Usvojena ustavna žalba zbog arbitrerne primene prava u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Upravnog suda. Sud je arbitrerno primenio pravo kada je podnosiocima, kao jedinim podnosiocima zahteva, priznao pravo na vraćanje samo srazmernog dela imovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V (1), Lj. V . i V . V, svih iz Kraljeva i D . V (2), S. V, N . B . i B . V, svih iz Raške , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V (1), Lj. V, V . V, D . V (2), S. V, N . B . i B . V . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1531/17 od 2 0. aprila 2018. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1531/17 od 2 0. aprila 2018. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosi laca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 01342/2015-13 od 21. decembra 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V (1), Lj. V . i V . V, svi iz Kraljeva i D . V (2), S. V, N . B . i B . V, svi iz Raške, preko punomoćnika O. B , advokata iz Raške, podneli su Ustavnom sudu , 25. maja 2018. godine , ustavnu žalbu protiv delimičnog rešenja Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac broj 46-003148/2012 od 1. jula 2015. godine, rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01342/2015-13 od 21. decembra 201 6. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1531/17 od 2 0. aprila 2018. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se najpre navodi: da su podnetim zahtevom za vraćanje imovine podnosioci tražili da im se u celini vrati imovina koja je oduzeta od njihovog pravnog prethodnika, a prvostepeni organ im je priznao pravo na vraćanje u ukupnom udelu od 1/3; da je sudskom odlukom utvrđeno da su ništave pravne posledice konfiskacije imovine bivšeg vlasnika i da nema pravnog osnova da Republika Srbija i Opština Raška ostanu vlasnic i na 2/3 sporne imovine; da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje imovine, jer su njihove majke namirene u svojim naslednim delovima; da prvostepeni organ nije ceni o overenu izjavu naslednika ćerke bivšeg vlasnika da nisu zainteresovani za spornu imovinu , niti je saslušao ta lica.

Podnosioci ustavne žalbe zaključuju da ostali zakonski naslednici, koji nisu podneli zahtev za vraćanje sporne imovine, ne žele da im se ista vrati i ne protive se da se ta imovina upiše na naslednike koji su taj zahtev podneli.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i poništi osporene akt e.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-003148/2012 od 1. jula 2015. godine, pored ostalog, usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine D. V (1) i D . V (2) sa udelom od po 1/12, S . V . i N . B . sa udelom od po 1/24 i B. V, Lj . V . i V . V . sa udelom od po 1/36, na delovima poslovnog prostora levo i desno od dvorišnog prolaza u prizemlju zgrade sagrađene na k.p. broj ... KO Raška i sra zmernom delu građevinskog zemljišta na toj parceli (tačka 1. dispozitiva). Agencija je u tački 7. dispozitiva rešenja utvrdila da će se o delu zahteva koji se odnosi na vraćanje, odnosno obeštećenje za preostali deo oduzete imovine odlučiti naknadno, kad se za to steknu zakonom predviđeni uslovi. U obrazloženju delimičnog rešenja j e konstatovano da je predmetnim zahtevom traženo vraćanje zgrade koja je sastoji od prizemlja i sprata, kao i građevinskog zemljišta na spornoj parceli. Takođe je konstatovano da je bivši vlasnik, osim sina, imao i tri ćerke, od kojih su dve ostavile potomke, ali da oni nisu podneli zahtev za vraćanje sporne imovine. Agencija je stoga zaključila da podnosioci zahteva imaju pravo na vraćanje 1/3 konfiskovane imovine bivšeg vlasnika, a da „mogući podnosioci zahteva za ostvarivanje prava na restituciju“ mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku – podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike , u skladu sa odredbom člana 47. stav 11. Zakona o vraćanju oduzete imovine.

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01342/2015-13 od 21. decembra 201 6. godine, odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog delimičnog rešenja Agencije, iz razloga navedenih u obrazloženju pobijanog rešenja Ocenjujući navode žalbe da nije odlučeno o celokupnom zahtevu, drugostepeni organ je naveo da je Agencija odlučila o osnovanosti zahteva za vraćanje 1/3 sporne imovine, na koliko imaju pravo podnosioci zahteva, a da nije mogla da odlučuje o vraćanju preostale 2/3 imovine, jer ostali zakonski naslednici nisu podneli zahtev za vraćanje te imovine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1531/17 od 2 0. aprila 2018. godine, u stavu 1. dispozitiva, odbijena je tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta radi poništaja predmetnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe i ocenio da nisu od uticaja na odlučivanje navodi tužbe da ostali naslednici bivšeg vlasnika nisu zainteresovani za predmetnu imovinu, imajući u vidu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) i člana 47. stav 10. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Upravni sud je konstatovao da je prvostepeni organ „pošao od stava da je celishodno da se o pitanjima koja su sazrela za rešavanje odluči delimičnim rešenjem“, kao i da „podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama navedenog zakona“ mogu svoja prava ostvariti u smislu odredbe člana 47. stav 11. tog zakona.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuj u u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Ustavni sud je, međutim, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da podnosioci prevashodno ukazuju na nedostatke u obrazloženju osporenih akata i proizvoljnost u primeni materijalnog prava, te je ustavnu žalbu ispitivao i sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se jemči svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)) ; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da zahtev za vraćanje imovine, u skladu sa ovim zakonom, podnose svi bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici (član 41. stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika ili svaki od njih pojedinačno (član 41. stav 2.).

Odredbama člana 47. navedenog zakona predviđeno je: da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik - ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odrediti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da ako se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da rešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se n asleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da , kao jedini zakonski naslednici bivšeg vlasnika koji su podneli zahtev za vraćanje sporne imovine, imaju pravo da im se vrati celokupna imovin a koja je bila predmet zahteva u postupku koji je okončan osporenim aktom , odnosno da za nju dobiju obeštećenje. Podnosi oci, s tim u vezi, ističu da nema pravnog osnova da Republika Srbija i Opština Raška ostanu vlasnici 2/3 sporne imovine, pri čemu ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje imovine, jer su „njihove majke namirene u naslednim delovima i ne žel e da im se ta imovina vrati“.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs), u vezi sa pitanjem udela u pravu na povraćaj oduzete imovine i određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:

- u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine);

- lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti , između ostalih, Odluku Už-8905/2016 od 4. aprila 2019. godine );

- proizvoljno je stanovište Upravnog suda, prema kome podnosiocu ustavne žalbe pripada 1/2 idealnog dela oduzete imovine, budući da su pravo na podnošenje zahteva za restituciju imali i zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika; naime, osporena presuda Upravnog suda ne sadrži odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da se pravo korisnika na restituciju umanjuje ako postoje drugi zakonski naslednici, nezavisno od toga da li su podneli zahtev za vraćanje imovine (Odluka Už-6599/2017 od 4. juna 2020. godine).

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je u postupku pred Agencijom utvrđeno da jedna ćerka bivšeg vlasnika nije ostavila potomstvo i da potomci dve preostale ćerke nisu podneli zahtev za vraćanje sporne imovine, već samo potomci sina bivšeg vlasnika, ovde podnosioci ustavne žalbe. Prvostepeni organ je zaključio da podnosioci ustavne žalbe u postupku restitucije mogu ostvariti prava samo na 1/3 sporne imovine, što su prihvatili d rugostepeni organ i Upravni sud. Osporenim delimičnim rešenjem Agencije nije odlučeno o pravu podnosilaca ustavne žalbe na preostalom delu zgrade i zemljišta na spornoj parceli, već je određeno da će se o tom delu zahteva odlučiti posebnim rešenjem.

Po oceni Ustavn og suda , u postupku koji je okončan osporenim aktom trebalo je odgovoriti na pitanje od kakvog je uticaja na ostvarivanje prava po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju , činjenica da nisu svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika podneli zahtev za vraćanje imovine koja je od njega oduzeta.

Razmatrajući sporno pravno pitanje, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odred aba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi : da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vraća imovina , odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski nasledni ci bivšeg vlasnika i njihov i udel i u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, to utvrđuje sud u vanparničnom postupku.

Ustavni sud je dalje konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima, da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda, da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, pri čemu ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka.

Polazeći od navedenih pravnih stanovišta i odredaba zakona, Ustavni sud nalazi da se na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju imovina ne stiče u trenutku smrti bivšeg vlasnika kao “ostavioca”, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, u postupku restitucije se ne primenjuju pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom. Ustavni sud stoga smatra da se pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ostvaruje primenom naslednopravnih pravila prevashodno u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut tog zakona.

Ustavni sud, takođe, nalazi da je za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja činjenica da li su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika, podno seći zahtev za restituciju , pokazali volju da ostvar e prav a po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, s tim u vezi, ocenjuje da odredbe člana 41. st. 1. i 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – prema kojima zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju podnose svi vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, zajedno ili pojedinačno, upućuju na zaključak da kao korisnik vraćene imovine ne može biti određen bivši vlasnik, odnosno njegov zakonski nasledik koji nije podneo zahtev. Po nalaženju Suda, iz toga dalje sledi da se, u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, celokupna imovina vraća u svojinu nasledniku koji je takav zahtev podneo, jer on svoje pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika koji je preminuo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Ustavnog suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud smatra da u postupku koji je okončan osporenim aktom nije na ustavnopravno prihvatljiv način razmotren uticaj činjenice da nisu svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika podneli zahtev za vraćanje sporne imovine, jer je ocenjeno da zakonskim naslednicima koji su podneli zahtev ne može biti vraćen deo imovine koja bi pripao zakonskim nasledni cima koji taj zahtev ni su podne li. Uprkos tome što je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom upravnom postupku vraćena imovina samo u udelima koji bi im pripao da su svi zakonski naslednici podneli zahtev za vraćanje sporne imovine, Upravni sud je u osporenoj presudi ocenio da „podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama navedenog zakona“ mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku u smislu odredbe člana 47. stav 11. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnošenjem tužbe protiv podnosilaca ustavne žalbe.

Nalazeći da je ocena data u osporenim pojedinačnim aktima proizvoljna, odnosno da je prim ena prava bila očigledno arbitrerna, na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1531/17 od 2 0. aprila 2018. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosi laca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01342/2015-13 od 21. decembra 201 6. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev podnosilaca ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja Ministarstva finansija kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog arbitrerne primene prava u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti