Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko 15 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu I. 103/98 (sada predmet Osnovnog suda u Boru I. 8/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Boru da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo D. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz B. izjavio je 11. februara 2011. godine, preko punomoćnika D. V. i M. P, advokata iz B, ustavnu žalbu zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu I. 103/98 (sada predmet Osnovnog suda u Boru I. 8/01).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 24. februara 1998. godine pokrenuo izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Boru, ali da do podnošenja ustavne žalbe postupak nije bio okončan; da je podnosilac samo delimično namiren, ali da i pored mnogih urgencija koje je podnosio, sud ništa nije preduzimao da bi se izvršenje okončalo; da zbog toga što postupak neopravdano dugo traje, podnosilac smatra da su mu povređena navedena ustavna prava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ujedno ističući i zahtev za naknadu štete i naknadu advokatskih troškova za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Boru I. 103/98 (sada predmet Osnovnog suda u Boru I. 8/01), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao poverilac, podneo je 24. februara 1998. godine Opštinskom sudu u Boru (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za izvršenje na sredstvima na računu dužnika F. k. „B.“ kod organizacije koja obavlja poslove platnog prometa, a na osnovu izvršne isprave - presude Opštinskog suda u Boru P. 1154/97 od 15. decembra 1997. godine. Postupajući po navedenom predlogu, Opštinski sud je istoga dana doneo rešenje I. 103/98, kojim je odredio predloženo izvršenje.

Dužnik je 9. marta 1998. godine izjavio prigovor protiv rešenja o izvršenju I. 103/98 od 24. februara 1998. godine, koji je Opštinski sud rešenjem I. 103/98 od 7. aprila 1998. godine odbio kao neosnovan. Dužnik je zatim 17. aprila 1998. godine izjavio žalbu protiv rešenja I. 103/98 od 7. aprila 1998. godine, koju je Okružni sud u Zaječaru rešenjem Gž. 978/98 od 18. maja 1998. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Boru I. 103/98 od 7. aprila 1998. godine.

Poverilac je podneskom od 14. septembra 1998. godine predložio da sud donese „dopunsko rešenje“ kojim bi se izvršila zabeležba rešenja o izvršenju u zemljišnim knjigama, zatim utvrdila vrednost nepokretnosti dužnika koja se nalazi katastarskoj parceli broj 1869, a izvršenje sprovelo prodajom nepokretnosti. Opštinski sud je istoga dana doneo rešenje o izvršenju I. 103/98, kojim je usvojio predlog poverioca. Nakon toga, poverilac je dva puta - 17. septembra i 3. novembra 1998. godine, urgirao da se postupak sprovede.

Ročište zakazano za 13. avgust 1999. godine je odloženo, jer je dužnik angažovao novog punomoćnika koji nije bio upoznat sa predmetom, da bi naredno ročište zakazano za 19. avgust 1999. godine, takođe bilo odloženo, ali ovoga puta na zajednički predlog stranaka, radi „mirnog rešenja“. Stranke su na istom ročištu predložile da sud zastane sa postupkom, prihvatajući na sebe obavezu da obaveste sud o tome da li je postignut sporazum ili nije.

Poverilac je podneskom od 2. septembra 1999. godine urgirao da se nastavi sa postupkom izvršenja. Nakon toga, Opštinskom sudu je 19. novembra 1999. godine dostavljen nalaz i mišljenje veštaka u kome je vrednost celokupnog kompleksa dužnika FK „B.“ procenjena na iznos od 9.350.000 dinara.

Poverilac je na ročištu održanom 14. marta 2000. godine predložio da se rešenje o izvršenju dostavi Službi za katastar nepokretnosti, kao i da veštak izvrši dopunsko veštačenje procene vrednosti pojedinačnog lokala (poslovnog prostora) koji se nalazi u okviru kompleksa – stadiona FK „B.“, a koji po ugovoru o zakupu koristi STR „Ž.“, te da se izvršenje sprovede prodajom tog objekta.

Veštak je 25. marta 2000. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje u kome je naveo da vrednost predmetnog poslovnog prostora koji se nalazi u okviru stadiona FK „B.“, korisne površine 7.80 m2 iznosi 68.640 dinara. Opštinski sud je rešenjem od 11. maja 2000. godine utvrdio vrednost predmetne nepokretnosti - poslovnog prostora u iznosu od 68.640 dinara, da bi 13. jula 2000. godine, Opštinski sud doneo zaključak o prodaji poslovnog prostora. Na ročištu za prodaju nepokretnosti održanom 15. septembra 2000. godine predmetni poslovni prostor je prodat poveriocu za cenu od 68.640 dinara. Istoga dana, Opštinski sud je doneo rešenje I. 103/98, kojim je predmetna nepokretnost dosuđena poveriocu, da bi rešenjem od 18. oktobra 2000. godine ista nepokretnost bila predata poveriocu, uz konstataciju da će se po pravnosnažnosti tog rešenja u javne knjige upisati pravo svojine poverioca.

Poverilac je podneskom od 8. decembra 2000. godine zahtevao od suda da mu nepokretnost preda u državinu, uz napomenu da njegovo potraživanje prema dužniku još uvek nije namireno u celosti, ujedno zahtevajući da sud nastavi postupak izvršenja u preostalom delu.

Poverilac je 31. januara 2001. godine ponovo urgirao da ga sud, uz pomoć sudskog izvršitelja, uvede u posed nepokretnosti.

Treće lice - STR „Ž.“ je 29. marta 2001. godine izjavilo prigovor i predlog za odlaganje izvršenja.

Sudski izvršitelj je 30. marta 2001. godine bezuspešno pokušao da sprovede iseljenje trećeg lica - zakupca STR „Ž.“, ujedno ostavljajući mu rok da do 4. aprila 2001. godine isprazni poslovni prostor. Treće lice STR „Ž.“ je u podnesku od 20. aprila 2001. godine navelo da je Elektrodistribucija B. vlasnik predmetnog poslovnog prostora, zbog čega ta nepokretnost, po njegovom mišljenju, ne može biti predmet izvršenja. Opštinski sud u Boru je rešenjem I. 8/01 od 24. aprila 2001. godine odbacio kao nedozvoljene prigovor trećeg lica i predlog za odlaganje izvršenja od 29. marta 2001. godine.

Sudski izvršitelj je 26. aprila 2001. godine „zapečatio“ predmetnu nepokretnost, ujedno je obavestio vlasnika STR „Ž.“ da se do 8. maja 2001. godine javi sudskom izvršitelju radi preuzimanja stvari iz nepokretnosti. Kako vlasnik STR „Ž.“ nije postupio po nalogu sudskog izvršitelja, pokušaj iseljenja je bio ponovo zakazan za 18. maj 2001. godine. Međutim, iseljenje nije uspelo, jer policajci koji su bili na licu mesta nisu hteli da sprovedu izvršenje.

Veštak je u podnesku od 21. maja 2001. godine naveo da predmetni objekat nije opremljen nikakvim elektro uređajima, niti elektro opremom, već da se trafo stanica nalazi uz sam objekat i predstavlja potpuno nezavisnu celinu.

Konačno, 6. jula 2001. godine je sprovedeno iseljenje trećeg lica. Podnosilac je 28. maja 2003. godine urgirao da Opštinski sud nastavi izvršenje, navodeći da njegovo potraživanje nije namireno u celosti, da bi 16. juna 2004. godine ponovio urgenciju. Poverilac je podneskom od 2. jula 2004. godine tražio suda predmet I. 103/98 „razdruži“ od predmeta I. 372/2000 kome je, po njegovom mišljenju, pripojen bez ikakvog osnova. Nakon toga, nikakve radnje u postupku nisu sprovođene.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak pokrenut 24. februara 1998. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu, ali da je još uvek nije pravnosnažno okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud, polazeći od toga da izvršni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, je stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja izvršnog postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da predmetni izvršni postupak traje 15 godina i devet meseci i da još uvek nije okončan.

Iako na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja se mogu pojaviti tokom postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca, ne može biti opravdanje za dugo trajanje izvršnog postupka u konkretnom slučaju. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe, do jula 2001. godine, kada je konačno izvršenje delimično sprovedeno, svojim ponašanjem nije doprineo neopravdano dugom trajanju postupka. Međutim, nakon toga, podnosilac ustavne žalbe naredne skoro dve godine – do maja 2003. godine nije ispoljio nikakvu inicijativu da se nastavi sa postupkom izvršenja, a potom je još samo jednom, posle narednih godinu dana - jula 2004. godine podneskom od suda tražio da se predmet I. 103/98 „razdruži“ od predmeta I. 372/2000 „kome je pripojen bez ikakvog osnova“. Od 2004. godine podnosilac ustavne žalbe nije iskazao nikakvu zainteresovanost za okončanje izvršnog postupka.

Sa druge strane, Ustavni sud ističe da odgovornost za efikasno sprovođenje svakog postupka snosi pre svega sud pred kojim se postupak vodi, te okolnost da u konkretnom slučaju postupak nije u celini okončan ni posle 15 godina nesporno ukazuje na nedelotvorno postupanje suda, posebno kada se ima u vidu da se izvršni postupak sprovodi u skladu sa načelom oficijelnosti.

6. S obzirom na izloženo, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Boru, da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu trajanja izvršnog postupka i ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji i suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava, zajemčenih odredbama čl. 22. i 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

10. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

11. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti