Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava deo drugostepene presude, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Zaključak drugostepenog suda o preuzimanju duga od strane naslednika je proizvoljan, nedovoljno obrazložen i zasnovan na nepotpuno utvrđenim činjenicama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. P, B . P . i L . V, svih iz Prijepolja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P, B . P . i L . V . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2178/12 od 15. juna 2012. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2178/12 od 15. juna 2012. godine, u stavu drugom izreke i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Prijepolju P. 900/10 od 13. februara 2012. godine , u stavu drugom i trećem izreke.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P, B . P . i L . V . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu P. 900/10 (inicijalno predmet P. 194/06 ranijeg Opštinskog suda u Prijepolju).

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P, B . P . i L . V, sve iz Prijepolja, podnele su , 26. jula 2012 . godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2178/12 od 15. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu P. 900/10 (inicijalno predmet P. 194/06 ranijeg Opštinskog suda u Prijepolju), zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je protiv podnositeljki ustavne žalbe, kao zakonskih naslednica pok. V. P . (u daljem tekstu: pok. V.P.), tužilac R. K . iz Prijepolja (u daljem tekstu: R.K.) podneo je tužbu 19. aprila 2006. godine, radi svojine i duga, a parnica je pravosnažno okončana 15. juna 2012. godine osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2178/12, koja je podnositeljkama dostavljena 5. jula 2012. godine. Kako je sud odlučivao o pravima i obavezama stranaka šest godina i dva meseca, to podnositeljke smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dalje se navodi da je osporenom drugostepenom presudom, po žalbi tužioca, preinačena prvostepena presuda, kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev i on obavezan da plati troškove postupka, a u vezi postavljenog tužbenog zahteva za vraćanje duga, pa su podnositeljke obavezane da tužiocu solidarno isplate iznos od 6.336,00 evra, sa kamatom po stopi Cen tralne evropske banke počev od 19. aprila 2006. godine do isplate, te da same snose svoje troškove parničnog postupka. Podnositeljke smatraju da je drugostepeni sud pogrešno odlučio u vezi sa vraćanjem duga, s obzirom na to da je odlučivao bez prethodnog otvaranja glavne rasprave, a u situaciji kod nedovoljno utvrđenih činjenica u vezi sa visinom i osnovom duga u prvostepenom postupku. Takođe, drugostepeni sud je, uz pogrešnu primenu materijalnog prava iz odredbi čl. 387. i 446. ZOO, zaključio da su podnositeljke posle smrti pravnog prethodnika priznale njegov dug (iza čije smrti je, inače, obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine, jer nije raspolagao pokretnom i nepokretnom imovinom), i to davanjem punomoćja tužiocu da naplati dug od trećih lica - privatnih preduzeća sa kojima je preduzeće njihovog pravnog prethodnika poslovalo, a zatim preuzele taj dug, te da su shodno tome dužne da ga tužiocu i vrate, iako prvostepeni sud nije našao da ta obaveza postoji na njihovoj strani, s obzirom na to da za dugove pravnog prethodnika naslednici mogu odgovarati samo do visine svog nasledničkog udela. Podnositeljke smatraju da ovom pravnom zaključku suda nije bilo mesta, jer priznanje duga mora u sebi sadržati osnov dugovanja i njegovu visinu, što sve nije pravilno utvrđeno ni u prvostepenom, a ni tokom drugostepenog postupka, a zatim, što kod preuzimanja duga (koje je drugostepeni sud našao u radnjama tuženih, ovde podnostiteljki ustavne žalbe), nije bilo pristanka poverioca , niti je, suprotno tumačenju Apelacionog suda u Kragujevcu, za pristupanje dugu iz člana 451. ZOO bilo uslova, s obzirom na to da nije bilo ugovora između poverioca i trećeg lica (preduzeća sa kojima su poslovala preduzeća pok. V.P.). Podnositeljke predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu u delu kojim je preinačena prvostepena presuda. Podnositeljke nisu istakle zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid spise predmeta P. 900/10 Osnovnog suda u Prijepolju (inicijalno predmet P. 194/06 ranijeg Opštinskog suda u Prijepolju) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac R. K . iz Prijepolja podneo je 19. aprila 2006. godine Opštinskom sudu u Prijepolju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv podnositeljki ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine i duga. U tužbi je naveo da je, sada pokojnom V.P , tokom 1997. i 1998. godine davao novčane pozajmice u ukupnom iznosu od 29.400,00 DM, ali da mu ih on nije vraćao u ostavljenim rokovima. Kako je V.P. preminuo u 2000. godini, tužilac je od njegove žene i dve ćerke - za konskih naslednika tražio vraćanje pozajmice, ali one nisu želele da mu to vrate jer to nije njihov, već lični pokojnikov dug, a da on iza sebe nije ostavio nikakvu imovinu koju bi one nasledile, pa da nisu dužne ni da mu vrate traženi iznos . Međutim, one su mu, kao zakonske naslednice pok. V.P, dale pismena punomoćja da može naplatiti potraživanja pok. V.P, koje je imao prema preduzeću "I. - I . " iz Š . i "T . " iz S . P. Tužbom je prvopostavljeni tužbeni zahtev bio da se prema tuženima utvrdi da je pok. V.P. vlasnik u 1/2 dela na nepokretnosti - porodičnoj kući u Prijepolju upisanoj na ime tuženih, te da se one obavežu da mu na ime duga isplate iznos od 14.700 evra sa kamatom.

Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 194/06, a tužba je tuženima uručena 14. juna 2006. godine. Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 194/06 od 22. aprila 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, bilo je zakazano 19 ročišta, od kojih je održano devet. Na održanim ročištima saslušani su tužilac i tužene u svojstvu parnične stranke i izvedeni pismeni dokazi. Deset ročišta nije održano, iz sledećih razloga: jer je više puta uredno pozvani tužilac radi saslušanja u svojstvu parnične stranke izostao, jer nije bilo uredne dostave poziva za tužioca ili neku od tuženih, ali i zato što je četiri puta punomoćnik tuženih tražio odlaganje ročišta ili se saglašavao sa predlogom suprotne strane za odlaganje ročišta traženog bilo zbog sprečenosti prisustvovanja ročištu, bilo zbog naknadnih rokova za izjašnjenje po blagovremeno primljenim podnescima punomoćnika tuženih. Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 16. jula 2009. godine, po kojoj je ista ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1101/10 od 5. maja 2010. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden kod Osnovnog suda u Prijepolju, pred kojim je postupak nastavljen nakon izvršene reorganizacije pravosuđa u 2010. godine, pod brojem P. 900/10. Tokom naredne dve godine održano je pet ročišta, od deset zakazanih. Preostalih pet ročišta nije održano jer je punomoćnik tužioca tri puta tražio odlaganje, s obzirom na to da nije bio u mogućnosti da dostavi original dokaza na koji se pozivao (otpremnicu za robu koju je primio od preduzeća "I. - I . " iz Š .), a sa čim se punomoćnik tuženih dva puta saglasio, te jednom na zahtev punomoćnika tuženih za odlaganje, a jednom jer nisu bili združeni traženi spisi, kao i jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Osnovnog suda u Prijepolju P. 900/10 od 13. februara 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, i to kako prvopostavljeni, u pogledu utvrđivanja prava susvojine pok. V.P. sa udelom 1/2 na porodičnoj stambenoj zgradi u Prijepolju (u prvom stavu izreke), tako i drugo postavljeni (u drugom stavu izreke), kojim je tražio da se obavežu tužene da mu solidarno, po osnovu povraćaja zajma, isplate iznos od 13.047,00 evra, sa kamatom po viđenju od 1. janu ara 1999. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, po najpovoljnijem srednjem kursu poslovnih banaka u mestu ispunjenja, dok je trećim stavom izreke obavezan tužilac da tuženima isplati iznos od 601.947,00 dinara na ime troškova spora. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 26. aprila 2012. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2178/12 od 15. juna 2012. godine, u prvom stavu izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i presuda Osnovnog suda u Prijepolju P. 900/10 od 13. februara 2012. godine potvrđena u odnosu na njen prvi stav izreke. Drugim stavom izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u odnosu na stav dva i tri izreke, te odlučeno: da se delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca i tužene obavezuju da tužiocu solidarno isplate iznos od 6.336,00 evra , sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 19. aprila 2006. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, po kursu na dan isplate; da se preko dosuđenog iznosa, a do traženih 13.047,00 evra , sa kamatom po viđenju počev od 1. januara 1999. godine, kao i u odnosu na kamatu na dosuđeni iznos za period od 1. janu ara 1999. do 19. aprila 2006. godine tužbeni zahtev odbija kao neosnovan, kao i da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je u prvostepenom postupku činjenično stanje pravilno utvrđeno, ali da materijalno pravo u jednom delu, koji se odnosi na povraćaj zajma, nije pravilno primenjeno. Drugostepeni sud dalje navodi da je prvostepeni sud i pored utvrđenih činjenica – da je tužilac tuženima pokazao papire kao dokaz da mu je pok. V.P. dugovao izn os od 29.000 DM po osnovu zajma, da je iza pok. V.P. ostao rokovnik sa evidencijom o dugovanjima i potraživanjima iz koga je proizašlo da taj dug postoji prema tužiocu, da su tužene ovlastile tužioca da u ime njih naplati potraživanja koje je pok. V.P. imao prema drugim privatnim preduzećima, najpre iznosa od 23.800 DM, a zatim iznosa od 18.000 DM i da taj sav novac zadrži za sebe na ime oplate dela duga, da je od tih potraživanja tužilac u toku postupka potpisao pismeno sa konstatacijom da je pok. V.P. razdužen za deo duga od 16.328 DM , zaključio da je tužilac taj iznos od 16.328 DM naplatio od preduzeća koje je dugovalo pok. V.P, a što se tiče preostalog duga da tužene nisu nasledile nikakvu imovinu, pošto one po zakonu odgovaraju za dugove ostavioca do visine vrednosti nasleđene imovine svog nasledničkog udela, to on nalazi da tužene u ovakvoj situaciji nisu odgovorne za dugove pok. V.P, a osim toga, ni pozajmice tužiocu nisu učinjene za zajedničke porodične obaveze, već su se odnosile na poslovanje preduzeća, te ne pos toji ni osnov iz člana 187. Porodičnog zakona da tužene treba da budu odgovorne za ta potraživanja. Međutim, po nalaženju drugostepenog suda, ovi zaključci prvostepenog suda u vezi obaveze vraćanja zajma na strani tuženih nisu osnovani jer je nesumnjivo utvrđen dug od 29.000 DM i da je tužilac po ovlašćenju tuženih naplatio i zadržao za sebe 16.328 DM ("ova činjenica se mora prihvatiti, jer iako je tužilac tvrdio u toku postupka da je to njegovo pismeno falsifikat ničim nije to dokazao"). U odnosu na preostali dug, po nalaženju drugost epenog suda - iznosa od 12.672 DM, ili u odnosu 1 prema 2, evro - marka, za iznos od 6.366 evra, tužbeni zahtev tužioca je osnovan. Razlozi drugostepenog suda za ovaj zaključak su sledeći: tužene su ovlastile tužioca da od trećih lica u njihovo ime i za njihov račun naplati određene iznose i da ta potraživanja, kada ih naplati, zadrži za sebe na ime ispunjenja dela duga pok. V.P. koji je on ostao dužan tužiocu. Na ovaj način, prema zaključku drugostepenog suda, "tužene su praktično priznale postojanje duga" ne samo pok. V.P. prema tužiocu, već su pristale da se taj dug plati njihovim sredstvima, čime su "one praktično priznale postojanje duga neposredno prema tužiocu", a shodno odredbi člana 387. stav 2. ZOO. Ovo, dalje, znači da je na ovaj način uspostavljen novi ugovorni odnos između tužioca i tuženih po kome "one praktično preuzimaju dug njihovog oca koji je postojao prema tužiocu", a sve u skladu sa članom 466. stav 3. ZOO. Upravo, s obzirom na uspostavljanje novog ugovornog odnosa i obaveze ugovarača da svoje ugovorne obaveze izvršavaju , proizlazi da postoji obaveza tuženih da tužiocu isplate preostali iznos od 6.336 evra, sa kamatom od momenta padanja u docnju, odnosno od podnošenja tužbe. Kod odluke o troškovima, drugostepeni sud nalazi da prvostepenu odluku i ovom delu valja preinačiti, jer je tužilac u odn osu na stvarnopravno traženje spor izgubio, a kada se radi o novčanom potraživanju, sa zahtevom je uspeo sa oko 1/2, pa nalazi da svaka stranka treba da snosi svoje troškove, a shodno odredbi člana 149. stav 2. ZPP. Navedena presuda uručena je punomoćniku tuženih 5. jula 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljke ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme pokretanja postupka i presuđenja, bilo je propisano: da sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( član 10. stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 stav 2.).

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja odredba Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), kojima je propisano: da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug (član 387. stav 1.); da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje isplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 387. stav 2.); da se preuzimanje duga vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristao poverilac (član 446. stav 1.); da o zaključenom ugovoru može poverioca izvestiti svako od njih, i svakome od njih može poverilac saopštiti svoj pristanak na preuzimanje duga (član 446. stav 2.); da se pretpostavlja da je poverilac dao svoj pristanak ako je bez ograde primio neko ispunjenje od preuzimaoca, koje je ovaj učinio u svoje ime (član 446. stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnositeljke povredu navedenog ustavnog prava zasnivaju na tvrdnji o proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i arbitrernoj primeni materijalnog prava, te odsustvu obrazloženja u pogledu bitnih činjenica koje proizilaze iz izvedenih dokaza, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak toga suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena. Takođe, prema praksi ESLjP, garancije prava na pravično suđenje odnose se i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na taj način što će navesti jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). ESLjP je u svojim odlukama ukazao i na to da domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (videti presudu ESLjP Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ukazuje da je na osnovu člana 8. Zakona o parničnom postupku dužnost redovnih sudova da savesno i brižljivo ocene sve dokaze zasebno i u vezi sa ostalim dokazima, te da na osnovu takve ocene, izvedu zaključak o tome da li je neka činjenica dokazana ili nije. Dakle, redovni sudovi u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza utvrđuju činjenice bitne za presuđenje. Međutim, slobodna ocena dokaza podrazumeva obrazloženje kako svakog dokaza pojedinačno, tako i obrazloženje i ocenu svih izvedenih dokaza u njihovoj međusobnoj logičkoj povezanosti. Stoga, sudovi imaju obavezu da opišu proces pojedinačne ocene dokaza, dovođenja svakog ocenjenog dokaza u vezu sa drugim izvedenim dokazima i izvođenja zaključka o dokazanosti određene činjenice.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom preinačio odluku prvostepenog suda, i to po žalbi tužioca, navodeći da nije ispravno stanovište prvostepenog suda da nema obaveze na strani tuženih, ovde podnositeljki ustavne žalbe, za vraćanja zajma tužiocu, jer je "nesumnjivo utvrđen njihov dug od 29.000 DM i da je tužilac po ovlašćenju tuženih naplatio i zadržao za sebe 16.328 DM".

Po oceni Ustavnog suda, ocena dokaza drugostepenog suda u osporenoj presudi, kojom je uspostavljena obaveza vraćanja zajma tužiocu od strane podnositeljki u određenom iznosu, ne zadovoljava princip savesne i brižljive ocene dokaza, niti je zaključak toga suda o dokazanosti bitnih činjenica utemeljen na jasno obrazloženim razlozima. Ovo st oga što su, kako to proizlazi iz osporene presude, u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđene samo neke od bitnih činjenic a, ali ne i odlučujuće činjenice vezane za obavezu vraćanja zajma: visina duga, na šta se upravo ukazuje ustavnom žalbom, kao i to ko je dug napravio: da li pok. V.P, kao fizičko lice, ili kao vlasnik preduzeća , za koje je namene novac pozajmljivan i ko je odgovoran za vraćanje duga. Takođe, za nastajanje novog ugovornog odnosa između tužioca i tuženih, odnosno preuzimanj e duga, na koji se poziva apelacioni sud, a posle priznanja duga, važi isto ono što važi za sve ugovore, da je volja za zaključenje jasno izražena, te da su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora i da je predmet ugovora odr eđen, odnosno odrediv. Činjenice o saglasnoj volji parničnih stranaka, nisu ni utvrđivane u prvostepenom postupku, niti je drugostepeni sud dao razloge kako je to konkretno došlo do novog ugovornog odnosa između poverioca i zakonskih naslednika dužnika, iza koga nije ni vođen ostavinski postupak usled nepostojanja imovine podobne za nasleđivanje . Pozivanje suda na "praktično" priznanje postojanja duga i "praktično" preuzimanje duga pok. supruga i oca tuženih prema tužiocu, nije dovoljno ni precizno, niti određeno, da bi zadovoljilo standarde valjano obrazložene odluke suda više instance, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. U tom smislu se ni obavezivanje tuženih na isplatu duga tužiocu učinjenog od strane pok. V.P . ne može odrediti bez pre thodnog utvrđivanja odlučnih činjenica o kakvom i čijem dugu se radilo i u kojoj visini je ostao neizmiren, te na čemu se zasniva pasivna legitimacija tuženih u ovom sporu.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2178/12 od 15. juna 2012. godine, u stavu drugom izreke i odredio da Apelacioni sud u Kragujevcu ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv drugog i trećeg stava izreke presude Osnovnog suda u Prijepolju P. 900/10 od 13. februara 2012. godine.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe podnositeljki sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a krećući se u granicama postavljenog zahteva ustavnom žalbom, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnica, čije trajanje osporavaju podnositeljke, kao tužene u ovom postupku, za njih započela uručenjem tužbe 14. juna 2006. godine i da je okončana 5. jula 2012. godine, uručenjem osporene drugostepene presude, što bi moglo da ukazuje da navedeni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, na šta i podnositeljke ukazuju u ustavnoj žalbi.

Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti dva tužbena zahteva tužioca, jednog stvarnopravnog, a drugog imovinskopravnog, bio je relativno pravno i činjenično složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti, ali ova složenost predmeta nije odlučujuće uticala na dužinu trajanja postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su one imale legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o dva navedena tužbena zahteva tužioca, pogotovu što je predmet spora bilo utvrđivanje prava susvojine pok. V.P. na porodičnoj stambenoj zgradi, po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici, u kojoj podnositeljke žive, ali i s obzirom na obavezu isplate duga, koja u zavisnosti od ishoda spora, može proizaći za podnositeljke. Međutim, prema nalaženju Ustavnog suda, punomoćnik podnositeljki se nije u ponašao u skladu sa tim interesom, jer su čak sedam puta odlagana ročišta na njegov predlog, odnosno uz njegovu saglasnost sa predlogom punomoćnika tužioca, što je u značajnoj meri doprinelo da ovaj postupak traje van granica razumnog roka trajanja p arnice u ko joj se odlučivalo u dve sudske instance.

Razmatrajući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi, koji su ažurno i u kratkim vremenskim razmacima zakazivali ročišta, nisu imali presudan uticaj na dužinu trajanja postupka. Iako je prva prvostepena presuda, doneta nakon nepune tri godine od dana podnošenja tužbe, ukinuta, za manje od godinu dana je drugostepeni sud odlučio o žalbi i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku, predmet je pravnosnažno okončan za još dve i po godine. Na strani drugostepenog suda, u oba žalbena postupka, nije bilo prekoračenja standarda suđenja u razumnom roku, jer je u drugom navratu rešeno o žalbi tužioca za nešto više od dva meseca.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo zbog ponašanja stranaka, kako tužioca i njegovog punomoćnika, tako i ponašanja punomoćnika podnositeljki ustavne žalbe, koji je u konkretnom slučaju produžio postupak za najmanje godinu dana, pa se ukupni period trajanja postupka za podnositeljke od šest godina, objektivno ne može staviti na teret postupajućih sudova, niti drugih državnih organa Republike Srbije.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu P. 900/10 (inicijalno predmet P. 194/06 ranijeg Opštinskog suda u Prijepolju) nije povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti