Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda. Sud je utvrdio da je proizvoljno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, jer se u takvim sporovima primenjuje Zakon o radu kao lex specialis.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Stefanović iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Stefanović i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 12 75/14 od 1 3. maja 2014. godine i presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 320/12 od 2 4. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 12 75/14 od 1 3. maja 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Čačku P1. 320/12 od 2 4. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Stefanović iz Čačka je izjavila Ustavnom sudu , 23. jula 2014. godine, preko punomoćnika Jova Popovića, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1275/14 od 13. maja 2014. godine i presude Osnovnog suda u Čačku P1. 320/12 od 24. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka smatra da je u osporenim presudama, kojima je njen tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen kao neosnovan, materijalno pravo arbitrerno primenjeno na njenu štetu. Od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporene presude, te obaveže državu Srbiju da joj nadoknadi nastalu materijalnu i nematerijalnu štetu, a traži la je i naknad u troškov a za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osnovni sud u Čačku doneo je osporenu presudu P1. 320/12 od 24. decembra 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Dragice Stefanović, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tuženi Centar za socijalni rad Grada Čačka da joj na ime neisplaćenih plata isplati iznose tačno naznačene u izreci presude za period od januara 2006. do januara 2013. godine, kao i da za napred navedeni period uplati na ime tužilje sve doprinose iz obaveznog socijalnog osiguranja, pri čemu je obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 1275/14 od 13. maja 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

U toku postupka utvrđeno je sledeće činjenično stanje: da je tužilja bila zaposlena kod tuženog i obavljala poslove blagajnika, da joj je rešenjem tužene od 27. januara 2006. godine izrečena mera prestanka radnog odnosa zbog učinjene teže povrede radnih obaveza i dužnosti, zato što je u periodu od 27. februara 2003. do 31. decembra 2003. godine i u periodu od 12. januara 2004. do 17. marta 2005. godine, vršila isplate jednokratnih novčanih pomoći licima na čija imena rešenja ne glase i tako fiktivno prikazivala isplate znajući da se radi o nepostojećim licima i da novac ne isplaćuje licima na čija imena su glasila rešenja, da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 847/12 od 16. januara 2013. godine odbijena žalba tuženog i potvrđena delimična presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 320/13 od 26. juna 2012. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te su poništena kao nezakonita rešenja tuženog od 27. januara 2006. i od 21. februara 2006. godine kojima je tužilji izrečena mera prestanka radnog odnosa zbog teže povrede radnih obaveza i dužnosti, te je tuženi obavezan da tužilju vrati na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i konstatovano da će o zahtevu tužilje za naknadu štete i o troškovima postupka biti odlučeno naknadno; da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 571/13 od 6. juna 2013. godine odbijena kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2847/12 od 16. januara 2013. godine, sa obrazloženjem da su sudovi pravilno usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijana rešenja tuženog, jer donošenje odluke o disciplinskoj odgovornosti zaposlenog, po nastupanju zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, takvu odluku čini nezakonitom; da je presudom Višeg suda u Čačku K. 52/10 od 21. decembra 2010. godine, tužilja oglašena krivom za izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od sedam meseci u koju joj je uračunato vreme provedeno u pritvoru; da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 1084/11 i 404/11 od 26. aprila 2011. godine, delimično uvažena žalba okrivljene i presuda Višeg suda u Čačku K. 52/10 od 21. decembra 2010. godine, preinačena samo u pogledu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud okrivljenu osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru i odredio da se kazna izvrši tako što okrivljena ne sme da napušta prostorije u kojima stanuje; da je sa sigurnošću utvrđena činjenica da je tužilja obavljajući poslove blagajnika kod tuženog, u dužem periodu, vršila isplatu jednokratnih novčanih pomoći većem broju lica bez prethodne identifikacije tih lica, između ostalih i licima na čija imena rešenja nisu glasila; da je isplate vršila i u situacijama kad su ta lica donosila po dva do tri rešenja koja ne glase na njihova imena i da joj je bilo poznato da pre vršenja isplata treba da vrši indetifikaciju lica kojima isplatu vrši, te da je postupajući na taj način svojom krivicom učinila težu povredu radne obaveze i dužnosti koje su označene kao zloupotreba službenog položaja, prekoračenje ovlašćenja i nezakonito raspolaganje materijalnim sredstvima; da su rešenje kojim joj je izrečena mera prestanka radnog odnosa i rešenje kojim joj je odbijen prigovor za preispitivanje prvostepenog rešenja, poništena navedenim presudama sudova iz formalnih razloga, odnosno zbog nastupanja zastarelosti vođenja disciplinskog postupka protiv tužilje.

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je odbio tužbeni zahtev tužilje primenom odredaba člana 59. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radnim odnosima u državnm organima, te čl. 154, 158. i 192. Zakona o obligacionim odnosima. Za ovakvu svoju odluku prvostepeni sud je dao dovoljne i osnovane razloge koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud. Osporavajući pravilnost primenjenog materijalnog prava, žalba tužilje se svodi na to: da u postupku donošenja nezakonitog rešenja o otkazu tužilja nije učestvovala; da je pravnosnažnom delimičnom presudom utvrđeno da je tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, zbog čega ce o tužbenom zahtevu tužilje ne može odlučivati primenom navedenih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pogrešno učinio prvostepeni sud, već samo primenom odredbe člana 191. Zakona o radu. Međutim, po oceni Apelacionog suda, ovakvi žalbeni navodi nisu osnovani, a ovo pored razloga datih u obrazloženju pobijane presude i iz razloga što je u prvostepenom postupku, pored činjenice da je tužilja svojom krivicom učinila teže povrede radne obaveze, utvrđeno i da su učinjene povrede imale obeležje krivičnog dela za koje je tužilja i pravnosnažno osuđena, pa tužilja iz ovakve svoje protivpravne radnje neosnovano zahteva naknadu štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) i odgovarajuće odredbe važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13). Član 108. ranije važećeg Zakona o radu je propisivao: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3.). Odredbama člana 121. bilo je predviđeno: da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.); da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.). Član 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), između ostalog, propisuje: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

Takođe, od značaja su i odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), kao i odredbe Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 116/08 i 104/09). Član 1. stav 3. ranije važećeg Zakona o radnim odnosima u državnim organima je propisivao da se na zaposlene u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena. Član 4. stav 1. važećeg Zakona o državnim službenicima propisuje da se na prava i dužnosti državnih službenika koja nisu uređena ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe.

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorna na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povr edi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog materijalnog prava bila arbitrerna ili nepravična na štetu podnosi teljke.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, kako u ranije važećem Zakonu o radu (član 108.), tako i u važećem Zakonu o radu (član 191.), bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, njemu automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, i jedan i drugi zakon izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti (videti Odluku Ustavnog suda Už-776/ 2012 od 11. aprila 2013. godine).

Ustavni sud konstatuje da je osnov obrazloženja osporenih presuda kojima je odbijen zahtev podnositeljke za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, zaključak sudova da činjenica postojanja nezakonite odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa (sama po sebi) ne može dovesti do automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete u vidu izostale zarade i drugih primanja iz radnog odnosa, jer je izvedenim dokazima u parnici sa sigurnošću utvrđeno da je šteta nastala isključivom krivicom tužilje koja, u smislu odredaba čl. 154, 158. i 192. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja osnov isključenja odgovornosti poslodavca za nastanak štete.

Polazeći od ovakvog stava, Osnovni sud u Čačku i Apelacioni sud u Kragujevcu su osporene odluke utemeljili isključivo na opštim pravilima obligacionog prava o deliktnoj odgovornosti, našavši da je tužilja istovremeno i oštećena i štetnik u pogledu izostale zarade za period u kom se nalazila van radnog odnosa na osnovu pravnosnažno poništenih disciplinskih odluka poslodavca. Ustavni sud konstatuje da se time isključuje primena specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza, koje su sadržane u odredbama Zakona o radu, zbog čega pomenuto tumačenje parničnih sudova smatra ustavnopravno neprihvatljivim i nalazi da je u konkretnom slučaju materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te kao meru otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1275/14 od 13. maja 201 4. godine i odredio tom sudu da donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Čačku P1. 320/12 od 2 4. decembra 2013. godine .

Navode ustavne žalbe o povredi prava na naknadu štete , Ustavni sud nije posebno ocenjivao, s obzirom na to da je osporena drugostepena presuda poništena i da će žalba tužilje izjavljena protiv prvostepene parnične presude biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Apelacionim sudom u Kragujevcu.

6. Povodom zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom sami snose svoje troškove.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti