Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u sedmogodišnjem parničnom postupku za naknadu nematerijalne štete. Podnosiocu je dosuđena naknada od 600 evra, dok je deo žalbe koji osporava meritornu odluku odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đura Krnete iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đura Krnete i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu P. 295/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu P. 11498/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đuro Krneta iz Bačke Palanke je, 31. jula 2013. godine, preko punomoćnika Dejane Spasojević Ivančić, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1216/13 od 5. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i prava na zaštitu zdravlja iz člana 68. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok parničnog postupka u kome je doneta osporena presude Apelacionog suda u Novom Sadu i ukazuje da je isti okončan nakon sedam godina, čime je podnosiocu povređno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporena presuda doneta „na osnovu proizvoljnih razloga koji nisu utemeljeni“, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, a na tim navodima podnosilac zasniva tvrdnje o povredi napred navedenih ljudskih prava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovo odluči o žalbi tužene protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 11498/11 od 28. novembra 2012. godine, te da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenih prava, kao i naknadu troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica Bačka Palanka P. 11498/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. maja 2006. godine Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci podneo tužbu protiv tužene Specijalne bolnice za fizikalnu medicinsku rehabilitaciju sa p.o. „Rusanda“ iz Melenaca, sa predlogom da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha, na ime pretrpljenih fizičkih bolova, te na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznose opredeljene u tužbi, sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Tužbeni zahtev je preinačen (u pogledu visine) podneskom od 27. oktobra 2008. godine.

U postupku pred prvostepenim sudom postupalo je troje sudećih sudija (prvi od podnošenja tužbe u maju 2006. godine do kraja 2009. godine, drugi do februara 2011. godine, a treći od marta 2011. godine do okončanja postupka).

Prva prvostepena presuda u ovom sporu P. 7775/10 od 11. maja 2011. godine je doneta posle pet godina od podnošenja tužbe. U periodu do donošenja navedene presude, prvostepeni sud je zakazao dvadeset i jedno ročišta (20. septembra, 20. oktobra, 17. novembra i 21. decembra 2006, 4. aprila, 23. maja, 21. juna, 19. septembra, 18. oktobra i 28. novembra 2007, 5. novembra 2008. godine, 19. februara, 22. aprila, 18. maja, 2. juna i 25. novembra 2009, 23. marta, 17. juna, 18. oktobra i 2. novembra 2010, te 11. maja 2011. godine), od kojih je održano trinaest, a osam nije održano, i to tri na molbu punomoćnika tužioca, (23. maja 2007. godine, 5. novembra 2008. i 19. februara 2009. godine), jedno na molbu punomoćnika tuženog (18. oktobra 2010. godine), dva iz razloga na strani svedoka i veštaka (28. novembra 2007. i 18. maja 2009. godine) i dva iz razloga na strani suda (21. juna 2007. i 25. novembra 2009. godine), od kojih je ročište za 25. novembar 2009. godine otkazano „zbog predstojeće reforme u pravosuđu“.

U ovom periodu prvostepeni sud je izveo dokaze upoznavanjem sa dostavljenom dokumentacijom, saslušanjem devet svedoka, u dva maha je saslušao tužioca, od čega jednom na licu mesta (u njegovom stanu), i izveo više veštačenja.

Na ročištu održanom 18. oktobra 2007. godine, sud je odredio medicinsko veštačenje na okolnosti da li je tužilac nakon pada u vreme boravka kod tužene adekvatno tretiran, da li je operacija i ugradnja veštačkog kuka urgentna stvar i da li je prolongiranje upućivanja tužioca u drugu adekvatnu ustanovu nakon pada eventualno uticalo na povećanje umanjenja životne aktivnosti kod tužioca, imajući u vidu njegovo opšte zdravstveno stanje pre pada, kao i radi upoređivanja snimka kuka koji je tužilac doneo iz Melenaca i snimka koji je rađen u Kliničkom centru Novi Sad po prijemu i utvrđenja da li su na snimcima identične povrede, odnosno da li je došlo do pogoršanja, kao i radi utvrđenja koji je stepen i intenzitet pretrpljenih fizičkih bolova, te umanjenje životne aktivnosti usled pada; veštačenje je trebalo obaviti putem veštaka dr A. L, ortopeda hirurga, koji je odbio veštačenje i vratio spise predmeta sudu. Nakon toga, tužilac je podneskom od 4. aprila 2008. godine predložio određivanje drugog veštaka, te je sud 26. juna 2008. godine odredio isto veštačenje od strane dr V. D. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 15. oktobra 2008. godine, o čemu su se stranke izjasnile podnescima od 27. oktobra i 6. novembra 2008. godine.

Na predlog tužioca, sud je odredio dopunsko medicinsko veštačenje rešenjem od 2. juna 2009. godine putem prof. dr G. D. i doc. dr M. S, koji su prvo zatražili od suda dostavljanje dodatne medicinske dokumentacije, a 25. novembra 2009. godine dostavili sudu svoj nalaz i mišljenje.

Rešenjem od 2. novembra 2010. godine prvostepeni sud je odredio veštačenje sudskog veštaka neuropsihijatra dr S. P. na okolnost pretrpljenog straha tužioca, koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 29. marta 2011. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci je presudom P. 7775/10 od 11. maja 2011. godine delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev tužioca.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 14. jula 2011. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 3158/11 od 30. novembra 2011. godine usvojio žalbu, ukinuo ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 7775/10 od 11. maja 2011. godine u usvajajućem delu i delu kojim je odlučeno o parničnim troškovima i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, s obzirom na to da je našao da je u prvostepenom postupku usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci je održao četiri ročišta (5. aprila, 29. juna, 20. septembra i 28. novembra 2012. godine) i izveo dokaze ponovnim saslušanjem tužioca, upoznavanjem sa dokumentacijom koju je dostavio tuženi i saslušanjem tri svedoka (od kojih su dva ponovo saslušana).

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci je, presudom P. 11498/11 od 28. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužioca na ime naknade neimovinske štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 260.000 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 150.000 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 100.000 dinara, što ukupno iznosi 510.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate, kao i da plati parnične troškove u iznosu od 171.650 dinara, a stavom drugim izreke odbio deo tužbenog zahteva preko dosuđenog kao neosnovan. U obrazloženju presude se navodi: da je sud tužiocu priznao novčanu naknadu na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), a pri dosuđivanju novčanih iznosa uzeo u obzir težinu povreda koje je tužilac zadobio propustom u radu zaposlenih kod tuženog, dužinu lečenja posle nastanka štetnog događaja, kao i posledice koje je ova povreda prouzrokovala po zdravlje i izgled tužioca. Takođe se navodi da se pri dosuđivanju navedenih iznosa sud rukovodio činjenicom da je tužilac primljen kod tužene na rehabilitaciju u teškom stanju, sa umanjenom životnom aktivnošću zbog koje mu je hod bio toliko otežan da se nije mogao samostalno kretati bez tehničkog pomagala, te da je od strane zaposlenih kod tužene on morao imati takav tretman da može svoje fiziološke potrebe obavljati u krevetu ili odlaziti u toalet samo uz pomoć medicinskog osoblja, što je nadležna služba tužene evidentno propustila da organizuje, da nije pružila dokaze o ispravnosti uređaja za signalizaciju kao ni njihovu dostupnost tužiocu u eventualnom slučaju potrebe, dakle tužiocu nije bio pružen tretman i lečenje prema pravilima struke, niti mu je obezbeđena adekvatna nega, a što je bila obaveza tužene, i što je dovelo do predmetne povrede tužioca u čemu se po oceni suda i ogleda odgovornost tužene za nastalu štetu i dodatno umanjenje opšte životne aktivnosti tužioca za 20%. Pri dosuđivanju novčanih iznosa za fizičke bolove i strah sud je uzeo u obzir činjenicu da je zbog pogrešne dijagnoze ortopeda-konsultanta tužene, koji je propustio da blagovremeno uoči kod tužioca prelom vrata leve butne kosti, tužilac osećao i trpeo produženo dejstvo fizičkih bolova i straha u visokom intenzitetu, bez obzira na analgetsku terapiju koju mu je tužena adekvatno pružila od momenta povređivanja do momenta otpusta i bez obzira što navedena operacija kuka ne spada u urgentne operacije.

Tužena je žalbu protiv navedene prvostepene presude izjavila 14. januara 2013. godine, a tužilac je 5. februara 2013. godine odgovorio na žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1216/13 od 5. juna 2013. godine, stavom prvim izreke, delimično usvojio žalbu tužene i preinačio ožalbenu prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu, tako što je obavezu tužene na isplatu naknade nematerijalne štete tužiocu snizio, i to: za pretrpljeni strah sa iznosa od 100.000 dinara na iznos od 60.000 dinara, za pretrpljeni fizičke bolove sa iznosa od 150.000 dinara na iznos od 75.000 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti sa iznosa od 260.000 dinara na iznos od 200.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. novembra 2012. godine do isplate, dok je u ostalom delu žalbu tužene odbio i prvostepenu presudu u pobijanom nepreinačenom usvajajućem delu potvrdio. Stavom drugim izreke presude drugostepeni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa, stavom trećim izreke preinačio odluku o troškovima prvostepenog postupka, a stavom četvrtim izreke odlučio o troškovima žalbenog postupka. Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na koje je materijalno pravo delimično pogrešno primenjeno kada je prvostepeni sud našao da nema doprinosa tužioca nastanku štetnog događaja, dok je u ostalom delu materijalno pravo pravilno primenjeno. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je suprotno žalbenim navodima tužene da je u ovoj pravnoj stvari dokazala da je preduzela sve mehanizme brige oko pacijenata, te da pacijent nije morao doći u situaciju u koju je došao da padne, apostrofirajući činjenicu da je zvono koje je nadohvat svakog pacijenta bilo ispravno, te da prvostepeni sud nije valjano ocenio dokaze pružene na navedenu okolnost, ovaj sud stava da tužena nije u potpunosti dokazala činjenice koje bi isključile njenu odgovornost za štetni događaj; da zdravstvena organizacija odgovara za štetu prouzrokovanu pacijentu kada je do štete došlo zbog toga što medicinsko osoblje nije postupalo po pravilima medicinske nauke i sa odgovarajućom pažnjom, pa iz takvog ponašanja proistekne šteta; da u situaciji kada je kod tužene na rehabilitaciju primljen pacijent koji otežano hoda, uz pomoć pomagala štapa, kao što je to bio slučaj sa tužiocem, tužena je trebalo da dokaže da je na odgovarajući način upozorila tužioca na način kretanja po bolnici, a s obzirom na zdravstveno stanje u kome je tužilac bio prilikom prijema kod tuženog; da u situaciji kada je pacijent makar i otežano pokretan, tužena je morala da predvidi da je tužilac u stanju da započne kretanje, iz bilo kod razloga, pa kako se radi o predvidljivoj reakciji, tužilac je, u smislu člana 42. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, morao biti upoznat sa uslovima boravka i ponašanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno, moralo mu je biti predočeno na koje sve načine može da zatraži pomoć, koja ne uključuje samo pozivanje zvonom, na koje okolnosti tužena, suprotno žalbenim navodima, nije pružila dokaze, te da iz navedenih razloga tužena u smislu člana 170. ZOO odgovara za štetu koju je tužilac pretrpeo; da, međutim, ovaj sud nalazi da su osnovani navodi tužene da je tužilac i sam trebalo da preduzme mere opreza kako do pada ne bi došlo, svestan činjenice da se otežano kreće i da neke radnje ne može samostalno da obavlja, odnosno da mu je potrebna pomoć drugog lica, pa je, prema stavu ovog suda, i u slučaju neispravnosti pozivnog zvona, tužilac bio u mogućnosti da dozove medicinsko osoblje, makar i uz pomoć drugih pacijenata, zbog čega ovaj sud smatra da za nastali događaj postoji propust i na strani tužioca u srazmeri od 50%. Dalje se u obrazloženju presude navodi da je prema stavu Apelacionog suda, a primenom člana 200. ZOO i 224. ZPP, pravičan iznos naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti – iznos od 400.000 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 120.000 dinara i na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 150.000 dinara, imajući u vidu vrstu povrede koju je tužilac zadobio, stepen umanjenja životne aktivnosti, te utvrđen intenzitet i trajanje bolova i straha; da kako je tužilac i sam doprineo nastanku štetnog događaja, primenjujući odredbu člana 192. stav 1. ZOO koja propisuje da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu, tuženi je obavezan da tužiocu isplati 50% od iznosa koji su utvrđeni kao pravični, iz kojih razloga je prvostepena presuda primenom člana 380. stav 1. tačka 4. ZPP preinačena i odlučeno kao u stavu prvom izreke drugostepene presude. U obrazloženju presude se takođe navodi da je bez uticaja na drugačije presuđenje u ovoj pravnoj stvari činjenica na koju se ukazuje u žalbi, a da pacijent nije adekvatno tretiran od strane tužene, nakon štetnog događaja, jer osnov odgovornosti tužene nije nesavesno i nestručno ponašanje medicinskog osoblja nakon povrede koju je tužilac zadobio, već propusti navedenog osoblja u činjenju, odnosno nečinjenju koji su uzrokovali pad tužioca.

4. Odredbom člana 23. stav 1. Ustava je utvrđeno da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 68. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava utvrđena zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava i načela u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci 26. maja 2006. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 5. juna 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao sedam godina, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično složenom sporu u kome je sud utvrđivao odgovornost tužene za nastanak štete, kao i obim više oblika nematerijalne štete, te je u cilju rešavanja ovih pitanja sproveo obiman dokazni postupak.

Ustavni sud je zatim ocenio da je rešavanje ovog spora nesumnjivo bilo od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, koji je potraživao naknadu štete proistekle iz telesne povrede.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju postupka, imajući u vidu, pre svega, da su tri ročišta odložena na predlog punomoćnika podnosioca (23. maja 2007, 5. novembra 2008. i 19. februara 2009. godine), što je doprinelo dužem trajanju postupka oko sedam meseci.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka, ipak, dao prvostepeni sud svojim nedovoljno efikasnim postupanjem. Naime, uprkos zakazivanju ročišta u prihvatljivim rokovima, prvostepeni sud nije u toku celog postupka preduzimao sve mere koje su mu stajale na raspolaganju da bi obezbedio efikasno odvijanje postupka, posebno imajući u vidu da se ovde radilo o tužbenom zahtevu za naknadu štete koja je proistekla iz telesne povrede podnosioca koja je umanjila njegovu opštu životnu sposobnost, a pri tome se radi o licu čija je opšta životna sposobnost već bila umanjena. Ovde se ima u vidu da je od dostavljanja predloga tužioca za određivanja novog veštaka (14. aprila 2008. godine), nakon što je prvobitno određeni sudski veštak vratio spise predmeta, do donošenja rešenja o određivanju novog veštaka proteklo dva ipo meseca, da je sud od određivanja saslušanja tužioca na licu mesta 23. marta 2010. godine do obavljenog saslušanja proteklo tri meseca, te da je veštačenje veštaka na okolnost pretrpljenog straha trajalo pet meseci, za koje vreme je sud uputio veštaku dve urgencije, ali nije iskoristio mogućnost preduzimanja drugih mere, kao što je pretnja ili izricanje novčane kazne, u cilju blagovremenog postupanja veštaka. Osim toga, iako je do prve promene postupajućeg sudije u ovom sporu došlo u toku sprovođenja reforme pravosuđa, te se ne može staviti na teret nadležnog suda, naknadna promena postupajućeg sudije nije bila time uslovljena, a činjenica da je u ovom sporu postupalo više sudija, nesumnjivo je doprinela dužem trajanju postupka. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije , od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu P. 295/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu P. 11498/11, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, značaj predmeta spora za podnosioca i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje, učinjenu osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1216/13 od 5. juna 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da navodi na kojima se zasniva tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava predstavljaju izraz shvatanja podnosioca o tome da je drugostepeni sud nepravilno primenio odredbe materijalnog prava kada je utvrdio da postoji doprinos podnosioca ustavne žalbe nastanku štete, i to u visini od 50%, te u skladu s tim preinačio prvostepenu presudu. Ustavni sud je, zatim, ocenio da presuda Apelacionog suda u Novom Sadu sadrži dovoljno i jasno obrazloženje za donetu odluku, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je, kao što se navodi u obrazloženju prvostepene presude, propust ortopeda – konsultanta tužene da blagovremeno (na osnovu snimka napravljenog po povređivanju) uoči kod tužioca prelom vrata leve butne kosti, cenjen prilikom utvrđivanja visine naknade neimovinske štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, imajući u vidu i da navedena operacije kuka ne spada u urgentne operacije, te da je i drugostepeni sud utvrdio pravičan iznos naknade nematerijalne štete, kako se navodi u obrazloženju osporene presude, imajući u vidu vrstu povrede koju je tužilac zadobio, stepen umanjenja životne aktivnosti, te utvrđeni intenzitet i trajanje bola i straha. Stoga je, po nalaženju Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljiv stav Apelacionog suda u Novom Sadu da navedena okolnost ne može dovesti u pitanje ocenu drugostepenog suda o postojanju doprinosa podnosioca ustavne žalbe nastanku štete. Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao parnični revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

S obzirom na to da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, a da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na navodima kojima se izražava nezadovoljstvo osporenom presudom, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi ovog ustavnog prava.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava i prava na zaštitu zdravlja iz člana 68. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda ne može dovesti u vezu sa povredom navedenih ustavnih prava.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda Novom Sadu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti