokušaja ličnog uručenja tuženoj A . P, uručena njenom sinu 3. jula 2013. godine, a tuženoj je presuda uručena preko nadležne policijske uprave 21. oktobra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ), koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano: da ako se lice kome se pismeno ima dostaviti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena kome od njegovih odraslih članova domaćinstva koji je dužan da primi pismeno i da ako se oni ne zateknu u stanu, pismeno će se predati nastojniku ili susedu ako oni na to pristanu (član 141. stav 1.); .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano: da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu (član 140. stav 1.); da kad suparničari nemaju zajedničkog zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika, sud ih može pozvati da u određenom roku imenuju zajedničkog punomoćnika za primanje pismena i da će sud istovremeno obavestiti suparničare da će jednog od njih imenovati za zastupnika za prijem pismena ako oni sami ne imenuju takvog punomoćnika (član 142.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa aspekta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao deset godina i tri i po meseca , što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sudova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome je bilo sporno da li su podnositeljka i ostali tuženi izmirili obaveze prema tužiocu koji ih je zastupao u drugom postupku, ne može se smatrati složenim, imajući u vidu da radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje nije sproveden obiman dokazni postupak. U tom kontekstu, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud, osim uvida u parnične i izvršne spise, izveo dokaz saslušanjem str anaka i dva svedoka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, a imajući u vidu visinu iznosa povodom koje je predmetni postupak vođen, Ustavni sud nalazi da nije reč o postupku koji je za podnositeljku bio od izuzetne, egzistencijalne važnosti.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da dva ročišta nisu održana zbog toga što je podnositeljka podnela zahtev za izuzeće sudije, odnosno predsednika prvostepenog i drugostepenog suda. Ustavni sud napominje da podnositeljka ima pravo da koristi dva sredstva propisana zakonom u cilju zaštite svojih prava, pa tako i da podnosi pomenute zahteve u slučaju postojanja sumnje u nepristrasnost sudija, ali istovremeno ukazuje da korišćenje ovih sredstvava neminovno dovodi i do dužeg trajanja postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a da 20 ročišta nije održano zbog neurednog pozivanja tuženih M . i D . J. Zbog nedostatka dokaza o pozivanju ovih tuženih, odnosno neuručivanja poziva za ročišta, sud se dva puta, u toku 2002. i 2005. godine, obraćao upravniku pošte. Po nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada je očigledno da postoji problem u dostavljanju poziva za ročišta tuženima, prvostepeni sud je morao, u cilju efikasnog vođenja postupka, da preduzme mere propisane citiranim odredbama procesnog zakona u cilju obezbeđivanja procesnih pretpostavki za održavanje ročišta. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, propust prvostepenog suda da delotvorno upravlja postupkom osnovni uz rok tome da jednostavan postupak traje nešto više od deset godina.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljk i ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu, a saglasno članu 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje - dužinu trajanja postupka, ponašanje podnositeljke koje je takođe uticalo na to da postupak duže traje, ali i značaj predmeta spora za nju. U tom smislu Sud je, polazeći od toga da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava, našao da dužina trajanja konkretnog postupka za posledicu ima ima tek minimalnu nematerijalnu štetu po podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na predmet i vrednost spora. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava prilikom odlučivanja o visini pravične naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u presudi Dybo protiv Poljske od 14. oktobra 2003. godine, uzeo u obzir „skromnu prirodu“ predmeta spora u postupku koji je vođen pred domaćim sudovima (videti stav 37. pomenute presude, broj predstavke 71894/01). Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje zbog stanja nesigurnosti u kom se nalazio u pogledu svojih građanskih prava, a ne pogoduje ostvarenju eventualno drugih ciljeva. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja simboličnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističu povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu u odnosu na osporene akte, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno navesti da su tužiocu "neosnovano" dosuđeni troškovi postupka i potraživanje koje je bilo predmet spora jer ovakvi razlozi ne predstavljaju ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava.

Prethodna ocena se odnosi i na podnositeljkinu tvrdnju da joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na imovinu, s obzirom na to da podnositeljka i ovu tvrdnju dovodi u vezu sa ishodom postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao i u delu kojim se traži naknada materijalne štete, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.