Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je u svojstvu oštećenog kao tužioca učestvovao u krivičnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Dosuđena mu je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „S.“ d.o.o, sa sedištem u Beogradu , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „S.“ d.o.o. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 4047/10 (ranije pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetima K. 365/02 i K. 947/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „S.“ d.o.o, sa sedištem u Beogradu, čiji je zakonski zastupnik V . K, podne lo je Ustavnom sudu, 5. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika I. B , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 1. decembra 2016. godine, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4047/10 od 11. februara 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 452/15 od 1. jula 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 4047/10 (ranije pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetima K. 365/02 i K. 947/05).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je sudski postupak, započet 2000. godine, trajao do polovine 2015. godine; da su tokom tog postupka donete dve osuđujuće presude, a da je nakon njihovog ukidanja doneta oslobađajuća presuda; da je sud, bez važnih razloga, odugovlačio ovaj postupak, i to odlaganjem zakazanih pretresa bez razloga i postojanja procesnih smetnji; da je u ovoj krivičnoj stvari izmenjeno više sudija, te da se predmet „selio“ iz višeg u niži, osnovni sud, kao i da su okrivljeni odugovlačenjem postupka, a nečinjenjem suda da ih u tome spreči, uspeli u nameri da pribavljen u protivpravnu imovinsku korist pretvore u prirodnu obligaciju koju nikada neće ispuniti.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu štete u iznosu od 30.000,00 evra .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta K. 4047/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (ranije predmeta K. 365/02 i K. 947/05 Okružnog suda u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- aktom Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1070/01 od 4. oktobra 2001. godine, privredno društvo „S. c .“ a.d. obavešteno je da je navedeno tužilaštvo odbacilo njegovu krivičnu prijavu podnetu protiv S.M, M.L. i V.V. zbog krivično g dela prevara iz člana 171. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona RS , te da, ukoliko se ne slaže sa ovakvom odlukom, može u svojstvu oštećenog kao tužioca podneti zahtev za sprovođenje istrage u roku od osam dana od dana prijema ovog obaveštenja;

- oštećeni kao tužioci, privredna društva „S. c .“ a.d. i „SV.“ d.o.o. ( sada privredno društvo „S.“ d.o.o.), podneli su 17. oktobra 2001. godine zahteve za sprovođenje istrage protiv S.M, M.L. i V.V. zbog krivičnog dela prevara iz člana 171. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona RS;

- zakonski zastupnici oštećenih kao tužilaca istakli su imovinskopravne zahteve 15. i 28. marta 2002. godine, prilikom saslušanja u svojstvu svedoka pred istražnim sudijom;

- oštećeni kao tužioci su aktom istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 983/01 od 20. maja 2002. godine obavešteni da nakon okončane istrage mogu preuzeti krivično gonjenje podnošnjem odgovarajućeg optužnog akta u roku od osam dana od dana prijema dopisa, te da će, ukoliko ne postupe u ostavljenom roku, postupak prema okrivljenima S.M, M.L. i V.V. biti obustavljen;

- oštećeni kao tužioci su 29. maja 2002. godine podneli optužnicu protiv okrivljenih S.M, M.L. i V.V. zbog krivičnog dela prevara iz člana 171. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona RS, nakon čega je Okružni sud u Beogradu u periodu od 6. novembra 2002. do 23. januara 2004. godine 12 puta zakazao glavni pretres od čega glavni pretres nije održan sedam puta , i to jednom zbog nedolaska jednog od okrivljenih (zbog bolesti), dva puta zbog nedolaska jednog od branilaca okrivljenih (zbog bolesti i zbog ranije zakazanog iseljenja po predlogu za izvršenje), dva puta zbog nedolaska svedoka (nakon drugog izostanka naređeno je prinudno dovođenje), jednom jer je branilac tražio odlaganje radi upoznavanja sa dopunskim nalazom veštaka i jednom jer je veštak tražio odlaganje da bi se pismeno izjasnio o primedbama na njegov nalaz;

- presudom Okružnog suda u Beogradu K. 365/02 od 26. januara 2004. godine okrivljeni S.M, M.L. i V.V. oglašeni su krivim da su kao saizvršioci izvršili krivično delo prevara u produženom trajanju iz člana 171. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona RS i izrečene su im kazne zatvora u trajanju od po dve godine i šest meseci, dok su rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž1. 1597/04 od 10. februara 2005. godine uvažene žalbe branilaca okrivljenih, ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen nadležnom sudu na ponovno suđenje, a koje je okrivljenima i njihovim branioca uručeno u septembru iste godine;

- Okružni sud u Beogradu je u periodu od 6. decembra 2005. godine do 8. maja 2008. godine glavni pretres zakazao 17 puta , a glavni pretres nije održan 13 puta, između ostalog, pet puta zbog nedolaska nekog od okrivljenih i/ili njihovih branilaca, jednom zbog predloga okrivljenih da se spor reši mirnim putem, jednom jer je određeni sudski veštak tražio odlaganje da bi se dopunski izjasnio o predlogu za poravnanje, jednom jer su branioci okrivljenih tražili odlaganje da bi se upoznali sa nalazom i mišljenjem veštaka koji im je uručen tek na glavnom pretresu, jednom zbog nedolaska veštaka, dva puta zbog sprečenosti predsednika veća i jednom zbog štrajka u pravosuđu;

- presudom Okružnog suda u Beogradu K. 947/05 od 12. maja 2008. godine okrivljeni S.M, M.L. i V.V. oglašeni su krivim za izvršenje krivičnog dela prevara u produženom trajanju iz člana 208. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđeni na kazne zatvora od po dve godine (okrivljeni S.M. i M.L.) i godinu dana (okrivljeni V.V.), a rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž1. 2798/08 od 7. aprila 2009. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen nadležnom sudu na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem;

- rešenjem K. 1422/09 – Kv. 3110/09 od 21. avgusta 2009. godine Okružni sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u predmetnom krivičnom postpuku, te odredio da se po pravnosnažnosti ovog rešenja spisi predmeta dostave Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, koje rešenje je potvrđeno rešenjem Vrhovnom suda Srbije Kž2. 2611/09 od 13. oktobra 2009. godine , nakon čega su spisi predmeta dostavljeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, gde je predmet dobio novi broj K. 4047/10;

- Prvi osnovni sud u Beogradu je u periodu od 26. februara 2010. godine do 6. februara 2015. godine 20 puta zakazao glavni pretres, a glavni pretres nije održan 15 puta , i to tri puta zbog izostanka okrivljenih i/ili njihovih branilaca, jednom zbog štrajka administracije, dva puta jer su se spisi nalazili u Osnovnom javnom tužilaštvu u Vršcu, dva puta zbog nedostatka sudnice , jednom zbog nestanka električne energije, dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom da bi se veštak i punomoćnik oštećenog kao tužioca upoznali sa primedbama okrivljenih na nalaz veštaka i tri puta zbog štrajka advokata;

- osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4047/10 od 11. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 452/15 od 1. jula 2015. godine okrivljeni su oslobođeni od optužbe da su izvršili predmetno krivično delo, a oštećeni kao tužilac, podnosilac ustavne žalbe, upućen je na parnični postupak radi ostvarivanja istaknutog imovinskopravnog zahteva;

- u predmetnom krivičnom postupku zbog promene u sastavu veća ili postupajućeg sudije i proteka vremena, glavni pretres je sedam puta počinjao iznova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje okrivljenom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoji izuzetak, i to kada neki od navedenih učesnika u postupku ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, pod uslovom da je tokom krivičnog postupka isticao imovinskopravni zahtev.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na provredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, odluka od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imao svojstvo oštećenog kao tužioca. Podnosilac (sada privredno društvo „S.“ d.o.o, a u vreme isticanja imovinskopravnog zahteva privredna društva „S. c .“ a.d. i „SV.“ d.o.o.) j e imovinskopravni zahtev prvi put istakao 15. i 28. marta 2002. godine, prilikom saslušanja njegovih zakonskih zastupnika u svojstvu svedoka pred istražnim sudijom, kao i u završnoj reči na glavnom pretresu održanom 6. februara 2015. godine.

Na osnovu prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 15, odnosno 28. marta 2002 . godine, kada je podnosilac prvi put istakao imovinskopravni zahtev, do 1. jula 2015. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 452/15 kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4047/10 od 11. februara 2015. godine, čime je krivični postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, krivični postupak trajao 1 3 godina i tri meseca , što samo po sebi može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, pored vremena trajanja postupka, utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosi oca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je, po oceni Suda, imao nesporni interes da se krivični postupak, u kome je imao svojstvo oštećenog kao tužioca, okonča i da se odluči o njegovom imovinskopravnom zahtevu, a svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju sudskom postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti ovog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ne ukazuju na posebnu složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prva prvostepena presuda doneta još 26. januara 2004. godine , da bi postupak bio pravnosnažno okončan tek 1. jula 2015. godine, nakon što je predmet optužbe tri puta razmatran pred dve sudske instance. Pored ostalog, vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan tek nakon 13 godina i tri meseca. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Istovremeno, Ustavni sud je utvrdio da glavni pretres, iako zakazivan u relativno primerenim rokovima, nije redovno i održavan, i to najčešće zbog izostanka nekog od okrivljenih ili njihovih branilaca, sprečenosti predsednika veća odnosno postupajućeg sudije, nedostatka sudnice, štrajka u pravosuđu, administraciji ili advokata, kao i da bi se okrivljeni upoznali za nalazom veštaka, odnosno da bi se veštak upoznao sa primedbama okrivljenih na njegov nalaz. Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepenom sudu bilo potrebno sedam meseci da okrivljenima i njihovim braniocima dostavi rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž1. 1597/04 od 10. februara 2005. godine kojim je ukinuta prvostepena presuda Okružnog suda u Beogradu K. 365/02 od 26. januara 2004. godine, kao i da je usled promene u sastavu veća ili postupajućeg sudije i proteka vremena, glavni pretres sedam puta počinjao iznova, na koje način e je postupak dodatno prolingiran. U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je ocenio da se postupanje prvostepenog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim i da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati njegovo trajanje od 13 godina i tri meseca.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnog dela za koje je vođen krivični postupak, ocenjenu složenost krivičnog postupka, kao i značaj prava o kome je sud odlučivao, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je on pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje u odnosu na osporene presud e Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4047/10 od 11. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 452/15 od 1. jula 2015. godine i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, polazeći od prethodno izloženog o garancijama prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, konstatuje da je, s obzirom na procesni položaj podnosioca ustavne žalbe u postupku u kome su donet e osporen e presud e, ustavna žalba u delu kojim se osporava pravnosnažni ishod krivičnog postupka ratione personae nespojiva sa jemstvima prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti