Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Postupak je obeležen neefikasnošću sudova, gde je prvostepena presuda dva puta ukidana i vraćana na ponovno suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz K , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 23/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz K . je 25. jula 201 2. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu K. 23/10 od 9. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 4566/10 od 9. decembra 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 30. st. 1. i 3, člana 31. i člana 33. stav 5. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ali je očiglednom omaškom u pisanju naveo pravo iz člana 33. stava 6. Ustava, kojim se svakom kome se sudi za krivično delo jemči pravo da mu se sudi bez odugovlačenja.

Ustavni sud konstatuje da je navedeno pravo okrivljenog sastavni deo i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga Sud osnovanost ustavne žalbe podnosioca u ovom delu razmatrao u okviru prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je osporenim presudama pravnosnažno okončan krivični postupak koji je protiv njega vođen pred Višim sudom u Zrenjaninu više od deset godina, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku „iz člana 33. stav 6. Ustava“. Podnosilac dalje ističe da su mu povređena prav a iz člana 30. st. 1. i 3. i člana 31. Ustava, jer je„neosnovano bio lišen slobode“, odnosno, jer mu je određen pritvor „iako ta mera nije bila neophodna“ i dodaje da je pritvor trajao „nepotrebno dugo - 16 dana“, kao i da o žalbi njegovog branioca na rešenje o određivanju pritvora nije odlučeno u zakonskom roku. Konačno, podnosilac ističe da mu je povređeno pravo da „kao okrivljeni na glavnom pretresu ispita svedoka J.M“ iz člana 33. stav 5. Ustava.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Zrenjaninu Su. IX-48/2012-7 od 26. septembra 2012. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Zrenjaninu, koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda.

Krivični postupak je pokrenut pred Okružnim sudom u Zrenjaninu donošenjem rešenja istražnog sudije da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe (i još jednog lica) sprovede istraga (rešenje Ki. 13/2001 od 29. januara 2002. godine), zbog krivičnog dela primanja mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Jugoslavije .

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Zrenjaninu je 14. februara 2003. godine protiv podnosioca ustavne žalbe (i još jednog lica) podiglo optužnicu.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedene optužnice izjavio prigovor koji je odbijen rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Kv. 26/02 od 28. februara 2002. godine, čime je optužnica stupila na pravnu snagu.

Glavni pretres je zakazan sedam puta, a dva puta nije održan (1. novembra 2002. godine, jer nije pristupio svedok i 10. februara 2003. godine, jer nisu pristupili svedok i branilac podnosioca ustavne žalbe).

Okružni sud u Zrenjaninu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 21. marta 200 3. godine doneo presudu K. 14/02 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Navedena presuda je po izjavljenim žalbama ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1589/03 od 6. decembra 200 4. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku, glavni pretres je zakazan sedam puta, od čega dva puta nije održan (23. januara 2006. godine, jer nije pristupio svedok i 24. maja 2006. godine, jer nije prispeo traženi Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta iz Ministarstva unutrašnjih poslova).

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Okružni sud u Zrenjaninu je 8. decembra 200 6. godine doneo presudu K. 30/05 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Jugoslavije.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, 25. juna 2008. godine doneo rešenje Kž. I 1438/07 kojim je žalbe uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Zrenjaninu K. 30/05 od 8. decembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, glavni pretres je zakazan sedam puta, a tri puta nije održan (24. decembra 2008. godine, jer nije pristupio svedok; 1. oktobra 2009. godine, jer nisu pristupili svedoci; 21. maja 2010. godine, jer nisu pristupili svedoci i branioci optuženih).

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Viši sud u Zrenjaninu je 9. juna 2010. godine doneo osporenu presudu K. 23/10 kojom je, pored ostalog, okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe (i još jedno lice) oglasio krivim za krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Jugoslavije i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, odlučujući o izjavljenim žalbama, nakon održanog glavnog pretresa pred tim sudom, doneo osporenu presudu Kž1. 4566/10 od 9. decembra 2011. godine, kojom je žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio presudu Višeg suda u Zrenjaninu K. 23/10 od 9. juna 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 29. januara 2002. godine (po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Zrenjaninu Ki. 13/2002 od 29. januara 2002. godine) do 13. februara 2002. godine (kada mu je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Zrenjaninu Ki. 14/2002 od 13. februara 2002. godine pritvor ukinut).

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, kao i da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30. st. 1. i 3.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 29. januara 2002. godine , kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 9. decembra 2011. godine , kada je doneta presuda Apelacion og sud a u Novom Sadu Kž1. 4566/10 , kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao devet godina, deset meseci i jedanaest dana, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije bitnije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose prvenstveno sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (oslobađajuća) presuda doneta još 21. marta 2003. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan osuđujućom presudom, 9. decembra 2011. godine, nakon što je predmet optužbe tri puta razmatran pred dve sudske instance. Vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon skoro deset godina. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima nije doprineo njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je prvenstveno imao u vidu složenost krivičnog postupka, sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povred e prava iz člana 30. st. 1. i 3. i člana 31. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe navedenu povredu ističe u odnosu na period tokom kojeg je bio lišen slobode (od 29. januara 2002. do 13. februara 200 2. godine). Imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u pritvoru pre stupanja na snagu važećeg Ustava, kojim je uvedena ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud je ocenio da u tom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U odnosu na istaknutu povredu posebnog prava okrivljenog iz člana 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie ukazivali na to da mu je osporenim presudama povređeno označeno ustavno pravo. Ovo posebno iz razloga što je Ustavni sud iz osporene prvostepene presude utvrdio da je iskaz svedoka J.M. pročitan na glavnom pretresu uz saglasnost stranaka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovim delovima ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti