Povreda prava na pravično suđenje u sporu zbog smetanja poseda
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio rešenje Višeg suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je arbitrerno primenio materijalno i procesno pravo, menjajući činjenično stanje bez održavanja rasprave i donoseći zaključke koji ne proizilaze iz utvrđenih činjenica.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-624/2013
22.12.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović , Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Čolaković iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Čolaković i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 20743/10 od 7. novembra 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 20743/10 od 7. novembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17754/10 od 10. maja 201 0. godine.
3. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-624/2013 od 17. jula 2014. godine o odlaganju izvršenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 20743/10 od 7. novembra 2012. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17754/10 od 10. maja 201 0. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Jelena Čolaković iz Beograda podnela je 25. januara 2013. godine, preko punomoćnika Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom iz Beograda Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u tački 1. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se istovremeno poziva la i na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.
Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je osporeno drugostepeno rešenje zasnovano na činjeničnom stanju koje nije utvrđeno pred prvostepenim sudom. Ovo stoga što je drugostepeni sud, bez održane rasprave, utvrdio da je tužilja državinu na predmetnoj nepokretnosti manifestvovala redovnim obilaženjem iste, unošenjem pokretnih stvari, biranjem pločica za kupatila, kao i zamenom ulaznih vrata novim blindiranim vratima, sa novom bravom i cilindrom, iako to nije utvrđeno pred prvostepenim sudom. Takođe , podnositeljka tvrdi i da drugostepeni sud nije razmatrao da je preduzeću koje je izvodilo radove predmetni stan pripao i da je to preduzeće radove izvodilo sve dok navedeni stan njoj nije prodat i predat u posed. Polazeći od navedenog , podnositeljka je predložila da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporeno drugostepeno rešenje i odredi naknada štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17754/10 od 10. maja 2010. godine, stavom prv im izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su tuženi Jelena Čolaković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, P.Č. i R.M. smetali tužilju S.P. u mirnom posedu stana broj 12, koji se nalazi u višestambenoj zgradi na adresi Peristerska broj 4, u Beogradu, na taj način što su 26. septembra 2007. godine neovlašćeno ušli u predmetni stan, promenili glavnu bravu na ulaznim vratima i izneli stvari koje su se nalazile u stanu, a koje su pripadale tužilji, te uneli svoje pokretne stvari, te da se nalož i tuženima da zamene bravu na ulaznim vratima stana broj 12 u ovoj zgradi, ključeve od ove brave predaju tužilji i stan oslobode od lica i stvari, u roku od osam dana od dana dostave otpravka rešenja, kao i da se uzdrže od svakog daljeg smetanja mirnog poseda navedenog stana, pod pretnjom novčanog kažnjavanja; s tavom drugim izreke odbijen je predlog za određivanje privremene mere; stavom trećim izreke obavezana je tužilja da tuženima nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da prvostepeni sud nije poklonio veru iskazu tužilje u delu u kome je navela da je pločice u stanu postavila u junu - julu 2007. godine, kao i da je početkom avgusta meseca unela komodu, tri stolice i lampu, jer je to u suprotnosti sa ostalim izvedenim dokazima, a posebni pri činjenici da je brava na ulaznim vratima koju je ona postavila promenjena maja 2007. godine, jer da je to tačno, onda bi tužilja u periodu jun-jul-avgust 2007. godine utvrdila da je brava promenjena, a ne dana 26. septembra 2007. godine, kada je stan došla da obiđe njena majka.
Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 20743/10 od 7. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, preinačeno je ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17754/10 od 10. maja 2010. godine u njegovom stavu prvom izreke, pa je utvrđeno da su tuženi Jelena Čolaković, P.Č. i R.M. smetali tužilju S.P. u mirnom posedu predmetnog stana na način opisan u stavu prvom izreke prvostepenog rešenja, pa je naloženo tuženima da preduzmu radnje iz stava prvog prvostepene presude. Stavom drugim izreke drugostepenog rešenja odbijena je kao neosnovana, žalba tužilje S.P. i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17754/10 od 10. maja 2010. godine u njegovom stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke drugostepenog rešenja preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka, tako što su obavezani tuženi da tužilji naknade troškove postupka . U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je tužilja , nakon što je dana 22. novembra 2005. godine zaključila ugovor o kupoprodaji predmetnog stana , tokom novembra meseca 2006. g odine obizlazila taj stan ; da joj se nisu svidele plo čice i vrata koje je postavljao izvođač radova „Carevica komerc", te je naručila druge pločice i druga vrata, koja su po njenom izboru postavljena krajem 2006. godine; da je nakon toga primerak ključeva od brave ulaznih vrata ostavila čuvaru zgrade, radniku navedenog preduzeća koje je izvodilo radove ; da je maja meseca 2007. godine trećetuženi, kao direktor navedenog preduzeć a kom e je pripao predmetni stan po osnovu ugovora od 30. novembra 2005. godine, promenio bravu na ulaznim vratima predmetnog stana i dva ključa od iste dao čuvarima zgrade, radnicima tog preduzeća ; da su krajem maja meseca 2007. godine prvotuženi i dru gotuženi obilazili predmetni stan više puta i odlučili se za kupovinu, pa su 6. juna 2007. godine zaključili predugovor, a prvotužena je 17. jula 2007. g odine zaključila ugovor o kupoprodaji predmetnog stana i posed istog joj je predat od strane navedenog preduzeća 28. avgusta 2007. godine, kada su joj predati ključevi od stana ; da se prvotužena kao kupac uselila u ovaj stan sa drugotuženim i decom, nakon što su u stan uvedeni voda i struja semtembra meseca 2007. godine ; da je prvostepeni sud doneo ožalbeno rešenje, sa obrazloženjem da tužilja nije bila u posedu predmetnog stana, s obzirom na to da u tom stanu radovi nisu bili završeni, iz kog razloga nije ni došlo do primopredaje, a da je izvođač radova preduzeće „Carevica komerc" sve vreme bilo u posedu stana i taj posed nikad nije izgubilo, jer je primerak ključa od ulaznih vrata svih stanova, pa i od postavljenih ulaznih vrata koji je t rebalo da pripadne tužilji bio u njegovom posedu, dok su kupci u stanove mogli da uđu radi razgledanja i eventualnih intervencija na izvedenim radovima. Viši sud u Beogradu nalazi da se ova odluka prvostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilna, jer je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno odredbe čl . 70. do 78. Zakona o osnovama osvojinskopravnih odnosa, na kojima je zasnovao svoju odluku. U konkretnom slučaju, suprotno zaključku prvostepenog suda, po oceni Višeg suda u Beogradu , tužilja je bila u državini predmetnog stana. Državinu na spornoj nepokretnosti tužilja je manifestovala redovnim obilaženjem iste, unošenjem pokretnih stvari, biranjem pločica za kupatila, kao i zamenom ulaznih vrata novim blindiranim vratima, sa novom bravom i cilindrom. Činjenica da je tužilja ključeve od spornog stana predala čuvaru zgrade, radniku preduzeća „Carevica komerc" ne može voditi zaključku da je ista izgubila državinu predmetne nepokretnosti, odnosno da je navedeno preduzeće sve vreme bilo u posedu iste. Naime, državina stvari se gubi kada držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari. U slučaju da je držalac samo privremeno sprečen da vrši faktičku vlast, mimo svoje volje, ne dolazi do gubitka državine. Kako je, u konkretnom slučaju , tužilja ušla u posed predmetnog stana, te imajući u vidu činjenicu da zgrada nije bila useljena, iz kog razloga je tužilja, mimo svoje volje, bila onemogućena da faktičku vlast na predmetnom stanu svakodnevno vrši, to je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je sve vreme u posedu stana bilo navedeno preduzeće. S toga je, po s tanovištu drugostepenog suda , tužilja bila savesni držalac predmetnog stana , a navedeno preduzeće samo detentor , jep je po nalogu tužilje čuvalo stan , u smislu čl. 70 . do 80. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, pa tužilja ima pravo na državinsku zaštitu . Iz napred navedenih razloga, Viši sud u Beogradu je, nakon što je prethodno ocenio da je tužilja smetana u posedu predmetnog s tana, na način bliže opisan u izreci, i da istoj treba pružiti državinsku zaštitu, pobijano rešenje preinačio u stavu prvom izreke osporenog rešenja .
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.
Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina), kao i da državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu (posredna državina) (član 70. st. 1. i 2.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, te da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.); da se državina gubi kada držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari, te da se državina ne gubi ako je držalac privremeno sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje (član 74.); da svaki držalac stvari i prava (član 70 .) ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine) (član 75.); da sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca (član 78. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosi oca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosi ocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.
Prema odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, državina stvari predstavlja faktičku vlast nekog lica na stvari i svaki držalac stvari ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine, a sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca. U zavisnosti od konkretnog slučaja, različite su i manifestacije - radnje kojima se vrši faktička vlast na stvari.
Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, od značaja činjenica ko je u vreme prodaje i predaje u državinu predmetnog stana podnositeljki ustavne žalbe bio u posedu tog stana - da li preduzeće kome je stan dodeljen i koje je izvodilo radove u zgradi u kojoj se nalazi taj stan i u samom stanu, ili tužilja . Naime, zavisno od toga da li je predmetni stan bio u državini navedenog preduzeća , zavisi i da li tužilja ima pravo na zaštitu od oduzimanja državine na predmetnom stanu.
Ustavni sud smatra da stav drugostepenog suda da se predmetni stan u trenutku prodaje i predaje u posed podnositeljki ustavne žalbe nalazio u posedu tužilje , ne proizlazi iz relevantnih materija lnopravnih odredaba, niti iz činjeničnog stanja navedenog u obrazloženju osporenog rešenja. Naime, drugostepeni sud je navedeni stav zauzeo imajuć i u vidu, pre svega, činjenice da je tužilja obilazila predmetni stan, te da je izvođač radova na predlog tužilje u predmetnom stanu po njenom izboru postavio pločice i zamenio vrata sa novom bravom i cilindrom , a da je preduzeće koje je izvodilo radove bilo samo detentor. Međutim, za Ustavni sud je ustavnopravno neprihvatljiv navedeni zaključak drugostepenog suda, jer ne proizlazi i iz ostalih utvrđenih činjenica prema kojima je preduzeću koje je izvodilo radove u zgradi gde se nalazi predmetni stan, po osnovu ugovora, pripao taj stan i da je radnik tog preduzeća sve do prodaje i predaje u posed predmetnog stana podnositeljki ustavne žalbe imao ključeve od navedenog stana , i to i pre i posle zamene brave i cilindra na ulaznim vratima . Ustavni sud je, stoga, ocenio da razlozi koji su opredelili drugostepeni sud da donese osporeno rešenje, ukazuju na arbitrernu primenu odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima je uređen institut državine , pa prema tome i na povredu člana 32. stav 1. Ustava.
Takođe, Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Beogradu, bez otvaranja rasprave, utvrdio i drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom, tako što je utvrdio da je tužilja državinu na predmetnoj nepokretnosti manifestvovala, između ostalog, i unošenjem raznih pokretnih stvari, na čemu je, pored ostalog, i zasnovao svoju preinačujuću odluku. Na taj način, po oceni Ustavnog suda, podnositeljki ustavne žalbe je pravo na pravično suđenje povređeno iz razloga što je osporena drugostepena presuda doneta i proizvoljnom primenom procesnog prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 20743/10 od 7. novembra 2012. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, poništio osporeno rešenje i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17754/10 od 10. maja 2010. godine.
Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi tužilje biti ponovo odlučivano.
6. Kako je Ustavni sud odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje ovog suda Už-624/201 3 od 17. jula 2014. godine o odlaganju izvršenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 20743/10 od 7. novembra 2012. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17754/10 od 10. maja 201 0. godine, te je odlučeno kao u tački 3. izreke, saglasno članu 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnik o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić