Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko devet godina. Postupak se odnosi na zahtev za prevođenje bodova vojne penzije u lične bodove po opštim propisima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . I . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . I . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu D. broj 863554 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. I . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 28. maja 2018. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11546/17 od 16. marta 2018. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i načela zakonitosti uprave, utvrđenih čl. 21. i 198. Ustava Republike Srbije , kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje i prava na delotvorno pravno sredstvo, garantovanih članom 6. stav 1. i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na imovinu garantovanog članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije, čije se povrede cene u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 31. januara 2012. godine podneo zahtev nadležnom organu kojim je tražio da se bodovi u kojima je , primenom propisa o vojnom osiguranju, bila izražena visina starosne penzije u rešenju od 5. decembra 2007.godine, „prevedu“ u lični bod, primenom propisa o opštem penzijskom i invalidskom osiguranju; da je Upravni sud doneo devet bliže označenih presuda po „istom“ tužbenom zahtevu, dok su upravni organi doneli deset rešenja u prvom i drugom stepenu; da se predmet vraća na ponovno rešavanje drugostepenom, a potom i prvostepenom organu, što traje „devet i po godina“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenom presudom podnosiocu povređena označena načela i prava, te da poništi osporenu presudu i obaveže Upravni sud da u roku od 30 dana od dana dobijanja odluke Ustavnog suda , donese i dostavi presudu u sporu pune jurisdikcije. Nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D. 863554 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

3.1. Rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (u daljem tekstu: Fond SOVO) SP. broj 503869 UP-1 148/99 od 28. januara 1999. godine podnosiocu ustavne žalbe je priznato pravo na starosnu penziju, u opredeljenom mese čnom novčanom iznosu, počev od 1. januara 1999. godine, od kada teče i isplata, što izraženo u bodovima iznosi 2057 ,468 bodova, odnosno 85% od penzijskog osnova.

Rešenjem Fonda SOVO SP. broj 503869 UP-1 od 5. decembra 2007. godine usklađena je starosna penzija podnosioca na 4038,975 bodova, odnosno 85% od penzijskog osnova, počev od 1. oktobra 2005. godine, prema važećim elementima penzijskog osnova.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 31. januara 2012. godine Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneo zahtev za donošenje „rešenja o penzionisanju“. U tom zahtevu je naveo da je Fond SOVO bio u obavezi da, prema članu 196. Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, izvrši „svođenje rešenja o penziji sa sadašnjeg oblika na rešenje koje se donosi svim ostalim penzionerima u R epublici“, prema članu 257. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju; da je „svođenje“ trebalo izvršiti tako što bi se iznos vojne penzije utvrđen rešenjem od 5. decembra 2007. g odine podelio sa vrednošću opšteg boda, koji je 31. decembra 2007. godine bio utvrđen za ostale osiguranike, i tako dobila vrednost ličnih bodova, koja bi se pomnožila sa vrednošću opšteg boda utvrđenog na dan 1. januara 2008. godine; da to nije učinjeno kako se ne bi izvršilo vanredno usklađivanje penzija u visini od 11,06% , počev od 1. januara 2008. godine .

Upravni organi i Upravni sud su navedeni zahtev podnosioca tretirali kao zahtev za usklađivanje penzije za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine . Rešenjem prvostepenog organa broj 181.6.2-435/2013 od 14. juna 2013. godine navedeni zahtev je odbijen kao neosnovan, što je potvrđeno rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 01-02/181.6.3 13960/13 od 19. jula 2013. godine, protiv koga je podnosilac podneo tužbu koja je odbijena presudom Upravnog suda U. 12788/13 od 5. novembra 2013. godine.

Podnosilac je 5. decembra 2013. godine protiv označene presude izjavio ustavnu žalbu, koja je Odlukom Ustavnog suda Už – 10280/2013 od 17. jula 2014. godine usvojena, te je utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom je poništena označena presuda Upravnog suda i određeno da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3 13960/13 od 19. jula 2013. godine. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 16. septembra 2014. godine Upravnom sudu.

Upravni sud je, u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda, doneo presudu U. 11915/14 od 19. novembra 2014. godine kojom je uvažio tužbu podnosioca, poništio drugostepeno rešenje od 19. jula 2013. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 13960/13 od 9. marta 2015. godine kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 14. juna 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepenim rešenjem broj 181.6-2-286/2015 od 23. juna 2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca za usklađivanje penzije za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine.

Podnosilac je u žalbi izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja istakao da zahtevom nije tražio usklađivanje penzije za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine, već da se bodovi na osnovu kojih mu je utvrđena visina penzije primenom propisa o vojnom osiguranju „prevedu“ na lični bod na osnovu ko ga se visina penzije određuje prema odredbama Zakona o pen zijskom i invalidskom osiguranju, i to na dan 31. decembra 2007. godine.

Drugostepenim rešenjem 01-02/181.6.3 9524/15 od 22. septembra 2015. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijena je žalba podnosioca, dok je u tački 2. dispozitiva naloženo prvostepenom organu da ostale navode žalbe ceni kao zahtev za donošenje rešenja o prevođenju rešenja o priznavanju prava na penziju po vojnim propisima na rešenje o priznavanju prava na penziju po Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, na dan 31. decembra 2007. godine.

Presudom Upravnog suda U. 15229/15 od 21. aprila 2017. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje iz razloga što je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan i kontradiktoran.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 01-02/181.6-3 9524/15 od 4. jula 2017. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 23. juna 2015. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje. Taj organ je ukazao prvostepenom organu na to da u ponovnom postupku o zahtevu od 31. januara 2012. godine odluči kao o zahtevu za vanredno usklađivanje penzije za 11,06%, a da su neosnovani navodi žalbe da podnosilac tim zahtevom nije tražio pomenuto usklađivanje penzije, jer su Fond, Upravni sud i Ustavni sud podnesak od 31. januara 2012. godine ocenili kao zahtev za vanredno usklađivanje penzije, te da se ne mogu razmatrati navodi žalbe koji se odnose na „prevođenje“ vojne penzije, jer nisu predmet ovog postupka.

Presudom Upravnog suda U. 11546/17 od 16. marta 2018. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Ocenjujući navode tužbe da je podnosilac zahtevom od 31. januara 2012. godine tražio „prevođenje rešenja o penzionisanju sa bodova na lične bodove“, a ne usklađivanje penzije, Upravni sud je našao da će prvostepeni organ u ponovnom postupku ceniti zahtev podnosioca, a da će podnosilac u slučaju da ne bude zadovoljan odlukom moći da koristi zakonom predviđeno pravno sredstvo.

Iz spisa predmeta proizlazi da nije doneto prvostepeno rešenje u izvršenju drugostepenog rešenja od 4. jula 2017. godine.

3.3. Prema stanju u spisima predmeta, podnosilac je nadležnim organima podnosio više zahteva za usklađivanje penzije za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine.

Fondu SOVO je podneo zahtev 26. novembra 2009. godine, koji je odbijen rešenjem SP 503869 UP-1 broj 4849-1/10 od 10. marta 2010. godine, protiv koga nije izjavio žalbu.

Fondu SOVO je podneo i zahtev od 25. novembra 2010. godine, povodom koga prvostepeni organ nije doneo rešenje u zakonom propisanom roku, niti je drugostepeni organ odlučio o žalbi zbog „ćutanja administracije“ , te je podneo tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, koja je odbačena rešenjem Upravnog suda U. 4853/11 od 13. decembra 2011. godine. Odlukom Ustavnog suda Už-292/2012 od 20. novembra 2013. godine usvojena je ustavna žalba podnosioca i utvrđeno da su tom presudom podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbom člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom je poništena označena presuda Upravnog suda i određeno da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca zbog ćutanja uprave. Postupajući u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda, Upravni sud je presudom U. 19538/13 od 28. novembra 2014. godine uvažio tužbu podnosioca i naložio drugostepenom organu da odluči o žalbi podnosioca od 16. februara 2011. godine, u roku od 30 dana od dana prijema presude. Drugostepeni organ je rešenjem 02/1 broj 13960/13 od 20. februara 2015. godine usvojio žalbu zbog ćutanja uprave i naložio prvostepenom organu da donese rešenje o zahtevu od 25. novembra 2010. godine. Rešenjem Upravnog suda Ui. 843/15 od 12. januara 2017. godine odbijen je zahtev podnosioca za donošenje rešenja u izvršenju presude tog suda U. 19538/13 od 28. novembra 2014. godine. Iz spisa predmeta se ne vidi da je u tom postupku doneto prvostepeno rešenje u izvršenju drugostepenog rešenja od 20. februara 2015. godine.

Zahtev je podneo i Republičkom fondu PIO 12. juna 2017. godine, povodom koga je prvostepeni organ doneo rešenje broj 181.6-2-601/19 od 12. decembra 2019. godine , kojim je utvr đeno da usklađena penzija podnosioca za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine, na dan donošenja rešenja, iznosi 63.108,18 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1, kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi tog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona :

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) , koji se primenjuje od 1. juna 2017. godine, propisano je: da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 171. stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak se sprovodi prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac osporava trajanje upravnog postupka koji se vodi po zahtevu od 31. januara 2012. godine. Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je po tom zahtevu bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda od 5. novembra 2013. godine, protiv koje je podnosilac 5. decembra 2013. godine izjavio ustavnu žalbu i povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-10280/2013 od 17. jula 2014. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, meritorno cenio samo period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-10280/2013 od 17. jula 2014. godine Upravnom sudu, odnosno od 16 . septembra 2014. godine. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda upravni postupak i upravni spor posmatrao kao jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da postupak nije pravnosnažno okončan i nalazi se u fazi prvostepenog rešavanja o zahtevu, kao i da period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku iznosi šest godina i osam meseci.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud je konstatovao da se u osporenom postupku kao sporno postavlja pitanje šta je predmet zahteva povodom kog a je isti pokrenut - da li je to usklađivanje penzije za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine, kako su ocenili upravni organi i Upravni sud, ili je to „prevođenje“ vojne penzije utvrđene prema ranije važećim propisima o vojnom osiguranju na bodovni sistem po kome se utvrđuje visina penzije u skladu sa odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Kada je reč o značaju predmeta postupka za podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac tokom postupka isticao da je zahtevom od 31. januara 2012. godine tražio da se bodovi u kojima je iskazana visina njegove vojne penzije „prevedu“ u lični bod , i to na dan 31. decembra 2007. godine, kako se iskazuju penzije prema odredbama Zakona o pen zijskom i invalidskom osiguranju. Imajući u vidu da je usklađivanje penzije za 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine, bilo predmet drugih postupaka koji su pokrenuti po zahtevima podnosioca, kao i da je podnosilac osporio pravnu kvalifikaciju koju su povodom predmetnog zahteva dali upravni organi i Upravni sud, te da je Upravni sud u presudi od 16. marta 2018. godine ukaza o na to da će prvostepeni organ ponovo ceniti taj zahtev, Ustavni sud je našao da podnosilac ima legitiman interes da se o pomenutom zahtevu odluči onako kako ga je opredelio.

Ocenjujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u posmatranom periodu doneti jedno prvostepeno i tri drugostepena rešenja, kao i tri presude Upravnog suda. Ustavni sud je našao da je do donošenja osporene presude Upravnog suda od 16. marta 2018. godine, kojom je potvrđena zakonitost drugostepenog rešenja od 4. jula 2017. godine, na trajanje postupka uticalo kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje drugostepenom, a potom i prvostepenom organu, a nakon toga na dugo trajanje postupka utiče propuštanje prvostepenog organa da donese rešenje u izvršenju navedenog drugostepenog rešenja. Pri tome je drugostepeni organ propustio da upotpuni postupak i sam otkloni nedostatke prvostepenog rešenja, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stanovište koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj predstavke 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac, nakon donošenja presude Upravnog suda od 16. marta 2018. godine i vraćanja spisa predmeta prvostepenom organu, nije izjavio žalbu zbog nedonošenja novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 4. jula 2017. godine. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je ocenio da propuštanje podnosioca da koristi navedeno pravno sredstvo zbog ćutanja uprave, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za njegovo dugo trajanje, do čega je prevashodno dovelo neefikasno i sporo postupanje upravnih organa . Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu D. 863554 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku i nalaganje da se postupak okonča u najkraćem roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

7. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosioca od 31. januara 2012. godine, koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda od 5. novembra 2013. godine, Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te ju je u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je presuda Upravnog suda U. 11546/17 od 16. marta 2018. godine osporena zbog povrede ostalih načela i prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba u tom delu preuranjena.

Kako je drugostepenim rešenjem broj 01-02/181.6-3 9524/15 od 4. jula 2017. godine poništeno prvostepeno rešenje broj 181.6-2-286/2015 od 23. juna 2015. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i donošenje novog rešenja prvostepenom organu, te kako, u ponovnom postupku još nije donet konačni upravni akt, niti je iskorišćena propisana sudska zaštita, Ustavni sud je zaključio da je upravni postupak u kome se rešava o zahtevu podnosioca ustavne žalbe još uvek u toku. Činjenica da je sud u upravnom sporu pokrenutom protiv drugostepenog rešenja kojim je u svojena žalba podnosioca i poništeno prvostepeno rešenje, odbio tužbu podnosioca ustavne žalbe, ne znači da su iscrpljena pravna sredstva u ovoj pravnoj stvari, što i Upravni sud konstatuje u osporenoj presudi, ističući da će podnosilac za slučaj da ne bude zadovoljan odlukom prvostepenog organa u ponovnom postupku moći da koristi zakonom predviđeno pravno sredstvo.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti