Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u jednom upravnom sporu, zbog kašnjenja u izradi presude. U preostala dva sudska postupka, žalba je odbijena kao neosnovana, dok je deo protiv upravnih akata odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Koraća iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radovana Koraća i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 8855/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radovana Koraća izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 3833/07 i u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 620/07.

4. Odbacuje se ustavna žalba Radovana Koraća izjavljena protiv Sporazuma o upućivanju na rad broj 119-01-206/2005-16 od 7. novembra 2005. godine, rešenja Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 112-00-1/29/2007-04 od 2. februara 2007. godine, rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-3906/2007-01 od 12. marta 2007. godine, rešenja Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 112-00-68/07-03 od 16. avgusta 2007. godine, rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00201/2007-01 od 20. septembra 2007. godine i „radnji činjenja i nečinjenja Ministarstva pravde“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radovan Korać iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 9. juna 2008. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima označenim u izreci, te protiv akata Ministarstva pravde i Žalbene komisije Vlade navedenih u izreci, kao i „radnji činjenja i nečinjenja Ministarstva pravde“.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi poništaja osporenog sporazuma na osnovu koga je upućen na rad u Okružni zatvor u Pančevu; da je u upravnom sporu pred Vrhovnim sudom Srbije tražio poništaj osporenih rešenja Ministarstva pravde i Žalbene komisije Vlade, ali da ni u jednom od navedenih postupaka još uvek nije doneta pravnosnažna presuda; da se podnosilac ustavne žalbe javio na oglas Ministarstva pravde za dodelu stanova u zakup na određeno vreme, ali da Ministarstvo još nije okončalo postupak, čime su povređena njegova ljudska prava i princip dobre javne uprave, jer raspodela stanova po Konačnoj listi reda prvenstva nije izvršena u razumnom roku; da je uporedo sa navedenim postupkom raspodele stanova započeo period diskriminacije i šikaniranja na radnom mestu; da je «prognan» - upućen na rad u Okružni zatvor u Pančevu bez radnih zadataka, bez uslova za rad, bez prava na informacije i edukaciju; da su mu po povratku u Ministarstvo pravde uskraćena tehnička i druga sredstva za rad; da su radnjama činjenja i nečinjenja, kao i osporenim aktima Ministarstva pravde, povređena načela zabrane diskriminacije i neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva utvrđena članom 21. i članom 23. stav 1. Ustava, kao i pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je dalje naveo da sudski postupci koje je pokrenuo neopravdano dugo traju, a on konstantno trpi psihički i duševni bol i nanosi mu se nenadoknadiva šteta. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud odloži primenu osporenog rešenja Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 112-00-68/07-03 od 16. avgusta 2007. godine do okončanja postupka raspodele stanova u Ministarstvu pravde po Konačnoj listi reda prvenstva.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 8855/07 i U. 3833/07, kao i spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1027/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 26. oktobra 2007. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu radi poništaja osporenog rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00201/2007-01 od 20. septembra 2007. godine, kojim je odbijena njegova žalba protiv osporenog rešenja Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 112-00-68/07-03 od 16. avgusta 2007. godine. U tužbi je navedeno: da nisu postojali opravdani razlozi za trajni premeštaj tužioca iz Ministarstva pravde u Kazneno-popravni zavod u Beogradu – Padinskoj skeli; da drugostepeni upravni organ uopšte nije uzeo u obzir navode žalbe koji su ukazivali na diskriminaciju i šikaniranje; da u sedištu Uprave za izvršenje zavodskih sankcija i u Ministarstvu pravde ima upražnjenih mesta za koje tužilac ispunjava uslove. Vrhovni sud Srbije je 29. februara 2008. godine dostavio tuženom organu tužbu na odgovor, sa nalogom za dostavu kompletnih spisa predmeta. Žalbena komisija Vlade je 3. aprila 2008. godine dostavila Vrhovnom sudu Srbije odgovor na tužbu, kao i spise predmeta. U odgovoru na tužbu je navedeno da su bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za trajni premeštaj, a da tužilac nije u tužbi naveo nove činjenice i dokaze koji bi mogli uticati na drugačije rešenje predmetne upravne stvari. Tužilac je 7. jula 2008. godine podneo «molbu za prekoredno rešavanje» po njegovoj tužbi, navodeći da je presudom U. 3833/07 od 9. aprila 2008. godine Vrhovni sud Srbije poništio osporeno rešenje Žalbene komisije Vlade kojim je odbijena žalba tužioca protiv osporenog rešenja Ministarstva pravde o njegovom raspoređivanju na radno mesto razvrstano u zvanje savetnika, čime su mu oduzeta dva zvanja. Po mišljenju tužioca, takav ishod navedenog upravnog spora ukazuje na to da je nezakonito i rešenje Ministarstva pravde o trajnom premeštaju, potvrđeno drugostepenim rešenjem koje se osporava predmetnom tužbom. Vrhovni sud Srbije je na sednici veća održanoj 4. decembra 2008. godine uvažio tužbu i poništio rešenje Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00201/2007-01 od 20. septembra 2007. godine. Presuda Vrhovnog suda srbije U. 8855/07 od 4. decembra 2008. godine dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 17. septembra 2009. godine.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 27. aprila 2007. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva pravde – Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, radi poništaja rešenja Ministarstva pravde – Uprave za izvršenje zavodskih sankcija broj 112-00-1/29/2007-04 od 2. februara 2007. godine i rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-3906/2007-01 od 12. marta 2007. godine. Rešenjem U. 3833/07 od 13. avgusta 2007. godine Vrhovni sud Srbije je naložio tužiocu da u roku od 15 dana uredi tužbu, tako što će kao tuženi organ označiti Žalbenu komisiju Vlade i precizirati da traži poništaj rešenja tog organa, što je tužilac i učinio podneskom od 17. septembra 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je 10. decembra 2007. godine dostavio tuženom organu tužbu na odgovor, uz nalog za dostavljanje kompletnih spisa predmeta. Postupajući po nalogu Vrhovnog suda Srbije, Žalbena komisija Vlade je 27. decembra 2007. godine dostavila odgovor na tužbu, kao i spise predmeta. Vrhovni sud Srbije je na sednici veća održanoj 9. aprila 2008. godine uvažio tužbu i poništio rešenje Žalbene komisije Vlade broj 120-01-3906/2007-01 od 12. marta 2007. godine. Presuda Vrhovnog suda srbije U. 3833/07 od 9. aprila 2008. godine dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 26. juna 2008. godine.

3.3. Podnosilac ustavne žalbe je 6. decembra 2005. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi poništaja Sporazuma o upućivanju na rad broj 119-01-206/2005-16 od 7. novembra 2005. godine, koji su zaključili ministar pravde i upravnik Okružnog zatvora u Pančevu. Kao tuženi je označena Republika Srbija – Ministarstvo pravde – Okružni zatvor u Pančevu. U tužbi je navedeno: da nisu bili ispunjeni uslovi za zaključivanje navedenog sporazuma, jer Okružni zatvor u Pančevu nije državni organ; da u sporazumu nije navedeno koje poslove će tužilac obavljati u Okružnom zatvoru u Pančevu, niti na koje radno mesto se vraća na rad u Ministarstvo pravde. Postupajući sud je 12. decembra 2005. godine naložio tuženom da dostavi odgovor na tužbu, što je ovaj i učinio 13. januara 2006. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 27. februar 2006. godine, ali nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 3. aprila 2006. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem svedoka i tužioca u svojstvu stranke. Sud je na ročištu održanom 11. maja saslušao jednog od pozvanih svedoka, dok je drugog kaznio novčanom kaznom zbog nedolaska na zakazano ročište. Na sledećem ročištu saslušan je drugi svedok, kao i tužilac u svojstvu stranke, a potom je glavna rasprava zaključena. Presudom P1. 1027/05 od 23. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev i poništen osporeni sporazum o upućivanju na rad, a tuženi obavezan da vrati tužioca na rad na radno mesto sa koga je upućen u Okružni zatvor u Pančevu. Takođe, tuženi je obavezan da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju navedene presude sud je ocenio da osporeni sporazum o upućivanju na rad nije zaključen u skladu sa zakonom, jer tuženi nema status državnog organa. Pored toga, sud je istakao da tuženi nije pružio dokaze o postojanju povećanog obima posla u Okružnom zatvoru u Pančevu u vreme zaključivanja osporenog sporazuma. Protiv navedene presude tuženi je 28. jula 2006. godine izjavio žalbu, koju je dopunio 23. avgusta 2006. godine. Spisi predmeta upućeni su 21. septembra 2006. godine Okružnom sudu u Beogradu radi rešavanja o žalbi. Okružni sud u Beogradu je 12. septembra 2007. godine doneo rešenje Gž. 14343/06, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da Okružni zatvor u Pančevu nema status državog organa; da je potrebno oceniti zakonitost osporenog sporazuma i utvrditi da li je u vreme zaključenja osporenog sporazuma o upućivanju na rad postojao povećani obim posla u Okružnom zatvoru u Pančevu. U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P1. 620/07, a na ročištu održanom 29. novembra 2007. godine punomoćnik tužioca je predložio da se tužilac ponovo sasluša. Ročište zakazano za 19. decembar 2007. godine odloženo je radi dostavljanja protivnoj strani podneska koji je tužilac predao na ročištu, a na ročištu održanom 11. januara 2008. godine tužilac je ostao pri ranijem iskazu. Drugom prvostepenom presudom P1. 620/07 od 11. januara 2008. godine Prvi opštinski sud u Beogradu je ponovo usvojio tužbeni zahtev i poništio osporeni sporazum o upućivanju na rad. Istom presudom tuženi je obavezan da vrati tužioca na rad na radno mesto sa koga je upućen u Okružni zatvor u Pančevo, kao i da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude navedeno je da iz činjenica koje je sud utvrdio proizlazi zaključak da u organu u koji je tužilac upućen na rad, u vreme zaključenja osporenog sporazuma nije postojao povećani obim poslova. Protiv presude Prvog opštinskog suda P1. 620/07 od 11. januara 2008. godine tuženi je 14. februara 2008. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1721/08 od 28. januara 2009. godine. Navedena drugostepena presuda dostavljena je punomoćniku tužioca 24. marta 2009. godine. Tuženi je 14. aprila 2009. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1721/08 od 28. januara 2009. godine, koju je Vrhovni sud Srbije odbacio kao nedozvoljenu rešenjem Rev. II 771/09 od 3. juna 2009. godine. Kako je prema odredbi člana 439. Zakona o parničnom postupku revizija dozvoljena u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa, a predmetni parnični postupak je vođen po tužbi za poništaj sporazuma o upućivanju na rad, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

U ustavnoj žalbi ističe se i povreda prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja se po svojoj sadržini ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, kojim je zajemčeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu prava na pravično suđenje cenio u odnosu na odredbu člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», br. 125/04 i 111/09) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u postupcima vođenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Vrhovnim sudom Srbije, Ustavni sud je imao u vidu da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca. Polazeći od toga, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka:

5.1. Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 8855/07 pokrenut 26. oktobra 2007. godine podnošenjem tužbe, a da je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U. 8855/07 od 4. decembra 2008. godine, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 17. septembra 2009. godine. Ustavni sud je mišljenja da se predmetni upravni spor ne može okarakterisati kao složen, a odlučivanje je bilo dodatno olakšano time što je u drugom upravnom sporu pred istim sudom utvrđena nezakonitost rešenja koje je prethodilo donošenju osporenog rešenja tuženog organa. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, te da je uz podnesak kojim je zatražio «prekoredno» odlučivanje o njegovoj tužbi, dostavio Vrhovnom sudu Srbije presudu tog suda donetu u drugom upravnom sporu, koja je bila od uticaja na odlučivanje u predmetnom upravnom sporu. Ustavni sud ocenjuje da je odluka suda o zakonitosti rešenja o trajnom premeštaju na drugo radno mesto nesumnjivo imala važnost za podnosioca, s obzirom na njen uticaj na ostvarenje prava na rad, kao jednog od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom.

Ustavni sud je našao da postupanje Vrhovnog suda Srbije u predmetnom postupku nije bilo efikasno, budući da je od podnošenja tužbe do njenog dostavljanja na odgovor tuženom organu proteklo četiri meseca. Takođe, Vrhovni sud Srbije je pokazao izuzetnu neažurnost u pismenoj izradi presude, tako da je pismeni otpravak presude uručen strankama tek nakon devet meseci od donošenja presude. Ustavni sud je na stanovištu da se postupak pred sudom završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ili ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu, što je istaknuto i u presudi Evropskog suda za ljudska prava Soares Fernandes protiv Portugalije od 8. aprila 2004. godine. Ustavni sud konstatuje da se period od godinu dana i dva meseca - koliko je proteklo od podnošenja tužbe do donošenja presude, ne bi, sam za sebe, mogao okarakterisati kao nerazumno dug. Međutim, imajući u vidu navedeno kašnjenje u pismenoj izradi presude, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 8855/07 podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

5.2. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je pred Vrhovnim sudom Srbije vođen u predmetu U. 3833/07, Ustavni sud je utvrdio: da predmetni upravni spor nije bio posebno složen; da je od podnošenja tužbe do donošenja presude proteklo nešto manje od godinu dana; da je tužilac u toku postupka uredio tužbu kako bi sud po njoj mogao da postupa, zbog čega je postupak produžen za dva meseca; da odluka o zakonitosti rešenja o raspoređivanju na drugo radno mesto u okviru istog organa nije bila od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 3833/07 podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

5.3. Ispitujući postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P1. 620/07, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred tim sudom započeo 6. decembra 2005. godine podnošenjem tužbe, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1721/08 od 28. januara 2009. godine, koja je dostavljena punomoćniku tužioca 24. marta 2009. godine. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda. Međutim, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje razumne dužine sudskog postupka u konkretnom slučaju mora imati u vidu i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ocenjujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je do donošenja prve prvostepene presude proteklo manje od šest meseci; da je drugostepeni sud odlučio o žalbi u roku od godinu dana; da je deo postupka koji je usledio nakon ukidanja prve prvostepene presude trajao manje od četiri meseca i da je postupajući sud u svemu postupio po nalogu drugostepenog suda; da je druga odluka drugostepenog suda u ovom postupka doneta u roku od godinu dana; da je o reviziji kao vanrednom pravnom sredstvu odlučeno u roku od mesec i po dana. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da je prvostepeni sud postupao u svemu efikasno, ali da je drugostepeni sud nešto duže odlučivao o izjavljenim žalbama. Uvažavajući potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ipak ocenio da se navedeno trajanje drugostepenog postupka ne može smatrati nerazumno dugim, pogotovu s obzirom na to da u predmetnom radnom sporu nije odlučivano o poništaju odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, već o poništaju sporazuma kojim se on upućuje na rad u drugi organ.

U pogledu dela postupka koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je okončan donošenjem rešenja tog suda o odbacivanju revizije tuženog kao nedozvoljene, Ustavni sud je ocenio da se vreme koje je objektivno potrebno za odlučivanje o zahtevima stranaka ne može staviti državi na teret (takav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u presudi Jazbec protiv Slovenije). Imajući to u vidu, kao i činjenicu da vanredno pravno sredstvo koje je izjavila protivna stranka nije bilo zakonom dozvoljeno, Ustavni sud je prilikom ocene opravdanosti trajanja postupka uzeo u obzir samo deo postupka koji se vodio pred prvostepenim i drugostepenim sudom, a koji je okončan dostavljanjem drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe 24. marta 2009. godine.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni parnični postupak se ne može okarakterisati kao posebno složen, imajući u vidu da je odluka suda o zakonitosti osporenog sporazuma o upućivanju na rad prvenstveno zavisila od toga da li je u organu u koji je tužilac upućen na rad postojao povećani obim posla u vreme zaključivanja sporazuma, jer je to bio razlog za upućivanje. Ispitujući značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je odluka suda o zakonitosti sporazuma na osnovu koga je podnosilac upućen na rad imala uticaja na ostvarenje njegovog prava na rad, ali da nije bila od egzistencijalnog značaja za podnosioca. U pogledu ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, Ustavni sud je utvrdio da je ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. decembar 2007. godine odloženo iz razloga koji se mogu pripisati podnosiocu, ali je ocenio da time podnosilac nije bitno doprineo produženju postupka.

S obzirom na izloženo, a polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 620/07 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6.1. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe izjavljene protiv Sporazuma o upućivanju na rad broj 119-01-206/2005-16 od 7. novembra 2005. godine, rešenja Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 112-00-1/29/2007-04 od 2. februara 2007. godine, rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-3906/2007-01 od 12. marta 2007. godine, rešenja Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 112-00-68/07-03 od 16. avgusta 2007. godine i rešenja Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00201/2007-01 od 20. septembra 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 620/07, kao ni postupci pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetima U. 3833/07 i U. 8855/07, u kojima je tražen poništaj navedenih akata, na dan podnošenja ustavne žalbe još nisu bili pravnosnažno okončani.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajamčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. Polazeći od toga da je iscrpljenost pravnih sredstava jedan od uslova za dozvoljenost ustavne žalbe, Ustavni sud je odbacio kao nedozvoljenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenog sporazuma o upućivanju na rad i navedenih osporenih akata Ministarstva pravde i Žalbene komisije Vlade.

6.3. Iz sadržine ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da podnosilac osporava radnje izvršene od strane njemu pretpostavljenih lica u Ministarstvu pravde, a kojima je u odnosu na njega izvršena „diskriminacija i šikaniranje na radnom mestu“. Ustavni sud nalazi da je ustavna žalba i u ovom delu nedozvoljena, jer se radnje poslodavca preduzete prema zaposlenom koji je kod njega u radnom odnosu ne mogu smatrati radnjama u smislu člana 170. Ustava, bez obzira na činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe zaposlen u državnom organu. U pogledu osporenih radnji Ministarstva pravde, kojima je podnosilac «prognan – upućen na rad u Okružni zatvor u Pančevo, a potom su mu oduzeta dva zvanja», Ustavni sud je utvrdio da navedeno osporavanje takođe nema karakter radnje koja se može osporavati ustavnom žalbom, već je konsumirano osporavanjem rešenja protiv kojih je podneta ustavna žalba.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da ni u ovom delu nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje Suda, pa je odbacio kao nedozvoljenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv «radnji činjenja Ministarstva pravde».

6.3. U odnosu na osporene radnje nečinjenja Ministarstva pravde, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe zapravo ukazuje na neopravdano kašnjenje Stambene komisije Ministarstva pravde u postupku raspodele stanova po Konačnoj listi reda prvenstva 34 broj 360-4813/2005. Prema tvrdnji podnosioca, takvim postupanjem Stambene komisije Ministarstva pravde povređena su njegova ljudska prava, kao i princip dobre javne uprave, jer ni posle tri godine stanovi još nisu raspodeljeni.

Imajući u vidu da je ustavnom žalbom osporena radnja nečinjenja državnog organa, Ustavni sud ukazuje na stav Suda da će se u tom slučaju o ustavnoj žalbi odlučivati jedino kada je isključeno pravo na sudsku zaštitu ili kada nisu obezbeđena druga pravna sredstva. Stoga se kao prethodno postavilo pitanje pravne prirode akta Ministarstva pravde o dodeli stana u zakup. Polazeći od toga da pravo na stan nije garantovano Ustavom, niti je pravo zaposlenog na rešavanje njegovih stambenih potreba zakonom izričito predviđeno, Ustavni sud je zaključio da akt ministarstva kojim se državnom službeniku dodeljuje stan u zakup ne predstavlja upravni akt, već akt raspolaganja. Budući da takav akt ne predstavlja pojedinačni akt u smislu člana 170. Ustava, ni radnja nečinjenja u postupku raspodele stana, odnosno nedonošenje akta o dodeli stana, ne može se smatrati radnjom u smislu navedenog člana Ustava, niti se tom radnjom može povrediti neko ustavno pravo. Imajući to u vidu, Ustavni sud je odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv „radnji nečinjenja Ministarstva pravde“.

7. Na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u tač. 1, 2. i 3. izreke.

Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju akti i radnje navedeni u tački 4. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za obustavu izvršenja rešenja Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje zavodskih sankcija broj 112-00-68/07-03 od 16. avgusta 2007. godine, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku.

Polazeći od izloženog, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda («Službeni glasnik RS», br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti