Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao šest godina i deset meseci. Nedelotvorno postupanje sudova, uključujući neosnovan prekid postupka i višestruko ukidanje odluka, predstavlja odlučujući doprinos dužini trajanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6266/2014
29.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . M . iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Beogradu P. 107/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbacuje se ustavna žalba S. M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu P. 21416/10 od 21. februara 2014. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 3. marta 2014. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 31. marta 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2177/14 od 12. juna 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Užica podneo je Ustavnom sudu, 25. jula 2014. godine , ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe osporava navedena rešenja navodeći da su, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi proizvoljno primenili merodavno pravo kada su odbili njegov predlog za oslobađanje od plaćanja troškova postupka i priznanje prava na besplatno zastupanje, kao i kada su utvrdili da se tužba smatra povučenom i odbili predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Takođe, podnosilac smatra da mu je u osporenom postupku povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, budući da nadležni sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, naročito u delu kojim je odlučivano o predlogu za „siromaško pravo“. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se ponište osporena rešenja, te da mu se odredi naknada nematerijalne štete i za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 107/14 (ranije spis Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 350/08) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 21. januara 2008. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete. U tužbi je podnet i predlog za oslobađanje od plaćanja troškova u postupku. Vrednost predmeta spora je označena na iznos od „preko 16.000.000 dinara“.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno deset ročišta za glavnu raspravu od kojih su dva održana, dok ostalih osam ročišta nije održano na zahtev tužioca.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 350/08 od 23. maja 2008. godine prekinut je osporeni postupak, sa obrazloženjem da je predmet tužbenog zahteva u toj parnici naknada materijalne štete koju je tužilac pretrpeo određivanjem privremene mere u predmetu Opštinskog suda u Užicu P. 514/02 koji je u toku i nalazi se u Vrhovnom sudu Srbije, pa kako odluka revizijskog suda u toj parnici predstavlja prethodno pitanje za odluku suda u osporenoj parnici, prvostepeni sud je odlučio kao u izreci. Postupajući po žalbi tužioca izjavljenoj 9. juna 2008. godine protiv navedenog rešenja o prekidu postupka, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8655/10 od 17. februara 2010. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 350/08 od 23. maja 2008. godine i predmet vratio Višem sudu u Beogradu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da, u konkretnom slučaju, odluka revizijskog suda ne predstavlja prethodno pitanje od čijeg rešenja zavisi odluka u predmetnoj parnici.

Rešenje Višeg suda u Beogradu P. 21416/10 od 4. novembra 2011. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se oslobodi od plaćanja troškova sudskog postupka i da mu se postavi zastupnik iz reda advokata, ukinuto je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 122/12 od 25. januara 2012. godine i predmet je vraćen Višem sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 21416/10 od 5. marta 2012. godine je određeno da se tužba smatra povučenom. Rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 21416/10 od 13. jula 2012. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta zakazanog za 5. mart 2012. godine i stavljeno je van snage rešenje tog suda P. 21416/10 od 5. marta 2012. godine.

Rešenje Višeg suda u Beogradu P. 21416/10 od 12. septembra 2013. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca za postavljanje zastupnika iz reda advokata, ukinuto je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7044/13 od 23. oktobra 2013. godine i predmet je vraćen Višem sudu na ponovni postupak.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 21416/10 od 21. februara 2014. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužioca da se oslobodi od plaćanja troškova postupka i da mu se prizna pravo na besplatno zastupanje.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 3. marta 2014. godine određeno je da se tužba smatra povučenom.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 31. marta 2014. godine odbijen je kao nesonovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 25.000,00 dinara.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2177/14 od 12. juna 2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Beogradu P. 21416/10 od 21. februara 2014. godine; stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 3. marta 2014. godine; stavom trećim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 31. marta 2014. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenja je navedeno: da ja prvostepeni sud uredno zakazao ročište za 3. mart 2014. godine; da je tužilac podneskom od 14. januara 2014. godine uslovio svoj dolazak na to ročište tražeći od prvostepenog suda da prvo odluči o njegovom predlogu za oslobađanje od troškova postupka i o njegovom predlogu da mu se prizna pravo na besplatno zastupanje, pa tek onda da taj sud održi zakazano ročište; da, kako su parnične stranke uredno pozvane na ročište zakazano za 3. marta 2014. godine i kako nisu pristupile na to ročište, to je prvostepeni sud doneo rešenje o povlačenju tužbe; da je nakon toga tužilac predložio povraćaj u pređašnje stanje, a svoj izostanak pravdao činjenicom da zbog starosti i bolesti nije mogao da pristupi na zakazano ročište i s tim u vezi priložio izveštaj lekara specijaliste; da je prvostepeni sud odbio predlog za povraćaj u pređašnje stanje, ističući da je tužilac podneskom unapred obavestio sud da neće doći na ročište zakazano za 3. mart 2014. godine, ali da razlozi navedeni u tom podnesku ne opravdavaju njegov izostanak sa tog ročišta.

Apelacioni sud smatra da je prvostepeni sud pravilnom ocenom izveštaja lekara specijaliste zaključio da je zdravstveno stanje tužioca već duže vreme pogoršano, ali da to nije razlog koji opravdava njegov izostanak sa zakazanog ročišta, jer hronično loše zdravstveno stanje tužioca nije neočekivana i nepredvidiva okolnost koja je njega onemogućila da pristupi na zakazano ročište, sem toga tužilac je unapred najavio svoj izostanak sa tog ročišta iz razloga koji se pretežno tiču njegove finansijske situacije i lošeg zdravstvenog stanja zbog starosti, tako da nije bilo razloga da se dozvoli povraćaj u pređašnje stanje. U suprotnom ako bi se prihvatilo stanovište da stranke imaju pravo da svoje radnje i svoj dolazak u sud uslovljavaju prethodnim odlukama suda o predlozima i zahtevima u tom slučaju sud ne bi imao uticaj na tok postupka, odnosno odstupilo bi se od načela sudskog kretanja postupka.

Drugostepeni sud nalazi i da je rešenje prvostepenog suda kojim je odlučeno o predlogu tužioca za oslobađanje od troškova postupka i da mu se prizna pravo na besplatno zastupanje zakonito i pravilno, imajući u vidu da je utvrđeno da je tužilac korisnik starosne penzije, kao i da živi u svojoj kući i da nikoga ne izdržava.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1218/14 od 15. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2177/14 od 12. juna 2014. godine u stavu drugom izreke kojim je potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 3. marta 2014. godine, dok je u preostalom delu revizija odbačena kao nedozvoljena.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1218/14 od 15. oktobra 2014. godine, kojim je okončan ovaj postupak, proteklo šest godina i deset meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja. U prilog navedenom kazuje i činjenica da u sprovedenom dokaznom postupku vršen samo uvid u odgovarajuću dokumentaciju i odlučivano uglavnom o predlogu podnosioca ustavne žalbe da se oslobodi od plaćanja troškova postupka i da mu se prizna pravo na besplatno zastupanje.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac delimično doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da osam ročišta nije održano na njegov zahtev. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali postupajući sudovi. Naime, Ustavni sud utvrdio da je tokom osporenog parničnog postupka najpre bilo doneto rešenje o prekidu postupka od 23. maja 2008. godine, koje je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 17. februara 2010. godine, dakle postupak je neosnovano bio u prekidu skoro jednu godinu i deset meseci. U nastavku postupka doneto je još šest prvostepenih rešenja od koji su dva bila ukinuta i jedno stavljeno van snage. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju posebno činjenicu da postupak nije bio činjenično i pravno složen, dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na rešenje Višeg suda u Beogradu P. 21416/10 od 21. februara 2014. godine kojim je odbijen je kao neosnovan predlog podnosioca ustavne žalbe da se oslobodi od plaćanja troškova postupka i da mu se prizna pravo na besplatno zastupanje, zatim na rešenje Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 31. marta 2014. godine kojim je odbijen kao neo snovan predlog podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje, kao i na rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2177/14 od 12. juna 2014. godine , u stavovima prvom i trećem izreke kojima su potvrđena navedena rešenja Višeg suda, Ustavni sud je utvrdio da ona sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je, polazeći od prethodno navedenog i sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost navedenih rešenja.

Što se tiče tvrdnje podnosioca da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 3. marta 2014. godine kojim je određeno da se tužba smatra povučenom i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2177/14 od 12. juna 2014. godine , u stavu drugom izreke kojim je potvrđeno to rešenje Višeg suda, Ustavni sud je, s obzirom na vrednost predmeta spora, utvrdio da je, u smislu odredaba člana 403. stav 3. i člana 420. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), protiv navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu podnosilac imao pravo na reviziju koju je i iskoristio i povodom koje je Vrhovni kasacioni sud doneo rešenje Rev. 1218/14 od 15. oktobra 2014. godine kojim je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2177/14 od 12. juna 2014. godine u stavu drugom izreke.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe podneo ustavnu žalbu pre nego što je o navedenoj reviziji odlučeno i da podnosilac, u međuvremenu, nije osporio rešenje revizijskog suda Rev. 1218/14 od 15. oktobra 2014. godine kojim je konačno odlučeno o rešenju Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 3. marta 2014. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba preuranjena u delu koji se odnosi na osporena rešenja Višeg suda u Beogradu P. 107/14 od 3. marta 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2177/14 od 12. juna 2014. godine u stavu drugom izreke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na osporena rešenja ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti