Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu i izvršnom postupku koji su ukupno trajali preko 14 godina. Razlog je neefikasnost prvostepenog suda, koji je zakazao 61 ročište i doneo presudu nakon devet godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6269/2015
15.03.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođeno pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 1580/12 i izvršnom postupku koji j e vođen pred istim sudom u predmetu I. 4454/14 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Beograda je , 6. oktobra 2015. godine , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava u parničnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 1580/12 .

Podnositeljka ustavne žalbe je dopunom žalbe od 22. avgusta 2016. godine istakla da je u izvršnom postupku, koji je pokrenut na osnovu izvršne isprave donete u navedenom radnom sporu, povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, pravo na rad iz člana 60. Ustava, pravo na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, pravo na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava i pravo na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neizvesnosti oko uspeha u sudskim postupcima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1580/12 i I. 4454/14, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja D. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 22. maja 2002. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu (koju je u toku parnice preinačila, dodajući i tužbene zahteve za vraćanje na rad i naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza) protiv tuženog U . “K.“ iz Kragujevca, radi poništaja rešenja tuženog poslodavca kojim je tužilji otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku. Predmet je zaveden pod brojem P. 552/02.

Imajući u vidu da tužilja nije pristupila na ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. novembar 2002. godine, prvostepeni sud je istog dana doneo rešenje P. 552/02, kojim je utvrdio mirovanje postupka.

Tužilja je podneskom od 18. februara 2003. godine tražila da prvostepeni sud nastavi s postupanjem u ovoj parnici.

S obzirom na to da tužilja nije pristupila na ročište za glavnu raspravu zakazano za 29. jul 2003. godine, Opštinski sud u Kragujevcu je istog dana doneo rešenje P. 552/02, kojim se tužba smatra povučenom.

Tužilja je 18. septembra 2003. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Prvostepeni sud je 19. januara 2005. godine doneo rešenje P. 552/02, kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo rešenje kojim se tužba tužilje smatra povučenom. Nakon toga, predmet je zaveden pod brojem P. 43/05.

Osnovni sud u Kragujevcu, koji je od 1. januara 2010. godine preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom radnom sporu, doneo je presudu P1. 298/10 od 4. avgusta 2011. godine, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilje, pa je poništio kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku i obavezao tuženog da je vrati na rad, kao i da joj naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljenih zarada zbog nezakonitog otkaza.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 2407/11 od 10. maja 2012. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 1580/12. Osnovni sud u Kragujevcu je presudom P1. 1580/12 od 16. januara 2014. godine odbio navedene tužbene zahteve tužilje kao neosnovane.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Kragujevcu je 24. juna 2014. godine doneo presudu Gž1. 1500/14, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio kao nezakonito navedeno rešenje tuženog, pa ga je obavezao da vrati tužilju na rad i da joj naknadi materijalnu štetu zbog izgubljene zarade za period od 16. maja 2002. do 31. marta 2008. godine, sa zakonskom zateznom kamatom pojedinačno na svaki mesečni iznos.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 1262/2014 od 18. marta 2015. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog. Revizijski s ud je 3. septembra 2015. godine, preko drugostepenog suda, vratio spise predmeta prvostepenom sudu, sa pismenim otpravcima navedene presude. Punomoćnik tužilje je 8. septembra 2015. godine primio revizijsku presudu.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je prvostepeni sud zakazao ukupno 61 ročište za glavnu raspravu (25. septembra i 27. novembra 2002, 19. juna i 29. jula 2003, 29. januara, 23. marta, 15. juna, 7. oktobra, 15. novembra i 1. decembra 2004, 19. januara, 21. februara, 21. aprila, 25. jula i 15. novembra 2005, 19. januara, 29. marta, 13. juna, 9. oktobra i 29. novembra 2006, 13. februara, 19. aprila, 9. maja, 21. maja, 17. avgusta, 25. septembra, 1. novembra i 11. decembra 2007, 29. januara, 21. marta, 24. aprila, 27. avgusta, 25. septembra i 5. decembra 2008, 19. januara, 23. aprila, 3. juna, 5. avgusta, 9. oktobra i 1. decembra 2009, 2. juna, 10. avgusta i 28. septembra 2010, 14. januara, 24. marta, 22. juna i 4. avgusta 2011, 26. jula, 14. septembra, 26. novembra i 26. decembra 2012, 24. januara, 20. marta, 26. aprila, 4. juna, 20. avgusta, 26. septembra, 24. oktobra, 22. novembra i 6. decembra 2013, kao i 14. januara 2014 . godine), od kojih je 27 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. septembar 2002. godine nije održano zbog sindikalnog sastanka zaposlenih u sudu, ročišta zakazana za 27. novembar 2002, 23. mart 2004. i 13. jun 2006. godine nisu održan a zbog nedolaska tužilje, ročišta zakazana za 29. januar 2004, 15. jun 2004, 19. januar 2006, 9. oktobar 2006, 21. maj 2007, 25. septembar 2008, 1. decembar 2009, 24. mart 2011, 14. septembar 2012. i 4. jun 2013. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije , ročišta zakazana za 7. oktobar 2004, 10. avgust 2010, 22. jun 2011, 26. novembar 2012. i 26. april 2013. godine nisu održana na predlog tužilje, ročišta zakazana za 15. novembar 2004, 9. maj 2007. i 5. avgust 2009. godine nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njihovo održavanje, ročište zakazano za 1. decembar 2004. godine nije održano na predlog tuženog, ročište zakazano za 21. februar 2005. godine nije održano zbog kvara na računaru u sudnici, ročišta zakazana za 21. april 2005, 15. novembar 2005. i 19. januar 2009. godine nisu održana zbog nedolaska parničnih stranaka , ročište zakazano za 17. avgust 2007. godine nije održano na predlog tuženog, ročišta zakazana za 1. novembar 2007. i 5. decembar 2008. godine nisu održana na predlog parničnih stranaka, ročište zakazano za 21. mart 2008. godine nije održano zbog toga što tuženi nije dostavio traženu dokumentaciju, ročište zakazano za 2. jun 2010. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilje, dok ročišta zakazana za 22. novembar 2013. i 6. decembar 2013. godine nisu održana zbog nedolaska veštaka .

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 12. avgusta 2014. godine Osnovnom sudu u Kragujevcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H . “Š.“ d.o.o. iz Kragujevca kao pravnog sledbenika tuženog iz navedene parnice, a na osnovu pravnosnažne i izvršne presude kojom je utvrđeno njeno potraživanje naknade materijalne štete u vidu izgubljenih zarada zbog nezakonitog otkaza. Osnovni sud u Kragujevcu je 13. avgusta 2014. godine doneo rešenje I. 4454/14, kojim je usvojio predlog izvršnog poverioca i odredio prinudno izvršenje.

Izvršni dužnik je 27. avgusta 2014. godine podneo prigovor protiv prvostepenog rešenja, ističući da je delimično izmirio dug prema izvršnom poveriocu pre podnošenja predloga za izvršenje.

Veće Osnovnog suda u Kragujevcu je rešenjem IPV (I). 588/14 od 13. novembra 2014. godine vratilo spise predmeta izvršnom sudiji, nalažući mu da na pouzdan način preko stručnog lica utvrdi da li je izvršni dužnik i u kom obimu izmirio svoju obavezu , kako bi se moglo odlučiti o osnovanosti prigovora.

Nakon što se izvršni poverilac izjasnio o navodima izvršnog dužnika, izvršni sudija je vratio predmet drugostepenom veću radi odlučivanja o prigovoru. Veće Osnovnog suda u Kragujevcu je rešenjem IPV (I). 797/14 od 15. januara 2015. godine opet vratilo spise predmeta izvršnom sudiji, imajući u vidu da se na osnovu izjašnjenja izvršnog poverioca ne može zaključiti da li su tačni navodi izvršnog dužnika o delimičnom namirenju duga i da izvršni sudija nije angažovao stručno lice radi utvrđivanja ovih činjenica.

V.Lj. je kao stručno lice dostavila 20. aprila 2015. godine izvršnom sudu nalaz i mišljenje u pogledu iznosa duga koji je platio izvršni dužnik.

Veće Osnovnog suda u Kragujevcu je rešenjem IPV (I). 526/15 od 3. avgusta 2015. godine opet vratilo spise predmeta izvršnom sudiji, budući da pomenuto stručno lice nije opredelilo koji deo glavnog duga na ime zarada je izmiren prema izvršnom poveriocu , pa da treba jasno utvrditi da li je isplaćen deo glavnog potraživanja ili zakonska zatezna kamata kao sporedno potraživanje.

Nakon što je stručno lice 21. septembra 2015. godine dostavila dopunski nalaz i mišljenje, izvršni sudija je vratio spise predmeta drugostepenom veću. Veće Osnovnog suda u Kragujevcu je rešenjem IPV (I). 1093/15 od 1. decembra 2015. godine, koje je potom ispravljeno rešenjem IPV (I). 145/16 od 1. marta 2016. godine, delimično usvojilo prigovor tako što je ukinulo prvostepeno rešenje u delu u kome je određeno prinudno izvršenje radi naplate duga na ime neisplaćenih zarada za period od 16. maja 2002. do decembra 2003. godine, kao i delu koji se odnosi na isplatu zarade za januar 2004. godine.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Kragujevcu je 30. marta 2016. godine doneo rešenje I. 4454/14, kojim je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca, kojim je tražila da joj se isplate zarade za navedeni period, nalazeći da je izvršni dužnik 5. avgusta 2014. godine izmirio svoja dugovanja za te mesece.

Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, veće Osnovnog suda u Kragujevcu je rešenjem IPV (I). 439/16 od 4. jula 2016. godine odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje.

Osnovni sud u Kragujevcu je 13. septembra 2016. godine doneo rešenje I. 4454/14, kojim je zaključio predmetni izvršni postupak.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da svako ima pravo na slobodan izbor rada, te da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, pa da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći, a ženama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, te da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom, a da Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture (član 68.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, pa da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom i da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom, kao i da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom, a fondovi socijalnog osiguranja osnivaju se u skladu sa zakonom (član 69.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.) .

Odredbe Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koje su se primenjivale na ovaj radni spor, afirmisale su načelo efikasnog postupanja parničnog suda, dok je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, poznavao načelo hitnog postupanja izvršnog suda u ovim predmetima.

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koja spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenih sudskih postupaka, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora sagledati parnični postupak koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu, kao i izvršni postupak koji je vođen pred istim sudom, a koji je pokrenut na osnovu izvršne isprave donete u navedenom radnom sporu. S tim u vezi, Ustavni sud ističe i da se, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, izvršenje sudskih odluka smatra sastavnim delom suđenja (stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 22. maja 2002. godine, podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe Opštinskom sudu u Kragujevcu i da je parnica okončana donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1262/2014 od 18. marta 2015. godine , a da je izvršni postupak okončan za nešto više od dve godine, na osnovu rešenja o zaključenju postupka od 13. septembra 2016. godine zbog namirenja potraživanja podnositeljke.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da su osporeni sudski postupci ukupno trajali 14 godina i tri meseca. Navedeno trajanje parničnog i izvršnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupci nisu okončani u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, četrnaestogodišnje trajanje ovih građanskih postupaka koji čine celinu ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tome u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije u presudnoj meri doprinela prekomerno dugom trajanju parničnog postupka, ne može prihvatiti da je razumno da je ovaj jedinstveni postupak trajao više od 14 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka može pripisati nedelotvornosti Opštinskog suda u Kragujevcu i Osnovnog suda u Kragujevcu, koji su bili nadležni za vođenje ovog parničnog i izvršnog postupka. Ovakva pravna ocena Ustavnog suda o neefikasnom postupanju parničnog i izvršnog suda se prvenstveno zasniva na sledećim razlozima: da je u predmetnom parničnom postupku zakazano čak 61 ročište za glavnu raspravu, pri čemu je odloženo 20 ročišta iz razloga koji se mogu staviti na teret prvostepenom sudu i da je veliki broj ročišta održano tako što je sud samo konstatovao koji su dokazi do tada izvedeni i da parnične stranke ostaju pri svojim navodima, bez izvođenja novih konkretnih dokaza u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe; da je Opštinski sud u Kragujevcu odlučio o predlogu podnositeljke ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje nakon jedne godine i četiri meseca od dana podnošenja ovog predloga; da je prva prvostepena presuda u ovoj parnici, koja spada u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost suda (jer se radi o tužbenom zahtevu zaposlenog za poništaj rešenja poslodavca kojim je otkazan ugovor o radu), doneta tek nakon više od devet godina od dana podnošenja tužbe; da je drugostepeno veće izvršnog suda tri puta vraćalo spise predmeta izvršnom sudiji, koji je potrošio nepunu godinu dana baveći se samo pitanjem visine duga koji je izvršni dužnik izmirio prema podnositeljki ustavne žalbe, zbog čega nije ni moglo da bude odlučeno o prigovoru protiv rešenja o prinudnom izvršenju. Uzimajući u obzir sve izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je najpre konstatovao da nema mesta tvrdnji podnositeljke da je u predmetnom parničnom postupku povređeno njeno pravo na rad iz člana 60. Ustava. Ovo iz razloga što je podnositeljka ustavne žalbe podnošenjem tužbe radi poništaja rešenja tuženog poslodavca kojim joj je otkazan ugovor o radu obezbedila pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, a što je na kraju rezultiralo i donošenjem pravnosnažne presude kojom je podnositeljki utvrđeno potraživanje naknade štete u vidu izgubljene zarade, a koja spada u pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je u predmetnom izvršnom postupku povređeno njeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, iz razloga što je navedeno potraživanje utvrđeno parničnom presudom realizovano u postupku prinudnog izvršenja, o čemu svedoči činjenica da je taj predmet okončan rešenjem o zaključenju postupka zbog namirenja podnositeljke.

Što se tiče navoda ustavne žalbe da je u ovom izvršnom postupku povređeno pravo podnositeljke na rad, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na imovinu. Kako je Sud prethodno zaključio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je u predmetnom izvršnom postupku povređeno njeno pravo na imovinu, to je ocenjeno da nema mesta ni tvrdnji podnositeljki o povredi prava iz člana 60. Ustava.

Navodi ustavne žalbe o povredi prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava u predmetnom izvršnom postupku su, po oceni Ustavnog suda, ratione materiae nespojivi sa prirodom potraživanja koja su na prinudan način ostvarena u tom izvršnom postupku.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnositeljke ustavne žalbe dugom trajanju parničnog postupka koji se ogleda u tome što je 14 ročišta za glavnu raspravu u toj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnositeljki i da je njen nedolazak na ročište od 27. novembra 2002. godine imao za posledicu donošenje rešenja o mirovanju postupka koje je trajalo tri meseca , pa je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti