Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje 24 godine i dosudio naknadu štete. Podnositeljki je dodeljeno 1.700 evra zbog dugotrajne neaktivnosti izvršnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Kose Pešić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Kose Pešić i utvrđuje da je u postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu I. 664/00 (sada predmet Osnovnog suda u Boru I. 1186/10) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kosa Pešić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 11. februara 2011. godine, preko punomoćnika Zajedničke advokatske kancelarije advokata Dragane Videnović i Mileta Petkovića, iz Bora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na sudsku zaštitu, na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 22, 32. i 36. Ustava, kao i čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u izvršnom postupku koji se u vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu I. 664/00.

U ustavnoj žalbi je navedeno, između ostalog, da predmetno izvršenje nije sprovedeno ni posle više od 20 godine. Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava, kao i za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru I. 1186/10, kao i u drugu dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Boru P. 237/85 od 3. decembra 1985. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je utvrđeno da je tužilja vlasnik 41/100 idealnih delova opisane nepokretnosti i obavezan je tuženi Ž.P. da putem deobe preda tužilji u državinu pripadajući deo, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na osnovu ove presude podnositeljka ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, podnela je 6. aprila 1989. godine Opštinskom sudu u Boru predlog za dozvolu izvršenja protiv izvršnog dužnika Ž.P. Povodom ovog predloga formiran je predmet I. 1346/89.

Na ročištu održanom 18. jula 1989. godine izvršni poverilac je predložila da se fizička deoba nepokretnosti izvrši prodajom te nepokretnosti i isplatom vrednosti 41% iznosa dobijenog prodajom.

Rešenjem Opštinskog suda u Boru I. 1346/89 od 1. februara 1990. godine dozvoljeno je predloženo izvršenje. Protiv ovog rešenja izvršni dužnik je izjavio prigovor, koji je odbijen rešenjem izvršnog suda od 11. juna 1990. godine. Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja donetog po prigovoru, Okružni sud u Zaječaru doneo je rešenje Gž. 1396/90 od 10. avgusta 1990. godine, kojim je ovu žalbu odbio kao neosnovanu.

U daljem toku postupka izvršni sud je preduzimao radnje usmerene na prodaju predmetne nepokretnosti, te je, između ostalog, odredio vrednost nepokretnosti i zakazao ročište za prodaju. U periodu od 19. novembra 1991. godine do 28. oktobra 1994. godine izvršni sud nije preduzeo ni jednu radnju usmerenu na sprovođenje izvršenja.

Na ročištu za javnu prodaju održanom 19. marta 1999. godine utvrđeno je da je izvršni poverilac dala najvišu cenu za predmetnu nepokretnost, te joj je, rešenjem od 22. juna 1999. godine, ta nepokretnost dosuđena. Rešavajući o žalbi dužnika izjvaljenoj protiv ovog rešenja, Okružni sud u Zaječaru je doneo rešenje Gž. 768/2000 od 5. jula 2000. godine, kojim je uvažio žalbu i ukinuo prvostepeno rešenje od 22. juna 1999. godine.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio novi broj I. 664/00, Opštinski sud u Boru je na ročištu održanom 13. februara 2001. godine, doneo rešenje „radi utvrđenja da li je sporna nepokretnost fizički deljiva“, a rešenjem od 31. maja 2001. godine izvršena je fizička deoba predmetne nepokretnosti. Protiv ovog rešenja izvršni poverilac je 11. juna 2001. godine izjavila prigovor. O ovom prigovoru odlučio je Osnovni sud u Boru, pred kojim je postupak nastavljen nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini pod brojem I. 1186/10, rešenjem Ipv.I. 1/10 od 3. marta 2010. godine. U međuvremenu izvršni sud nije preduzeo ni jednu radnju usmerenu na sprovođenje izvršenja, niti je izvršni poverilac tražila od suda da ubrza postupak.

Zaključkom Osnovnog suda u Boru I. 451/11 od 9. maja 2012. godine ovom postupku je spojen postupak tog suda I. 451/11.

U nastavku postupka utvrđena je vrednost predmetne nepokretnosti, a rešenjem od 6. februara 2013. godine ta nepokretnost je dodeljena izvršnom poveriocu, dok je narednog dana predata izvršnom poveriocu. Rešenjem izvršnog suda od 26. februara 2013. godine određeno je da će se preostalo novčano potraživanje izvršnog poverioca namiriti popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Ovo rešenje ukinuto je rešenjem Ipv.I. 25/2013 od 26. marta 2013. godine, s obzirom na to da njim nije bila utvrđena visina preostalog potraživanja. Do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu 17. jula 2013. godine nije više preduzeta ni jedna radnja u predmetnom izvršnom postupku.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na sudsku zaštitu, na pravično suđenje, na jednaku zaštitu i na pravno sredstvo, iz čl. 22, 32. i 36. Ustava, kao i člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Članom 13. Evropske konvencije propisano je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, kao i zbog povrede člana 13. navedene evropske konvencije, koji po svojoj sadržini odgovara članu 36. stav 2. i članu 22. stav 1. Ustava, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknutih povreda vršio u odnosu na ove odredbe Ustava.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega , konstatovao da je predmetni izvršni postupak, od podnošenja izmenjenog predloga za izvršenje 18. jula 1989. godine, do odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi, trajao 24 godina, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem predloga za izvršenje, a završava sprovođenjem izvršenja, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja izvršnog postupka .

Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je izvršni sud imao više dužih perioda potpune neaktivnosti u ukupnom trajanju od skoro 14 godina.

Ustavni sud je ocenio da je, nezavisno od zakonske obaveze suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, podnositeljka ustavne žalbe mogla u navedenim periodima neaktivnosti izvršnog suda da traži od tog suda da preduzme neophodne radnje kako bi se predmetni postupak okončao i tako podstakne sud da postupak nastavi, ali da takva neaktivnost podnositeljke ne može da predstavlja opravdanje izvršnog suda za to što toliko dugo nije postupao.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim postup anjem izvršnog suda u označenom postupku podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i pasivno ponašanje podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem izvršnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je predmetni izvršni postupak još u toku, Ustavni sud je kao način otk lanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije pruži o dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali, što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije nave o ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 22. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević