Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o oduzimanju oružja i rešenja kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka. Žalba protiv meritornih odluka je neblagovremena, a rešenje o ponavljanju postupka je procesne prirode i ne odlučuje o pravima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6259/2013
09.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Varjačić iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Varjačić i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1036/13 od 2 4. juna 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1036/13 od 24. juna 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4127/12 od 5. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Varjačić iz Kragujevca podnela je Ustavnom sudu, 1. avgusta 2013. godine , preko punomoćnika Dragana Lazarevića, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1036/13 od 2 4. juna 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer jo j je tužbeni zahtev odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, sa pozivanjem na pravni stav izražen u drugostepenoj presudi Apelacionog suda u Kragujevcu, donetoj na osnovu drugačijeg činjeničnog i pravnog stanja, kojom je tužbeni zahtev u odnosu na tuženo JP „Preduzeće za izgradnju Grada Kragujevca“ odbijen jer je u zemljišnim knjigama, kao korisnik, bio upisan Grad Kragujevac, pa samim tim takva presuda nije mogla nikako poslužiti kao osnov za donošenje osporene presude. Podnositeljka ističe da nije sporno ko plaća naknadu kada je korisnik upisan u zemljišne knjige, ali da u slučaju kada korisnik nije upisan u zemljišne knjige, što je ovde situacija, naknadu plaća Javno preduzeće „Preduzeće za izgradnju Grada Kragujevca“ jer „u njegovu delatnost spada obavljanje poslova koji su vezani za uređivanje, korišćenje, unapređivanje i zaštitu građevinskog zemljišta, lokalnih i nekategorisanih puteva...“, a što proizlazi i iz odredaba Zakona o eksproprijaciji i sudske prakse.

Takođe, podnositeljka ističe da joj je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije, kao i pravo na jednaku zaštitu prava, jer je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1894/11 od 26. decembra 2011. godine (koju dostavlja kao dokaz) potvrđena prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca protiv istog tuženog i istaknuto „da je pravilno odbijen prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog jer u njegovu delatnost spada obavljanje poslova koji su vezani za uređivanje, korišćenje, unapređivanje i zaštitu građevinskog zemljišta, lokalnih i nekategorisanih puteva...“, a presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 3334/12 i Gž. 3361/12 od 14. decembra 2012. godine (koju takođe dostavlja kao dokaz), potvrđena prvostepena presuda zbog izostanka kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje (njene rođene sestre) protiv istog tuženog.

Podnositeljka od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su joj osporenom presudom povređena ustavna prava, kao i da presudu poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4127/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zorica Varjačić iz Dragobraće, Grad Kragujevac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 27. januara 2012. godine tužbu Osnovnom sudu u Kragujevcu protiv tuženog JP „Preduzeće za izgradnju Grada Kragujevca“, radi isplate naknade za oduzeto zemljište. U tužbi je istakla da je sukorisnik parcele, koja na terenu predstavlja gradsku ulicu (koje je nasuta makadamom sa urađenom infrastrukturom) i koja je formirana pre dvadesetak godina tako što je izuzeta iz državine njenog pravnog prethodnika bez postojanja bilo kakve odluke. Takođe, u tužbi je navela da joj za parcelu, koja je evidentno faktički eksproprisana, pripada naknada koja nije isplaćena niti njoj niti njenom pravnom prethodniku i smatra da i pored toga što u zemljišnim knjigama tuženi nije upisan kao korisnik te nepokretnosti, da je i pored toga dužan da joj naknadu isplati jer u njegovu delatnost spada obavljanje poslova koji su vezani za uređivanje, korišćenje, unapređivanje i zaštitu građevinskog zemljišta, te lokalnih i nekategorisanih puteva.

Osnovni sud u Kragujevcu je doneo presudu P. 4127/12 od 5. februara 2013. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj na ime naknade za protivpravno oduzetu nepokretnost isplati iznos od 166.500,00 dinara. U toku prvostepenog postupka je utvrđeno: da je tužilja sukorisnik sa udelom od 111/832 na kp. br. 14685 od 0.08,32 ha, upisanoj u Ln. br. 4011 KO Kragujevac 3 - „Naselje Korićani“; da ta katastarska parcela na terenu predstavlja ulicu; da upravni postupak za izuzimanje parcele nije sproveden i da pravnim prethodnicima tužilje, kao ni njoj samoj nije isplaćena naknada za predmetnu parcelu koja je iskorišćena za izgradnju javnog puta (ulice Kraljevačkog bataljona); da utvrđena tržišna vrednost zemljišta prema Poreskoj upravi - Regionalni centar Kragujevac iznosi 1.500,00 dinara po metru. Prema stanovištu prvostepenog suda, tuženi je krajnji korisnik eksproprijacije jer je pravni sledbenik nekadašnjeg Fonda za uređenje građevinskog zemljišta koji je osnovan Odlukom Skupštine grada Kragujevca, a u njegovu delatnost spada obavljanje poslova koji su vezani za uređivanje, korišćenje, unapređivanje i zaštitu građevinskog zemljišta, lokalnih i nekategorisanih puteva prema članu 19. Zakona o planiranju i izgradnji, zbog čega smatra da je prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog neosnovan. Takođe, ocenio je da su neosnovani navodi tuženog javnog preduzeća o tome da i pored toga što ono jeste pravni sledbenik Fonda, da je lice bez imovine, jer iz odredbe člana 59. Odluke Grada o osnivanju tuženog preduzeća proizlazi da je tuženo preduzeće preuzelo sredstva, prava i obaveze Fondova, sve prihode Fondova iz sredstava budžeta Grada, opredeljene Odlukom o budžetu Grada o osnivanju, kao i drugim odlukama organa Grada, odnosno sva potraživanja, zatečene ugovorne obaveze i prava Fondova prema trećim licima i ugovorne obaveze i prava prema JP „Direkcija za urbanizam i izgradnju Kragujevac“.

Viši sud u Kragujevcu doneo je osporenu presudu Gž. 1036/13 od 24. juna 2013. godine, kojom je usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje i rešio da svaka stranka snosi svoje troškove. Drugostepeni sud je našao da se pravni zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilan. Naime, drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, nije pravilno primenio odredbe Zakona o eksproprijaciji (član 8. stav 2. i čl. 33. i 42.) u vezi sa članom 59. Odluke o osnivanju JP „Preduzeća za izgradnju Grada Kragujevca“ („Službeni list Grada Kragujevca“, broj 5/05). Viši sud je ocenio da napred navedeno proizlazi iz toga što je sva imovina ranijeg Društvenog fonda za uređivanje građevinskog zemljišta prešla na osnivača - Grad Kragujevac, kao i da pravni sledbenik Fonda - ovde tuženo JP „Preduzeće za izgradnju Grada Kragujevca“, je lice bez imovine. Drugostepeni sud je ocenio da je, shodno tome, krajnji korisnik eksproprijacije Grad Kragujevac, a da tuženi samo u ime i za račun Grada pribavlja građevinsko zemljište i druge nepokretnosti, sprovodi postupak i zaključuje ugovore o zakupu građevinskog zemljišta, te da ono ne može biti pasivno legitimisano za isplatu tražene naknade u smislu Zakona o eksproprijaciji, a što je sve u skladu sa pravnim stavom Apelacionog suda u Kragujevcu izraženim u odlukama Gž. 1401/12 od 15. maja 2012. godine i Gž. 531/12 od 20. februara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ , broj 72/11) propisano je: da su nosioci prava javne svojine Republika Srbija, autonomna pokrajina i opština, odnosno grad (u daljem tekstu: jedinica lokalne samouprave), a da ustavnove i javne agencije i druge organizacije (uključujući i Narodno banku Srbije) čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, koje nemaju status državnog organa i organizacije, organa autonomne pokrajine, odnosno organa jedinice lokalne samouprave ili javnog preduzeća, odnosno društva kapitala, imaju pravo korišćenja na nepokretnim i pokretnim stvarima u javnoj svojini koje su im prenete na korišćenje (član 18. st. 1. i 6.); da su korisnici stvari u javnoj svojini: 1) državni organi i organizacije, 2) organi i organizacije autonomne pokrajine i jedinice lokalne samopurave, 3) javna preduzeća, društva kapitala čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao i njihova zavisna društva, na osnovu ugovora zaključenog na osnovu akta nadležnog organa, a kojim nisu prenete u svojinu tog javnog preduzeća, odnosno društva (član 19. stav 1.); da se raspolaganjem stvarima u javnoj svojini, u smislu ovog zakona, smatra: 1) davanje stvari na korišćenje (član 26. stav 1. tačka 1)); da o pribavljanju stvari i raspolaganju stvarima u svojini jedinice lokalne samouprave, pod uslovima propisanim zakonom, odlučuje organ jedinice lokalne samouprave određen u skladu sa zakonom i statutom jedinice lokalne samouprave (član 27. stav 10)); da se za upravljanje dobrima od opšteg interesa i dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini mogu osnivati javna preduzeća, javne agencije i društva kapitala, te da se pod upravljanjem dobrima od opšteg interesa, u smislu stava 1. ovog člana, podrazumevaju, zavisno od prirode dobra, uzgoj, staranje, izgradnja, održavanje, unapređivanje, iskorišćavanje i određivanje načina korišćenja dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, u skladu sa posebnim zakonom, a javna preduzeća, javne agencije i društva kapitala iz stava 1. ovog člana, dužna su da njima upravljaju savesno, zakonito i štiteći isključivo javni interes (član 41. st. 1-3.).

Zakonom o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, br. 129/07 i 83/14) propisano je: da se lokalna samouprava ostvaruje u opštini, gradu, gradu Beogradu (u daljem tekstu: jedinica lokalne samouprave) (član 3. stav 1.); da jedinica lokalne samouprave za ostvarivanje svojih prava i dužnosti i za zadovoljavanje potreba lokalnog stanovništva može osnovati preduzeća, ustanove i druge organizacije koje vrše javnu službu, u skladu sa zakonom i statutom (član 7. stav 1.); da opština preko svojih organa, u skladu sa Ustavom i zakonom: donosi programe uređenja građevinskog zemljišta, uređuje i obezbeđuje vršenje poslova uređenja i korišćenja građevinskog zemljišta i utvrđuje visinu naknade za uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta, uređuje i obezbeđuje obavljanje poslova koji se odnose na izgradnju, rehabilitaciju i rekonstrukciju, održavanje, zaštitu, korišćenje, razvoj i upravljanje lokalnim i nekategorisanim putevima, kao i ulicama u naselju (član 20. stav 1. tač. 8) i 12)); da grad vrši nadležnosti opštine, kao i druge nadležnosti i poslove državne uprave, koji su mu zakonom povereni (član 24. stav 1.).

Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95, „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „Službeni glasnik RS“, br. 23/01 i 20/09) propisano je: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se eksproprijacija može vršiti za potrebe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, opštine, javnih fondova, javnih preduzeća, privrednih društava koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i za potrebe privrednih društava sa većinskim državnim kapitalom osnovanih od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, ili opštine, ako zakonom nije drugčije određeno (član 8. stav 1.); da eksproprijacijom nepokretnosti korisnik eksproprijacije stiče pravo da tu nepokretnost koristi za svrhu radi koje je eksproprijacija izvršena (član 9.); da troškove postupka eksproprijacije snosi korisnik eksproprijacije (član 33.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drugčije propisano, a da procenu tršišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (član 42.).

Odlukom o osnivanju Javnog preduzeća „Preduzeće za izgradnju Grada Kragujevca“ („Službeni list grada Kragujevca“, broj 5/05) (u daljem tekstu: osnivački akt), bilo je propisano: da Grad Kragujevac osniva Javno preduzeće „Preduzeće za izgradnju Grada Kragujevca“ (u daljem tekstu: Preduzeće), radi obezbeđivanja uslova za uređivanje, korišćenje, unapređivanje i zaštitu: javnog građevinskog zemljišta, lokalnih i nekategorisanih puteva i komunalnih delatnosti na selu, kao delatnosti od opšteg interesa (član 1.); da je delatnost Preduzeća trajno obavljanje poslova obezbeđivanja uslova za uređivanje, korišćenje, unapređivanje i zaštitu: javnog građevinskog zemljišta, lokalnih i nekategorisanih puteva i komunalnih delatnosti na selu, kao delatnosti od opšteg interesa (član 8. stav 1. tačka 1)); da pored delatnosti, utvrđene članom 8. ove odluke, Preduzeće može obavljati i sledeće delatnosti: 45230 – Izgradnja saobraćajnica (član 9. tačka 3)); da Preduzeće ostvaruje prihod i stiče dobit: obavljanjem svoje delatnosti za potrebe Grada, obavljanjem poslova za treća lica i iz drugih izvora u skladu sa zakonom (član 22. stav 1.); da su za obavljanje delatnosti Preduzeća za potrebe Grada, izvori finansiranja: deo naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, deo naknade za korišćenje građevinskog zemljišta (član 22. stav 2. „alineja prva i druga“); da iznos koji ostaje po izmirenju obaveza, poreza i doprinosa, po izmirenju obaveza obaveznih zakonskih rezervi, po isplati obaveza prema zaposlenima, kao i drugih obaveza utvrđenih zakonom i drugim propisima, predstavlja dobit Preduzeća (član 24. stav 1.); da Preduzeće danom unošenja u registar stiče svojstvo pravnog lica i posluje kao samostalni pravni subjekt (član 26.); da Preduzeće odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom (član 28.); da dana 31. marta 2005. godine prestaju sa radom: Društveni fond za uređivanje građevinskog zemljišta, Fond za lokalne i nekategorisane puteve i komunalnu delatnost na selu opštine Kragujevac i Specijalizovani društveni Fond za izgradnju sistema i prečišćavanje otpadnih voda i deponovanje otpadaka grada Kragujevca (u daljem tekstu: Fondovi) (član 59. stav 1.); da sva imovina (nepokretna i pokretna) Fondova, osim poslovnih prostorija iz člana 13. stav 1. „alineja druga“ ove Odluke, se prenosi na osnivača, koji će po sačinjenim Bilansima stanja iz završnih računa Fondova, preneti na Preduzeće imovinu potrebnu za njegovu redovnu delatnost (član 59. stav 2.); da je pravni sledbenik Fondova Preduzeće (član 59. stav 3.); da danom početka rada Preduzeće preuzima sredstva, prava i obaveze Fondova, sve prihode Fondova iz sredstava budžeta Grada opredeljene Odlukom o budžetu Grada, kao i drugim odlukama organa Grada, odnosno sva potraživanja, zatečene ugovorne obaveze i prava Fondova prema trećim licima i ugovorne obaveze prava prema JP „Direkcija za urbanizam i izgradnju Kragujevac“ (član 59. stav 4.); da su Fondovi obavezni da sa 31. martom 2005. godine, preko stručne službe, sastave završne račune i da po predaji završnih računa Upravi za javna plaćanja, prenesu celokupnu dokumentaciju Preduzeću, a da je JP „Direkcija za urbanizam i izgradnju Kragujevac“, kao stručna služba Fondova, u obavezi da po predaji završnih računa Fondova Upravi za javna plaćanja, dostavi Preduzeću kompletnu dokumetaciju vezanu za poslovanje Fondova sa JP „Direkcija za urbanizam i izgradnju Kragujevac“, nakon čega će osnivač izvršiti usaglašavanje međusobnih prava i obaveza Preduzeća i JP „Direkcija za urbanizam i izgradnju Kragujevac“ (član 60.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula tužbom radi utvrđivanja i isplate naknade za oduzeto zemljište bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim akt om povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnositeljki ustavne žalbe, tačnije da li su sudovi pravilno primenili merodavno pravo.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud ukazuje da je, u konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva bilo utvrđivanje i isplata naknade za oduzeto zemljište koju je podnositeljka ustavne žalbe potraživala od tuženog JP „Preduzeća za izgradnju Grada Kragujevca“ (u daljem tekstu: JP). Podnositeljka je tužbom tražila naknadu za (faktički) eksproprisanu parcelu, koja nikada nije isplaćena niti njoj niti njenom pravnom prethodniku, a pasivno je legitimisala tuženo JP i pored toga što ono nije upisano u zemljišne knjige kao korisnik te nepokretnosti. Prethodno iz razloga što u njegovu delatnost spada obavljanje poslova koji su vezani za uređivanje, korišćenje, unapređivanje i zaštitu građevinskog zemljišta, lokalnih i nekategorisanih puteva.

Prema stanovištu izraženom u osporenoj drugostepenoj presudi, na strani tuženog postoji nedostatak pasivne legitimacije. Ovo stoga što je osnovačkim aktom JP propisano da je sva imovina ranijeg Društvenog fonda za uređivanje građevinskog zemljišta, 31. marta 2005. godine prešla na osnovača JP - Grad Kragujevac, a da i pored toga što pravni sledbenik Fonda jeste JP, da se radi o licu bez imovine. Shodno tome, drugostepeni sud je ocenio da je Grad Kragujevac krajnji korisnik eksproprijacije, a da tuženo JP samo u ime i za račun Grada pribavlja građevinsko zemljište i druge nepokretnosti, sprovodi postupak i zaključuje ugovore o zakupu građevinskog zemljišta, zbog čega ne može biti pasivno legitimisano za isplatu tražene naknade.

Konstatujući navedeno, Ustavni sud je ispitivao da li je Viši sud u Kragujevcu proizvoljno primenio materijalno pravo, na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ocenjujući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud propustio da se osvrne na odredbe Zakona o javnoj svojini (član 18. stav 1.), Zakona o lokalnoj samoupravi (član 7. stav 1.) i osnovačkog akta JP (čl. 1, 8, 22, 24. i 26.). Odredbama navedenih materijalnih propisa predviđeno je da Grad (jedinica lokalne samouprave) nosilac prava javne svojine, a da jedinica lokalne samouprave za ostvarivanje svojih prava i dužnosti i zadovoljavanje potreba lokalnog stanovništva može osnovati i javna preduzeća. Shodno tome je radi obezbeđivanja uslova za uređivanje, korišćenje, unapređivanje i zaštitu javnog građevinskog zemljišta, lokalnih i nekategorisanih puteva Grad Kragujevac osnovao JP čija je osnovna delatnost trajno obavljanje tih poslova. Iz osnivačkog akta JP proizlazi da ono ostvaruje prihod i stiče dobit obavljanjem svoje delatnosti za potrebe Grada, obavljanjem poslova za treća lica i iz drugih izvora u skladu sa zakonom, a da u izvore finansiranja JP spada i deo naknade za uređivanje građevinskog zemljišta i deo naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, kao i da iznos koji ostaje po izmirenju svih obaveza, koje JP kao pravno lice i samostalni pravni subjekt ima, predstavlja njegovu isključivu dobit.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud morao da ima u vidu odredbe osnivačkog akta, tj. da JP ima status pravnog lica i da mu u delatnosti spadaju uređivanje i korišćenje zemljišta, kao i to da se radi o pravnom licu koje kao takvo ostvaruje dobit. Shodno tome, Ustavni sud konstatuje da je Grad Kragujevac u samom osnivačkom aktu dao odgovore na pitanja zbog čega se osniva JP, šta je njegova delatnost, te na koji način JP ostvaruje prihode i stiče dobit. Shodno tome, Ustavni sud nalazi da JP jeste samostalni pravni subjekt koji obavljanjem svoje delatnosti ostvaruje prihod i stiče dobit, a da iz samog osnivačkog akta JP proizlazi da se ne radi o pravnom licu bez imovine, već samostalnom pravnom subjektu koje može da ostvari dobit obavljanjem svoje, osnivačkim aktom, uspostavljene delatnosti. Shodno tome, ne može se reći da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište da JP nije pasivno legitimisano kada se ima u vidu upravo da se radi o pravnom licu koje stiče prihode.

Ustavni sud primećuje da sudovi nisu cenili posebnu ulogu koju JP ima u postupku o izuzimanju zemljišta, kao i da se uopšte nisu ni bavili time da li je JP zapravo krajnji korisnik zemljišta. Ovo posebno imajući u vidu da se ono stara o uređivanju i korišćenju zemljišta, kao i da se ne radi o privatnom preduzeću, već javnom preduzeću koje deluje u opštem interesu, što samim tim, a imajući u vidu utvrđene mu delatnosti, povlači sa sobom izvršavanje obaveza prema ranijim vlasnicima eksporprisanog zemljišta. Shodno navedenom, zemljište podnositeljke ustavne žalbe je faktički eksproprisano, do čega je došlo propustom jedinice lokalne samouprave (u konkretnom slučaju Grada Kragujevca), što je za posledicu imalo izgradnju ulice bez formalne eksproprijacije. Polazeći od toga da je zemljište podnositeljke ustavne žalbe privedeno nameni, a da prethodno nije oduzeto, Sud nalazi da su i Grad Kragujevac, kao jedinica lokalne samouprave i JP, čiji je Grad Kragujevac osnivač, solidarno odgovorni podnositeljki ustavne žalbe, zbog čega na strani tuženog JP ne mođe biti nedostatka pasivne legitimacije.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da je primena merodavnog prava u konkretnom slučaju bila proizvoljna, što je za posledicu imalo to da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je žalbu usvojio i utvrdio da je osporenom presudom povređeno prav o podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava, te je poništio osporenu presudu i odredio da Viši sud u Kragujevcu ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4127/12 od 5. februara 2013. godine.

7. Razmatrajući navode podnositeljke o različitom postupanju sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da su kao dokaz o različitom postupanju sudova dostavljene dve drugostepene sudske odluk e: presuda Višeg suda u Kragujevcu Gž. 3334/12 i Gž. 3361/12 od 14. decembra 2012. godine i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1894/11 od 26. decembra 2011. godine.

Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 3334/12 i Gž. 3361/12 od 14. decembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke , odbijena kao neosnovana žalba tuženog JP „Preduzeća za izgradnju Grada Kragujevca“ i potvrđena presuda zbog izostanka P. 847/12 od 6. jula 2012. godine, dok je u stavu drugom izreke odbačena kao nedozvoljena žalba izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 847/12 od 10. septembra 2012. godine. Imajući u vidu da je u parničnom postupku, u kojem je doneta osporena presuda, sud ispitivao osnovanost prigovora tužene o nedostatku pasivne legitimacije, Ustavni sud nije posebno cenio presudu Višeg suda u Kragujevcu Gž. 3334/12 i Gž. 3361/12 od 14. decembra 2012. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda zbog izostanka, jer je ta presuda doneta pod posebnim uslovima predviđenim odredbama člana 476. Zakona o parničnom postupku (pa tužena nije ni raspravljala u toj parnici, što znači da nije ni isticala prigovor nedostatka pasivne legitimacije).

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Takve razlike se mogu javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03 od 24. marta 2009. godine, pasus 29. ). Kako je u konkretnom slučaju, kao dokaz različitog postupanja, zapravo dostavljena samo (jedna) presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1894/11 od 26. decembra 2011. godine, Ustavni sud smatra da se u takvim okolnostima ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do ustavnopravno relevantne pravne nesigurnosti . Ustavni sud konstatuje da je isti stav izrazio i Evropski sud za ljudska prava (videti presudu Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, pasus 60.) , kao i Ustavni sud, između ostalih, u Rešenju Už-3164/2012 od 11. decembra 2014. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Kako se povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava prvenstveno obrazlaže navodima na kojima je bila zasnovana tvrdnja podnositeljke o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud te navode nije posebno razmatrao.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti