Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. R. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. R. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2174/02 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. R. iz B. izjavio je 3. decembra 2011. godine, preko punomoćnika J. B, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 16528/10 od 28. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2147/02.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da su sudovi mogli da odrede izvođenje dokaza i po službenoj dužnosti, a da su izvedene dokaze pogrešno ocenili, kao i da Viši sud u Beogradu nije odgovorio na sve navode iz žalbe, te da je, s obzirom na izneto, osporena odluka arbitrerna, zbog čega je on oštećen za 846,15 evra. Podnosilac smatra i da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer ukoliko su našli da ugovor o delu nije zaključen, mogli su da primene odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i obavežu tuženu da naknadi vrednost postignute koristi. Takođe je navedeno da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda trajao 20 godina. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi osporenu presudu i naloži Višem sudu u Beogradu da donese novu odluku o žalbi podnosioca. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje i naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/02, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 26. marta 1991. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Z.P, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu, na ime napravljena dva protetska mosta, isplati opredeljeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predm et P. 1126/91.

Treći opštinski sud u Beogradu, nakon održanog ročišta na kojem je tužena istakla prigovor mesne nenadležnosti, doneo je rešenje P. 1126/91 od 17. maja 1991. godine kojim se oglasio mesno nenadležnim, a spise predmeta dostavio je 27. maja 1991. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, gde je predmet dobio broj P. 2562/91. Tužena je 8. novembra 1991. godine podigla protivtužbu, kojom je tražila da sud obaveže tužioca-protivtuženog da joj, na ime naknade štete, isplati određeni novčani iznos.

Do zaključenja glavne rasprave 30. maja 2007. godine zakazano je 50 ročišta, od kojih je 19 održano. Pet ročišta nije održano na zahtev tužioca, odnosno na saglasan predlog parničnih stranaka, jedno jer je tužilac neposredno pre ročišta predao podnesak, pa je tužena tražila rok da se izjasni na navode iz podneska, dok 12 ročišta nije održano jer nije došla tužena, od kojih za sedam nije bilo dokaza da je uredno pozvana, pet jer nisu došli svedoci, a tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

U periodu od 27. novembra 1997. godine do 4. juna 2002. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu. Rešenjem od 29. decembra 1997. godine određeno je da se izvede dokaz veštačenjem putem veštaka medicinske struke, dok je rešenjem od 8. maja 1998. godine određen veštak, a parničnim strankama je naređeno da dostave dokumentaciju potrebnu za veštačenje, kao i da se odazovu pozivu veštaka. Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P. 2562/91 od 29. marta 1999. godine da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, jer je na ročištu od 23. decembra 1998. godine doneto rešenje o mirovanju postupka, a nijedna parnična stranka u roku od četiri meseca nije stavila predlog za nastavak postupka. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu, navodeći da nije ni bilo zakazano ročište za navedeni datum. Prvostepeni sud je razmatrao ovu žalbu kao predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je, rešenjem od 21. septembra 1999. godine, usvojio, te je ukinuo rešenje od 29. marta 1999. godine. U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 7060/99, a parnični sud je 26. oktobra 2000. godine naložio parničnim strankama da, na ime predujma troškova veštačenja, uplate određene novčane iznose. Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 24. maja 2001. godine rešenje kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, jer tužilac-protivtuženi nije dostavio potrebnu dokumentaciju i nije uplatio predujam troškova veštačenja određenog po službenoj dužnosti, iako je bio više puta pozvan da to učini, s tim da će se postupak nastavi čim tužilac-protivtuženi postupi po nalogu suda. Označeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2750/02 od 21. marta 2002. godine, a predmet je vraćen prvostepe nom sudu na ponovni postupak i dobio broj P. 2147/02. Tužilac-protivtuženi je traženi iznos uplatio 24. februara 2004. godine, nakon ponovljenog naloga suda od 13. februara 2004. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/02 od 30. maja 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, te je obavezana tužena-protivtužilja da mu za izradu dva protetska mosta isplati 553,85 evra, dok je deo tužbenog zahteva za isplatu novčanog iznosa preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 1.400 evra, odbijen kao neosnovan. Istom presudom odbijen je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje.

Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbu, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, osporavajući, između ostalog, ocenu izvedenih dokaza, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Spisi predmeta su 1. oktobra 2007. godine dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o izjavljenim žalbama. Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 16528/10 od 28. septembra 2011. godine , pred kojim je nastavljen drugostepeni postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, odbijene su kao neosnovane ža lbe izjavljene protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/07 od 30. maja 2007. godine. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je prvostepeni sud pravilno utvrdio sledeće činjenično stanje: da je tužena, na preporuku svoje sestre, otišla na pregled u ordinaciju tužioca koji je konstatovao da treba da se urade dva nova protetska mosta sa ukupno devet zuba, što je tužena prihvatila, ali da nije razgovarano o ceni usluge; da je tužilac, posle nekoliko proba, na kojima tužena nije imala primedbe na izvedeni rad, pozvao tuženu da dođe na montiranje urađenih mostova i saopštio joj je da je cena tih mostova 2.800 DEM, na koju je tužena stavila primedbu i nije otišla na njihovu ugradnju; da je tužilac kasnije ponudio tuženoj da donese 2.000 DEM, ali da ona to nije prihvatila; da je tužena, potom, angažovala drugog stomatologa za isti posao po ceni od 120 DEM po zubu. Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu iznetoj u osporenoj presudi, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbe čl. 600, 623, 63, 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, kada je doneo odluku, za koju je dao potpune i jasne razloge. Naime, kako se navodi u osporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je prvostepeni sud našao da, u smislu odredbe člana 600. Zakona o obigacionim odnosima, nije došlo do zaključenja ugovora o delu između parničnih stranaka, jer se one nisu sporazumele u pogledu cene, te tužilac nema pravo da potražuje naknadu iz ugovora o delu, ali bi imao pravo na naknadu u smislu odredbe člana 623. Zakona o obligacionim odnosima, koja bi se utvrdila prema vrednosti izvedenih radova, ali tužilac u toku postupka nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem na ovu okolnost, a sud ne raspolaže takvim znanjem da bi to mogao sam da utvrdi. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da je navod žalbe tužioca da je sud trebalo po službenoj dužnosti da odredi veštačenje na okolnost vrednosti izvedenih radova na protetskim mostovima, bez obzira što on to nije predložio, u suprotnosti sa odredbom člana 220. Zakona o parničnom postupku. S toga, kako se navodi u obrazloženju osporene presude, s obzirom na to da tužilac nije dokazao vrednost radova, pravilno je odbijen njegov tužbeni zahtev. Međutim, prema oceni drugostepenog suda, iako nije nastao ugovorni odnos između parničnih stranaka, postoji osnov za naknadu štete tužiocu, u smislu odredaba čl. 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, u visini od 1.080 DEM, koje je tužilac isplatio protetičaru za izradu protetskih mostova, a koju je tužena pričinila, jer je i ona, pre nego što je posao započet, trebalo da se raspita i da ugovori iznos naknade. Drugostepeni sud je kao neosnovane ocenio navode tužene da je pretrpela štetu i da je tužilac isključivi krivac za to što nije postojala saglasnost o ceni.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinicama lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da kad strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje (član 63.); da se ugovorom o delu poslenik (preduzimač, izvođač radova) obavezuje da obavi određeni posao, kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i sl, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu (član 600.); da se naknada kod ugovora o delu određuje ugovorom, ako nije određena obaveznom tarifom ili kojim drugim obaveznim aktom, kao i da ako naknada nije određena, utvrdiće je sud prema vrednosti rada, prema normalno potrebnom vremenu za takav posao, kao i prema uobičajenoj naknadi za tu vrstu rada (član 623. st. 1. i 2.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao u momentu podnošenja tužbe, pa do 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da kad stranka predloži izvođenje dokaza, dužna je da po nalogu suda unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza, da kad izvođenje dokaza predlože obe stranke, sud će odrediti da iznos potreban za podmirenje troškova polože obe stranke na jednake delove, a ako je sud odredio izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, odrediće da iznos položi stranka na koju pada teret dokazivanja činjenice o kojoj se izvodi dokaz, kao i da će sud odustati od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku koji sud odredi, u kom slučaju će sud, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju ceniti od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova (član 153. st. 1, 2. i 3.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, kao i da koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8 .) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221a).

Iste sadržine su i odredbe čl. 148, 220, 221 i 223. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od dostavljanja spisa formiranih po tužbi podnosioca nadležnom Drugom opštinskom sudu u Beogradu 27. maja 1991. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu od 28. septembra 2011. godine, trajao 20 godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Dvadesetogodišnje trajanje predmetnog parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da četiri i po godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, kao i činjenica da je o žalbi na prvostepenu presudu odlučeno tek posle četiri godine.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev za podnosioca bio od značaja, kao i da je on, svojim ponašanjem, doprineo navedenoj dužini trajanja postupka. Naime, pet ročišta za glavnu raspravu nije održano na zahtev podnosioca, odnosno na saglasan predlog parničnih stranaka, dok jedno nije održano jer je pre ročišta podnosilac predao podnesak, pa je tužena tražila rok da se izjasni na navode iz podneska. Takođe, podnosilac je tek nakon tri godine i četiri meseca postupio po nalogu suda i uplatio određeni iznos na ime troškova neophodnih za izvođenje dokaza veštačenjem.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da opisani doprinos podnosi oca navedenoj dužini trajanja postupka, ne može da bud e opravdanje za dvadesetogodišnje trajanje postupka, te da odgovornost za tako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome , Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, u kojoj podnosi lac ponavlja ranije isticane razloge o pogrešnoj oceni dokaza i pogrešnoj primeni materijalnog prava u već korišćenom pravnom sredstvu, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označen og prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost osporen og akta. S tim u vezi Ustavni sud još jednom ističe da, odlučujući o ustavnoj žalbi , ne može da ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudom, kao ni da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, ili zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno , odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je osporen a odluk a Višeg suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava - Zakona o parničnom postupku, u pogledu tereta dokazivanja, i Zakona o obligacionim odnosima, u pogledu postojanja ugovora o delu i naknade štete podnosiocu. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi dao jasne i dovoljne razloge kada je odbio žalbe parničnih stranaka, odgovorivši na bitne navode žalbi, kako one koji se odnose na izvedene dokaze i njihovu ocenu, tako i one koji se odnose na ocenu o osnovanosti istaknutih zahteva, a Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je podnosilac osporenom odlukom doveden u nepovoljniju poziciju u odnosu na drugu parničnu stranku.

Ocenjujući postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi označenog prava, zapravo, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Budući da Ustavni sud nije našao da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, to je ocenio da nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 16528/10 od 28. septembra 2011. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti