Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji traje preko 21 godinu. Naložena je hitna finalizacija postupka i dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocu žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Spevaka iz Bačkog Petrovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Spevaka i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkom Petrovcu u predmetu R1. 190/12.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Spevak iz Bačkog Petrovca izjavio je 6. decembra 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u vanparničnom postupku koji se ranije vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu R1. 1176/05.

U ustavnoj žalbi je navedeno da vanparnični postupak traje od 1992. godine, ali da je još uvek nije okončan, kao i da postupajući sud „izbegava“ da donese rešenje po predlogu podnosioca ustavne žalbe koje bi zamenilo ugovor o otkupu stana. Podnosilac je predložio da Sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkom Petrovcu R1. 190/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu R1. 1176/05), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Predlagač, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. novembra 1992. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu – Odeljenje u Bačkom Petrovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog kojim je tražio da sud donese rešenje kojim se njemu dozvoljava otkup stana broj 10, površine 50 m2, koji se nalazi u Bačkom Petrovcu u ulici XIV VUSB broj 7-9, od protivnika predlagača Izvršnog odbora Skupštine Opštine Bački Petrovac, po ceni i uslovima koje će sud utvrditi u tom vanparničnom postupku, kao i da se obaveže protivnik predlagača da trpi uknjižbu navedenog stana u zemljišne knjige.

Na ročištu održanom 12. januara 1993. godine, Opštinski sud je zaključio raspravu i nakon toga 25. februara 1993. godine doneo rešenje R1. 51/92, kojim je odbio kao neosnovan predlog predlagača od 18. novembra 1992. godine.

Predlagač je 11. marta 1993. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, koju je Okružni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Okružni sud) uvažio rešenjem Gž. 1330/93 od 26. maja 1993. godine i ukinuo pobijano rešenje, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, postupajući po nalogu iz rešenja Okružnog suda, predlagač je kao protivnika predlagača označio Opštinu Bački Petrovac.

Do kraja 1993. godine održano je jedno ročište, na kome je prihvaćen predlog protivnika predlagača da komisija opštinske uprave utvrdi da li je stambena zgrada koju je izgradio predlagač osposobljena za stanovanje. Komisija je 26. aprila 1994. godine dala mišljenje da predmetna stambena zgrada nije podobna za stanovanje porodičnog domaćinstva predlagača.

Nakon ročišta održanog 26. maja 1994. godine, Opštinski sud je istoga dana doneo delimično rešenje R. 66/93, kojim je utvrdio da predlagač ima pravo na otkup predmetnog stana, ali da će se cena i uslovi otkupa stana odrediti naknadno, nakon pravnosnažnosti tog delimičnog rešenja.

Postupajući po žalbi protivnika predlagača od 20. jula 1994. godine, Okružni sud je 22. avgusta 1996. godine doneo rešenje kojim je usvojio žalbu i ukinuo rešenje Opštinskog suda R. 66/93 od 26. maja 1994. godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, uz obrazloženje da sud nije mogao doneti delimično rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, a da ujedno ne utvrdi cenu stana.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je na ročištu održanom 6. februara 1997. godine, na predlog protivnika predlagača rešenjem prekinuo vanparnični postupak do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodi između istih stranaka u istoj pravnoj stvari. Ujedno je naloženo protivniku predlagača da u roku od 15 dana dostavi dokaz da je parnični postupak nastavljen (koji je takođe bio u prekidu), a da će u suprotnom vanparnični postupak bi nastavljen.

Predlagač je podneskom od 21. februara 1997. godine predložio da sud nastavi vanparnični postupak, jer predmetni parnični postupak nije nastavljen, niti je protivnik predlagača dostavio dokaz za to.

Predlagač je 3. aprila 1998. godine ponovio navode iznete u podnesku od 21. februara 1997. godine, zahtevajući da se vanparnični postupak nastavi. Vanparnični postupak je nastavljen 23. novembra 1999. godine kada je održano ročište.

Na ročištu održanom 3. maja 2001. godine, Opštinski sud je zaključio raspravu i istoga dana doneo rešenje R. 66/93, kojim je odbio kao neosnovan predlog predlagača za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana.

Postupajući po žalbi predlagača od 15. juna 2001. godine, Okružni sud je 26. jula 2001. godine doneo rešenje kojim je usvojio žalbu i ukinuo rešenje Opštinskog suda R. 66/93 od 3. maja 2001. godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, predlagač je 19. decembra 2001. godine podneo zahtev za izuzeće sudija Opštinskog suda R. A. i V. G. koji je rešenjem od 25. decembra 2001. godine odbijen kao neosnovan.

U toku 2002. godine održana su dva ročišta.

Ročište zakazano za 5. februar 2003. godine je odloženo za 26. februar na molbu punomoćnika predlagača. Do kraja 2003. godine održana su dva ročišta i izveden je dokaz veštačenjem. U nalazu veštaka je izraženo mišljenje da nepokretnost koju je predlagač sagradio u Honcijanskoj ulici bb i nasleđena stambena zgrada u ulici Branislava Mikića broj 15, nisu podobne za život i stanovanje njegove porodice.

Ročište zakazano za 22. januar 2004. godine nije održano zbog potrebe da se predlagač upozna sa podneskom protivnika predlagača koji je dostavljen sudu 15. januara.

Na ročištu održanom 26. februara 2004. godine saslušan je veštak, a istoga dana je određeno izvođenje dokaza veštačenjem radi utvrđivanja vrednosti visine otkupne cene stana. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 26. maja 2004. godine. Nakon ročišta održanih 23. juna i 29. jula 2004. godine, Opštinski sud je zaključio raspravu i istoga dana doneo rešenje R. 22/02 kojim je usvojio u celini predlog predlagača, utvrđujući da to rešenje zamenjuje ugovor o otkupu predmetnog stana i da cena stana iznosi 381.439,21 dinara, sa rokom otplate od deset godina.

Postupajući po žalbi protivnika predlagača od 28. oktobra 2004. godine, Okružni sud je 14. jula 2005. godine doneo rešenje Gž. 4720/04, kojim je usvojio žalbu i ukinuo rešenje Opštinskog suda R. 22/02 od 29. jula 2004. godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da se sporne činjenice odnose na trenutak kada je predlagaču dodeljen predmetni stan, s obzirom na to da je on promenio radno mesto pre podnošenja zahteva za otkup stana; da kako prvostepeni sud nije raspravio tu činjenicu, to se ne može u vanparničnom postupku doneti meritorna odluka dok se to pitanje ne raspravi u parničnom postupku; da je parnični postupak prekinut do okončanja tog vanparničnog postupka, iako je po mišljenju Okružnog suda trebalo da bude obrnuto.

U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta, Opštinski sud je rešenjem R. 1167/05 od 21. decembra 2005. godine, rukovodeći se sadržinom rešenja Okružnog suda, uputio protivnika predlagača na parnicu radi utvrđenja – da li je predlagač stekao stanarsko pravo ili status zakupca stana na neodređeno vreme i da li predmetni stan spada u kategoriju stanova izuzetih iz otkupa. Istim rešenjem je određen prekid vanparničnog postupka do pravnosnažnog okončanja parnice na koju je upućen protivnik predlagača.

Postupajući po žalbi predlagača od 20. januara 2006. godine, Okružni sud je 25. januara 2007. godine doneo rešenje kojim je odbio žalbu i potvrdio rešenje Opštinskog suda R. 1167/05 od 21. decembra 2005. godine.

Predlagač je podneskom od 25. aprila 2007. godine predložio da se postupak nastavi, ukazujući da protivnik predlagača nije podneo tužbu u skladu sa uputom suda datim u rešenju R. 1167/05 od 21. decembra 2005. godine. Protivnik predlagača se podneskom od 15. maja 2007. godine usprotivio nastavku postupka, ukazujući na neosnovanost takvih navoda, jer je 2. marta 2007. godine podneo tužbu.

Predlagač je podneskom od 22. februara 2011. godine ponovo predložio da se postupak nastavi, ali je takav predlog odbijen rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkom Petrovcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) R. 861/2007 od 20. januara 2012. godine.

Postupajući po žalbi predlagača od 12. marta 2012. godine, Viši sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Viši sud) je 18. maja 2012. godine doneo rešenje Gž. 1269/12, kojim je usvojio žalbu, ukinuo rešenje Osnovnog suda R. 861/2007 od 20. januara 2012 . godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da kako protivnik predlagača u ostavljenom roku nije postupio po navedenom rešenju i pokrenuo parnicu, to je prvostepeni sud bio dužan da na predlog predlagača nastavi postupak po službenoj dužnosti, s obzirom na to da su prestali razlozi zbog kojih je prekid postupka određen, na šta se žalbom osnovano ukazuje; da je pogrešno stanovište prvostepenog suda kojim obrazlaže razloge zbog kojih odbija predlog za nastavak postupka, jer te razloge vezuje za drugi parnični postupak, zbog koga prekid tog vanparničnog postupka nije ni određen.

U ponovnom postupku, ročište zakazano za 22. novembar 2012. godine nije održano, jer protivnik predlagača nije pristupio, dok je naredno ročište zakazano za 12. decembar 2012. godine, održano.

Nakon ročišta održanog 17. januara 2013. godine, Osnovni sud je rešenjem R1. 190/12 odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem radi utvrđivanja otkupne vrednosti stana. Veštak je devet dana kasnije dostavio nalaz sudu. Ročište zakazano za 27. februar 2013. godine nije održano, zbog bolesti predlagača, dok je na sledećem ročištu održanom 7. marta 2013. godine rasprava zaključena i istog dana doneto rešenje R1. 190/12 kojim je utvrđeno da to rešenje zamenjuje ugovor o otkupu predmetnog stana i da cena stana iznosi 1.057.367 dinara, sa rokom otplate od deset godina.

Protivnik predlagača je 30. aprila 2013. godine izjavio žalbu protiv rešenja Osnovnog suda R1. 190/12 od 7. marta 2013. godine, da bi Viši sud rešenjem Gž. 2197/2013 od 12. septembra 2013. godine odredio da se vraćaju spisi predmeta Osnovnom sudu „radi sređivanja spisa“, uz obrazloženje - da spis predmeta nije popisan na omotu spisa u skladu sa Sudskim poslovnikom, da se iz spisa ne vidi kojim inicijalnim aktom je započet postupak u toj pravnoj stvari, kao i da je nejasno šta sve čini spis tog predmeta.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak pokrenut 18. novembra 1992. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog Opštinskom sudu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud, polazeći od toga da vanparnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, je stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da isti traje 21 godinu i šest meseci .

Iako na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca ne može biti opravdanje trajanju vanparničnog postupka u konkretnom slučaju. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo neopravdano dugom trajanju postupka.

Naprotiv, ne ulazeći u detaljnu analizu celokupnog toka postupka, Ustavni sud ukazuje da , odgovornost za dugo trajanje vanparničnog postupka isključivo snose postupajući sudovi koji ni posle više od dve decenije i pet prvostepenih rešenja, nisu uspeli da pravnosnažno okončaju postupak. Takvo postupanje sudova ukazuje na njihovu potpunu nesposobnost da rasprave sporni pravni odnos i odluče o predlogu podnosioca ustavne žalbe u tom vanparničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se predmetni vanparnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđivanje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja vanparničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić