Ustavna žalba: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Sud konstatuje da su neefikasnost prvostepenog i drugostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti, odlučujuće doprineli dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Danojlića iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Đorđa Danojlića i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 1114/01, a kasnije pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P . 972/10(01), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Danojlić iz Sremske Mitrovice je 6. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Vidosave Vidić Manastirac, advokata iz Sremske Mitrovice , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 972/10(01) od 12. februara 2010. godine i presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1100/10 od 18. oktobra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 972/10 (01).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 26. septembra 2001. godine podneo Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu radi naknade štete , te da je postupak trajao duže od deset godina, što je izvan svakog opravdanog i prihvatljivog roka, zbog čega smatra da mu je grubo povređeno pravo na garantovani standard suđenja u razumnom roku. Istakao je da pokušaji ubrzanja postupanja suda nisu dali rezultate i da on ni jednom svojom radnjom nije doprineo dužini trajanja postupka. Dalje je naveo da je donošenjem drugostepene presude, i pored evidentnih bitnih povreda istaknutih u žalbi, uskraćen za pravo na pravično suđenj e da se o njegovom pravu raspravi i odluči u zakonito sprovedenom postupku, pozivavajući se pri tome na odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe smatra da od suda nije dobio zakonom predviđenu zaštitu, koja bi uz dokaze koje je priložio morala dovesti do usvajanja njegove tužbe. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene prvostepenu i drugostepenu presudu. Zahtev za naknadu štete nije istakao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“', br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku na osnovu izvršenog uvid a u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 972/10 (01) (ranije P. 1114/01 Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici), i iz odgovora v.f. predsednika Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici VIII Su. 62/12 od 17. aprila 2012. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Đorđe Danojlić je 26. septembra 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici protiv tuženog M.S, radi naknade štete, po kojoj je formiran predmet P. 1114/01.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 22. oktobra 2001. godine, a na sledećem ročištu održanom 14. novembra 2001. godine, parnici P. 1114/01 spojena je parnica P. 1354/01 koja je vođena po protivtužbi tuženog M.S, radi naknade štete. Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je i održano još deset ročišta. U ovom delu postupka saslušane su parnične stranke i petnaest svedoka. Na ročištu održanom 19. septembra 2002. godine tužilac je predložio izvođenje dokaza veštačenjem, i na sledećem ročištu održanom 7. novembra 2003. godine sud je odredio izvođenje ovog dokaza, a glavna rasprava je odložena na neodređeno vreme. Pismeni otpravak rešenja o veštačenju otpravljen je iz suda 15. januara 2004. godine. Tužilac je predujam za veštačenje po nalogu suda od 5. februara 2004. godine uplatio 13. februara 2004. godine. Do dostavljanja nalaza i mišljenja od 23. septembra 2004. godine, sud je dopisima od 28. juna i 24. avgusta 2004. godine nalagao veštaku da dostavi nalaz sa mišljenjem.

Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1114/01 od 31. januara 2005. godine je: delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 33.600,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. septembra 2004. godine, dok je deo tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime izgubljene arende isplati iznos od 1.950,00 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 65 DEM, kao i deo tužbenog zahteva tužioca za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos naknade štete za period od 1. januara 2001. godine do 22. septembra 2004. godine , odbijen kao neosnovan (stav 1. izreke); delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženog pa je obavezan tužilac da mu na ime godišnje zakupnine isplati iznos od 3.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 31. januara 2005. godine, a odbijen je kao neosnovan deo protivtužbenog zahteva kojim je tražio da mu tužilac na ime naknade dela obične štete i izgubljene dobiti isplati iznos od 15.850,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. novembra 2001. godine (stav 2. izreke); odlučeno o troškovima postupka (st. 3. i 4. izreke). Pismeni otpravak ove presude izrađen je 24. januara 2006. godine i otpravljen je iz suda 26. januara 2006. godine. Radi odlučivanja o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude , spisi predmeta su upućeni Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici 19. aprila 2006. godine .

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 822/06 od 5. februara 2008. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu odluke kojim je odbijen kao neosnovan deo protivtužbenog zahteva tuženog kojim je tražio da mu tužilac na ime naknade dela obične štete i izgubljene dobiti isplati iznos od 15.850,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. novembra 2001. godine i ukinuta u delu odluke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 33.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. septembra 2004. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanih trinaest ročišta, sedam ročišta nije održano. Ročišta zakazana za 26. septembar 2008. godine, 28. oktobar 2009. godine i 18. novembar 2009. godine su otkazana, dok za ročište koje je bilo zakazano za 8. jul 2009. godine nisu navedeni razlozi neodržavanja. Na predlog punomoćnika tužioca nije održano ročište zakazano za 2. mart 2009. godine, dok ostala dva ročišta nisu održana zbog neblagovremenog pristupanja punomoćnika tuženog, odnosno nepristupanja i neurednog pozivanja svedoka. U ovom delu postupka ponovo su saslušane parnične stranke i određeni broj svedoka čije saslušanje je predložio tužilac. Na predlog tužioca traženi su određeni podaci od zadruga. U podnesku od 19. februara 2009. godine tužilac je istakao eventualni tužbeni zahtev.

Presudom Osnovnog suda u Mitrovici P. 972/10 (01) od 12. februara 2010. godine odbijeni su glavni i eventualni tužbeni zahtev i tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka. Ova presuda otpravljena je iz suda 18. februara 2010. godine, a po žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, spisi predmeta upućeni su drugostepenom sudu 27. aprila 2010. godine.

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1100/10 od 18. oktobra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužioca 11. novembra 2011. godine.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pod nošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankam a pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacionopravni spor pokrenut 26. septembra 2001. godine, podnošenjem tužbe O pštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici i da je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1100/10 od 18. oktobra 2011. godine, koja je punomoćniku tužioca uručena 11. novembra 2011 . godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala deset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak saslušanjem većeg broja svedoka, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za desetogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije u bitnoj meri doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka, budući da samo jedno ročište nije održano na predlog njegovog punomoćnika.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje nadležnih sudova koji su u odr eđenim periodima ispoljili neefikasnost u preduzimanju procesnih radnji . Kada je reč o postupanju prvostepenog suda, ovde se naročito ima u vidu da je posle ročišta održanog 19. septembra 2002. godine prvo sledeće ročište bilo zakazano nakon trinaest i po meseci 7. novembra 2003. godine. Propust na strani prvostepenog suda ogleda se i u tome što je pismeni otpravak presude P. 1114/01 od 31. januara 2005. godine izrađen godinu dana posle donošenja. U pogledu postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud ocenjuje da Okružni sud u Sremskoj Mitrovici a zatim i Viši sud u Sremskoj Mitrovici nisu efikasno postupali u žalbenom postupku. Naime, Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici trebalo je skoro dve godine da odluči o žalbi tuženog, a Višem sudu u Sremskoj Mitrovici za odlučivanje o žalbi tužioca bilo je potrebno skoro godinu i po dana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 1114/01, a kasnije pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 972/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke ove odluke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava obrazlaže navodima o tome „da od suda nije dobio zakonom predviđenu zaštitu koja bi u zakonito sprovedenom prvostepenom postupku uz dokaze koje je priložio, a potom u zakonito sprovedenom drugostepenom postupku morala dovesti do usvajanja njegove tužbe“. Iz izloženog sledi da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje. Mišljenje podnosioca da bi dokazi koje je priložio u toku postupka morali dovesti do usvajanja njegovog zahteva, bez navođenja konkretnih razloga, ne može ukazivati na povredu označenog Ustavom zajemčenog prava. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku utvrđuje činjenično stanje i ceni pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizilazi da je zaključivanje suda bilo očigledno proizvoljno i diskriminatorno na štetu podnosioca. Kako se u ustavnoj žalbi ne ističu drugi razlozi, Ustavni sud je konstatovao da se izneti navod ne može smatrati ustavnopravnim razlogom kojim se ukazuje na povredu navedenog ustavnog prava, pa je, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako podnosilac nije podneo zahtev za naknadu štete, na osnovu člana 89. stav 2 Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da samo utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku za podnosioca ustavne žalbe predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje.

Imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe prilikom isticanja razloga u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje pozvao i na odredbu člana 36. Ustava, ali da nijednim navodom nije ukazao da smatra da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, to Ustavi sud nije ispitivao povredu prava zajemčenih članom 36. Ustava.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) doneo o dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti