Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina i devet meseci. Deo žalbe protiv meritorne presude Apelacionog suda se odbacuje, kao i zahtev za naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. P. iz B. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 10005/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 944/02), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. P. iz B. P. je 6. decembra 2011. godine, preko punomoćnika J. A, advokata iz N. S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 10005/10. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 18. januara 2002. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podneo tužbu protiv svog poslodavca, radi poništaja odluke o otkazu ugovora o radu: da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo prvostepenu presudu 19. juna 2007. godine, a koja mu je dostavljena tek 15. maja 2008. godine; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tuženog, 3. februara 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud 24. maja 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev; da je odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio 26. septembra 2011. godine; da mu je, trajanjem predmetnog postupka preko devet godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno što se radi o radnom sporu koji zahteva hitno rešavanje. Zahteva naknadu materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata.

Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž.1. 1836/11 od 26. septembra 2011. godine zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava i zahteva od Ustavnog suda da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 10005/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. junuara 2002. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podneo tužbu protiv svog poslodavca Preduzeća "P.", a.d. iz B. P, radi poništaja odluke o otkazu ugovora o radu broj 198/02 od 3. januara 2002. godine. Predmet je dobio broj P. 944/02.

Tužbeni zahtev je preciziran 23. oktobra 2006. godine i 6. februara 2007. godine.

Pred opštinskim sudom u Novom Sadu održano je 15 ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka saslušanjem više svedoka, izvršen je uvid u normativne akte tuženog i u tri navrata su čitani celokupni spisi predmeta zbog promene sastava veća, dok tri ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 944/02 od 19. juna 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev i poništena je kao nezakonita odluka tuženog broj 198/02 od 3. januara 2002. godine kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu na radnom na mestu rukovodioca automatske obrade podataka sa 4. januarom 2002. godine; obavezan je tuženi na naknadu štete tužiocu u vidu izgubljene zarade za period od 4. januara do 27. maja 2002. godine u iznosu od 53.230,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na određene pojedinačne iznose zarada; obavezan je tuženi da uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na njegov teret za označeni period i na naknadu štete u iznosu od 255.936,60 dinara na ime 15 zarada koje bi tužilac ostvario da radi, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 24. oktobra 2006. godine do isplate, kao i da naknadi troškove postupka u iznosu od 265.500,00 dinara. Navedena presuda je posle skoro godinu, 15. maja 2008. godine, dostavljena podnosiocu ustavne žalbe.

U odlučivanju o žalbi tuženog protiv navedene prvostepene presude, rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 213/10 od 3. februara 2010. godine žalba je usvojena, presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 944/02 od 19. juna 2007. godine je ukinuta i premet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, sada Osnovnim sudom u Novom Sadu predmet je dobio broj P1. 10005/10. Pred tim sudom je održano četiri ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta i izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 10005/10 od 24. maja 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i poništena je kao nezakonita odluka tuženog broj 198/02 od 3. januara 2002. godine kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu na radnom mestu rukovodioca automatske obrade podataka, sa 4. januarom 2002. godine; obavezan je tuženi da naknadi štetu tužiocu u vidu izgubljene zarade za period od 4. januara do 27. maja 2002. godine u iznosu od 53.230,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na određene pojedinačne iznose zarada i obavezan je tuženi da uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na njegov teret za označeni period na bruto zaradu tužioca, kao i na teret poslodavca za period od 4. januara do 27. maja 2002. godine; obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 555.000,00 dinara, dok deo tužbenog zahteva kojim je traženo da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade štete isplati iznos od 255.936,60 dinara koji predstavlja 15 zarada tužioca koje bi tužilac ostvario da radi, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. oktobra 2006. godine do isplate, je odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 1836/11 od 26. septembra 2011. godine delimično preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 10005/10 od 24. maja 2011. godine u pogledu odluke o troškovima postupka, tako što je iznos troškova postupka sa dosuđenog iznosa od 555.000,00 dinara snizio na 281.350,00 dinara, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu žalbe tužioca i tuženog odbijeno i prvostepenu presudu potvrdio.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.)

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 18. januara 2002. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postuku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak koji je trajao devet godina i devet meseci okonča u razumnom roku i da se o tužbi podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja, posebno imajući u vidu da se radilo o radnom sporu.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude proteklo je pet i po godina i u tom periodu bilo je ukupno održano 15 ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu bila održana,a prvostepena presuda je dostavljena podnosiocu posle skoro godinu dana. Dalje, drugostepena odluka je doneta posle nepune tri godine tako što je prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak. Zatim, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta dok jedno ročište nije bilo održano i presuda je doneta posle godinu dana i tri meseca da bi postupak bio pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene odluke posle četiri meseca. Dakle, parnični postupak je trajao devet godina i devet meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, predmet nije bio posebno složen imajući u vidu da nije zahtevao izvođenje dokaza putem veštačenja tako da se ne može opravdati njegovo trajanje preko devet i po godina. Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, jer se uredno odazivao pozivima suda, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, i predmet spora bio je od egzistencijalnog značaja za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o radnom sporu.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 944/02, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 10005/10, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnom parničnom postupku pretrpeo materijalnu štetu. Stoga je u tački 2. izreke odbačen zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž.1. 1836/11 od 26. septembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu navode podnosioca ustavne žalbe da je osporena sudska odluka zasnovana na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Stoga je ustavna žalba u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1836/11 od 26. septembra 2011. godine odbačena u drugom delu tačke 1. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti