Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog dugog trajanja parničnog postupka, posebno u žalbenoj fazi. Usvajanje ustavne žalbe ocenjeno je kao dovoljna satisfakcija, dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen zbog nedostatka dokaza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Željka Jocovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Jocovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 562/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Vršcu u predmetu P. 1288/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Jocović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 5. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika Milana Đurića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4106/14 od 24. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 562/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Vršcu u predmetu P. 1288/09).

U ustavnoj žalbi je ukazano na to da je drugostepeni sud pogrešno primenio zakonske odredbe, da činjenično stanje nije utvrđeno, da je drugostepeni sud odlučivao o navodima koji nisu žalbeni, te da je odlučeno i o neblagovremenoj žalbi.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava. Tražio je „naknadu u iznosu od 278.325,00 dinara kao troškova postupka jer je isti nepotrebno vođen, naknadu štete u iznosu od 1.500.000,00 dinara zbog zarobljenih sredstava od 190.000 evra u periodu od peg godina“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Vršcu P. 562/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci Željko Jocović, ovde podnosilac ustavne žalbe, i Ranko Jocović podneli su 20. oktobra 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Vršcu protiv tuženih Darka Popovića i Piroške Popović, radi utvrđenja prava susvojine na porodičnoj stambenoj zgradi. Uz tužbu je istaknut i predlog za određenje privremene mere. Po ovoj tužbi je formiran predmet P. 1288/09.

Opštinski sud u Vršcu je rešenjem P. 1288/09 od 20. oktobra 2009. godine usvojio predlog tužioca za određenje privremene mere, a koje prvostepeno rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 2014/09 od 4. decembra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 562/10.

Osnovni sud u Vršcu je rešenjem P. 562/10 od 17. februara 2010. godine usvojio predlog za određenje privremene mere.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sudu 23. avgusta 2011. godine.

Osnovni sud u Vršcu je presudom P. 562/10 od 18. novembra 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Tuženi su podneli žalbu protiv prvostepene presude dana 30. januara 2012. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1153/12 od 29. marta 2013. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđajnih radnji u cilju utvrđenja da li je priloženo punomoćje advokata tuženih.

Osnovni sud u Vršcu je rešenjem P. 562/10 od 8. avgusta 2013. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženih, jer advokat prilikom podnošenja žalbe, kao prve radnje koje je preduzeo u postupku, nije priložio punomoćje za zastupanje.

Viši sud u Pančevu je rešenjem Gž. 798/13 od 15. oktobra 2013. godine ukinuo ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Vršcu P. 562/10 od 8. avgusta 2013. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 4106/14 od 24. juna 2015. godine preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 4. septembra 2015. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 13 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu dva ročišta nisu održana, jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka. U toku postupku sproveden je dokazni postupak veštačenjem preko određenog sudskog veštaka građevinske struke i uvidom u priloženu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je podnosilac ustavne žalbe sa drugim tužiocem podneo tužbu Opštinskom sudu u Vršcu, 20. oktobra 2009. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4106/14 od 24. juna 2015. godine, kojom je pravnosnažno okonačan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao pet godina i osam meseci, pri čemu je samo žalbeni postupak trajao tri godine i šest meseci (žalba tuženih je podneta 30. januara 2012. godine, o kojoj je meritorno odlučeno tek 24. juna 2015. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4106/14). Po oceni Ustavnog suda, ovako dugo trajanje žalbenog postupka, u ovom konkretnom slučaju, predstavlja dovoljan osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Praksa Evropskog suda za ljudska prava je sličnog stanovišta povodom trajanja žalbenog postupka, kao i drugih dužih perioda neaktivnosti suda u postupku (videti presudu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38. i presudu „Plazonić protiv Hrvatske“, broj 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao tački 1. izreke.

6. U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim je taržio „ naknadu u iznosu od 278.325,00 dinara kao troškova postupka jer je isti nepotrebno vođen, naknadu štete u iznosu od 1.500.000,00 dinara zbog zarobljenih sredstava od 190.000 evra u periodu od peg godina“, Ustavni sud ukazuje da ovakvim zahtevom podnosilac potražuje naknadu materijalne štete.

U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o postojanju uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i eventualno nastale materijalne štete, te je odbacio zahtev podnosioca za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom da podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete, to Ustavni sud ocenjuje da je usvajanje ustavne žalbe dovoljna i adekvatna satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obraz loženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4106/14 od 24. juna 2015. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao detaljne, jasne , ustav nopravno prihvatljive i nearbitrerne razloge za usvajanje žalbe tuženih i o osnovanosti njenih navoda. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Kako podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmotreni u prethodnoj tački obrazloženja ove odluke, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenih ustavnih prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić