Odluka Ustavnog suda o poništaju presude zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda zbog proizvoljne primene prava. Postojanje pravnosnažne odluke o nezakonitom otkazu, prema Zakonu o radu, automatski daje pravo na naknadu štete, pa je odbijanje tog zahteva povreda prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Banje Koviljače, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6885/12 od 13. juna 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6885/12 od 13. juna 2013. godine i određuje da isti sud u donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Loznici P1. 266/11 od 12. septembra 2012. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba D. S. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 266/11.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz Banje Koviljače je, 31. jula 2013. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6885/12 od 13. juna 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, prava na rad i pravičnu naknadu za rad iz člana 60. st. 1. i 4. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 266/11.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 17. juna 2008. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv tužene S. bolnice za rehabilitaciju B. K, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu tužene br. 232 od 22. maja 2008. godine i naknade štete zbog izgubljene zarade i uplate doprinosa za socijalno osiguranje; da je delimičnom presudom Opštinskog suda u Loznici P1. 357/08 od 1. jula 2009. godine poništeno kao nezakonito rešenje tužene o otkazu ugovora o radu, dok je presudom Okružnog suda u Šapcu Gž1. 500/09 od 11. novembra 2009. godine ukinuta delimična presuda Opštinskog suda u Loznici P1. 357/08 od 1. jula 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je presudom Osnovnog suda u Loznici P1. 3/10 od 30. maja 2011. godine ponovo poništeno kao nezakonito rešenje tužene o otkazu ugovora o radu i tužena je obavezana da tužilju vrati na rad, isplati štetu zbog izgubljene zarade, uplati doprinose za socijalno osiguranje i plati troškove postupka; da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3767/11 od 28. septembra 2011. godine potvrđena presuda Osnovnog suda u Loznici P1. 3/10 od 30. maja 2011. godine, u stavu prvom njene izreke, kojim je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu i tužilja vraćena na rad, a ukinuta u delu isplate štete zbog izgubljene zarade, uplate doprinosa za socijalno osiguranje i troškova postupka; da je presudom Osnovnog suda u Loznici P1. 266/11 od 12. septembra 2012. godine obavezana tužena da podnositeljki isplati naknadu štete zbog izgubljene zarade, uplati doprinose za socijalno osiguranje i plati troškove postupka; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6885/12 od 13. juna 2013. godine preinačena presuda Osnovnog suda u Loznici P1. 266/11 od 12. septembra 2012. godine i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade i uplatu doprinosa, a smanjen je iznos dosuđenih troškova parničnog postupka; da je o delu tužbenog zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i o vraćanju podnositeljke na rad odlučeno za tri godine, dok je o tužbenom zahtevu u celini odlučeno posle skoro pet godina od podnete tužbe, te je zbog navedene dužine trajanja postupka podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu i zakonsku odredbu da u parnicama iz radnog odnosa sud vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova; da je u donošenju prvostepene presude P1. 266/11 od 12. septembra 2012. godine sud primenio član 191. Zakona o radu kojim su utvrđena prava zaposlenog kome je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđen nezakoniti prestanak radnog odnosa te je obavezao tuženu da podnositeljki isplati naknadu štete po osnovu izgubljene zarade kao i doprinose za obavezno socijalno osiguranje; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6885/12 od 13. juna 2013. godine preinačena prvostepena presuda i odbijen je tužbeni zahtev, pri čemu se Apelacioni sud nije pozvao na primenu navedenog člana 191. Zakona o radu, čime je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na rad i na pravičnu naknadu za rad iz člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava; da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer sud ne može u jednom slučaju da odluči da nekom licu kome je nezakonito otkazan ugovor o radu pripada pravo na naknadu štete zbog izgubljene zarade, a u drugom slučaju da drugom licu u potpuno istoj situaciji ne pripada pravo na naknadu štete; da protiv osporene presude ne postoji mogućnost ulaganja žalbe ili vanrednog pravnog leka, te je time podnositeljki povređeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi osporenu presudu i da joj naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akta ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 17. juna 2008. godine, podnela tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv tužene S. bolnice za rehabilitaciju B. K, radi poništaja rešenja tužene o otkazu ugovora o radu broj 232 od 22. maja 2008. godine, vraćanja na rad i naknade štete zbog izgubljene zarade.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Loznici P1. 357/08 od 1. jula 2009. godine, u stavu prvom izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tužene broj 232 od 22. maja 2008. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj 475 od 1. januara 2003. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužilju vrati na radno mesto domaćice po ugovoru o radu broj 475 od 1. januara 2003. godine; u stavu trećem izreke je navedeno da će o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog izgubljene zarade i o troškovima postupka sud odlučiti naknadno.

Rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž1. 500/09 od 11. novembra 2009. godine ukinuta je ožalbena delimična presuda Opštinskog suda u Loznici P1. 357/08 od 1. jula 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, presudom Osnovnog suda u Loznici P1. 3/10 od 30. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, poništeno je nezakonito rešenje tužene broj 232 od 22. maja 2008. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj 475 od 1. januara 2003. godine, što je tuženi dužan priznati, pa je tuženi obavezan da tužilju vrati na rad na radno mesto domaćice; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete po osnovu izgubljene zarade u periodu od 22. maja 2008. do 28. februara 2011. godine isplati određene pojedinačno navedene novčane iznose; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da nadležnoj Poreskoj upravi Beograd – Filijala u Loznici uplati porez na zaradu za tužilju za period od 22. maja 2008. do 28. februara 2011. godine u određenim novčanim iznosima, sa zakonskom kamatom; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da uplati doprinose za socijalno osiguranje za tužilju za period od 22. maja 2008. do 28. februara 2011. godine; u stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 339.434,00 dinara, dok je tužbeni zahtev za naknadu parničnih troškova preko dosuđenog iznosa odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3767/11 od 28. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Loznici P1. 3/10 od 30. maja 2011. godine u stavu prvom izreke, i žalba tužene u tom delu je odbijena kao neosnovana; u stavu drugom izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Loznici P1. 3/10 od 30. maja 2011. godine u stavu trećem izreke i odbačena je tužba u delu zahteva da se obaveže tužena da nadležnoj Poreskoj upravi Beograd – Filijala u Loznici uplati porez na zaradu za period od 22. maja 2008. do 28. februara 2011. godine u određenim novčanim iznosima; u stavu trećem izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Loznici P1. 3/10 od 30. maja 2011. godine u stavu drugom, četvrtom i u usvajajućem delu stava petog izreke i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Loznici P1. 266/11 od 12. septembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade štete po osnovu izgubljene zarade u periodu od 22. maja 2008. do 10. novembra 2011. godine, isplati određene pojedinačno navedene novčane iznose; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da uplati doprinose za socijalno osiguranje za tužilju za period od 22. maja 2008. do 10. novembra 2011. godine; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 511.654,00 dinara, a tužbeni zahtev za naknadu parničnih troškova preko dosuđenog iznosa je odbijen kao neosnovan.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6885/12 od 13. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Loznici P1. 266/11 od 12. septembra 2012. godine, u stavovima prvom i drugom njene izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade štete po osnovu izgubljene zarade u periodu od 22. maja 2008. do 10. novembra 2011. godine isplati određene novčane iznose i da uplati doprinose za tužilju za period od 22. maja 2008. do 10. novembra 2011. godine; u stavu drugom izreke potvrđeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude u delu za iznos od 424.654,00 dinara i u tom delu žalba tuženog je odbijena kao neosnovana; u stavu trećem izreke preinačeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude u delu za iznos od 406.582,00 dinara do iznosa od 511.654,00 dinara i odbijen je zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilji po osnovu naknade troškova prvostepenog parničnog postupka isplati iznos od 105.072,00 dinara (razlika između 406.582,00 dinara i 511.654,00 dinara); u stavu četvrtom izreke odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji naknadi troškove postupka po žalbi; u stavu petom izreke obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 49.500,00 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Loznici P1. 3/10 od 30. maja 2011. godine poništeno rešenje tužene o otkazu ugovora o radu i tužilja je vraćena na rad; da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega je ista preinačena; da je tužilja izvršila radnju koja je navedena u rešenju broj 232 od 22. maja 2008. godine jer je razdužila magacin sa 100,625 kg živinskog mesa i 40,218 kg kobasice a da za to nije imala uredno potpisano trebovanje od strane ovlašćenog lica iz kafe bara S. bolnice za rehabilitaciju, odnosno trebovanja nije ni bilo; da se ovaj zaključak zasniva na činjenicama da je tužilja bila zadužena za unos podataka u naznačeni računar i da su šifru za rad na računaru imali tužilja, magacioner i knjigovodstvo; da je na naznačenom računaru sa kojim je bila zadužena tužilja sačinjena otpremnica broj 22/92-446 od 14. novembra 2007. godine i da nema dokaza da je otpremnicu na tom računaru sačinilo drugo lice; da se razduženje robe iz magacina prema odgovornim licima tužene vrši automatskim unosom otpremnice preko knjigovodstvenog programa odnosno umreženog računara i da nije postojalo trebovanje za naznačenu vrstu robe na osnovu koga bi bilo potrebe da se ta otpremnica uradi; da je ovaj sud posebno cenio tvrdnju tužilje da ona nije izvršila unos naznačenih podataka – navedene otpremnice u knjigovodstveni program u računaru ali isti nije prihvatio kao tačan, sa razloga što je tužilja radila naznačenog dana, a nema dokaza da je drugo lice tog dana imalo pristup njenom računaru; da je tužilja bila zadužena sa naznačenim računarom i bila je dužna da vodi računa da druga lica nemaju pristup računaru u vreme kada ona radi, te je neprihvatljiv stav iz ožalbene presude da nije moglo biti utvrđeno da je tužilja unela naznačenu otpremnicu u knjigovodstveni program; da na osnovu izloženog sledi da se u radnjama tužilje stiču elementi bića dela povrede radne obaveze – nemarno izvršavanje poslova i izdavanje pismenog dokumenta neistinitog sadržaja; da po shvatanju toga suda, nema osnova za građansko pravnu odgovornost poslodavca nezavisno od toga što je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, zbog zastarelosti disciplinske procedure primenom pravila iz člana 172. stav 1. u vezi sa članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilja svojim ponašanjem koje nosi atribut protivpravnosti izazvala vođenje procedure otkaza; da je u ovoj situaciji tužilja dala odlučujući doprinos nastanku sopstvene štete a primenom pravila iz člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, te nezakonito rešenje o otkazu zato u ovoj situaciji svoj efekat ostvaruje isključivo u pogledu vraćanja na rad.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odlučio o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenih ustavnih prava zasniva na tvrdnji da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž1. 6885/12 od 13. juna 2013. godine proizvoljno primenio materijalno pravo.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje na svoj stav da nije nadležan da u ustavnoduskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, ustavna garancija prava na pravično suđenje, se pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitratnost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženog, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev podnositeljke, kojim je tražila da sud obaveže tuženu da joj isplati naknadu štete u visini zarada koje joj nisu isplaćene zbog nezakonitog otkaza i pripadajućih doprinosa, obrazlažući svoju odluku time da je podnositeljki njenom krivicom otkazan ugovor o radu, te da to predstavlja osnov isključenja odgovornosti tuženog kao poslodavca za naknadu štete.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u odredbi člana 191. Zakonu o radu bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Dakle, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom poništeno rešenje kojim je otkazan ugovor o radu podnositeljki, kao zaposlenoj, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi kojom je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu štete nastale usled nezakonitog otkaza, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6885/12 od 13. juna 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/13), usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. S obzirom na to da je u osporenoj presudi proizvoljno primenjeno pravo na štetu podnositeljke, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju utvrđene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Loznici P1. 266/11 od 12. septembra 2012. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu navoda podnositeljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju suda poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Samo pozivanje na druge sudske postupke kao što se to čini u ustavnoj žalbi, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati dokaz o različitom postupanju redovnih sudova, već to mogu biti samo presude poslednje sudske instance u kojima je odlučivano o istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi navoda podnositeljke o povredi prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su podnositeljki tokom trajanja predmetnog postupka stajala na raspolaganju sva zakonski raspoloživa pravna sredstva koja je i iskoristila.

U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navodi iz ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima o povredi navedenog ustavnog prava.

Stoga je Ustavni sud u drugom delu tačke 1. izreke u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Imajući u vidu da je Sud utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, navodi iz ustavne žalbe o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava nisu posebno razmatrani.

8. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da su štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje otklonjene poništajem osporene presude, dok je zahtev za naknadu materijalne štete preuranjen, imajući u vidu da će Apelacioni sud u Beogradu ponovo odlučivati o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude. Stoga je zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne i materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U odnosu na isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 266/11, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom okončan za pet godina. Naime, o delu tužbenog zahteva kojim je tražen poništaj rešenja tužene o otkazu ugovora o radu podnositeljke i njenom vraćanju na rad pravnosnažno je odlučeno za oko tri godine, dok je o tužbenom zahtevu u celini pravnosnažno odlučeno nakon nepunih pet godina od podnete tužbe. Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom, prema standardima ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava, se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, pa se zbog toga navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o poništaju presude zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti