Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog primene podzakonskog akta

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud je svoju odluku zasnovao na internom "objašnjenju" organa uprave, a ne na zakonu ili pravilniku, čime je postupio proizvoljno i povredio načelo zakonitosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đura Popovića iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đura Popovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1109/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đuro Popović iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu 6. decembra 2011 . godine, preko punomoćnika Maje Mudrinić, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 14. decembra 2011. godine, protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P. 1109/10 od 8. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 550/11 od 5. oktobra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1 . i člana 58. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1109/10. Takođe se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporeni parnični postupak trajao osamnaest godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U vezi sa dužinom trajanja predmetnog postupka ističe i povredu prava na imovinu, koja se, po njegovom shvatanju , ogleda u tome što mu je rešenjem o od ređivanju privremene mere zabranom raspolaganja nepokretnostima koje su bile predmet spora, u nerazumno dugom vremenskom periodu bilo onemogućeno mirno uživanje imovine. U odnosu na osporenu prvostepenu i drugostepenu presudu, podnosilac ustavne žalbe povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu ističe u delu koji se tiče odluke o troškovima postupka. P ovredu navedenih ustavnih prava obrazlaže navodima o pogrešnoj i arbitrernoj primeni merodavnog materijalnog prava. S tim u vezi, podnosilac navodi da mu nisu priznati troškovi putovanja na ročišta, dnevnica i upotrebe sopstvenog vozila, kao ni troškovi za sve radnje preduzete od strane advokata. Ističe da dosuđeni troškovi postupka nisu odmereni u skladu sa vrednošću predmeta spora koja je, po njegovom mišljenju , trebal o da bude određena prema visini vrednosti nepokretnosti koja je predmet ugovora koji se pobijao tužbom , odnosno čije se utvrđenje ništavosti tražilo, jer je sud, nakon što je tužilac u maju 2005. godine označio vrednost predmeta spora, bio dužan istu da proveri, te da donese posebno rešenje kojim bi bila utvrđena adekvatna vrednost predmeta spora. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i istakao je opredeljene zahteve za naknadu nematerijalne i materijalne štete. Zahtev za naknadu materijalne štete opredelio je u visini razlike između dosuđenih troškova postupka i troškova koji mu po njegovom mišljenju pripadaju, istovremeno predloživši da Ustavni sud, ukoliko ne usvoji zahtev za naknadu materijalne štete, poništi osporene odluke u delu koji se tiče troškova postupka i naloži donošenje novih odluka. Pored toga, podnosilac je tražio naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P. 1109/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D.C. podneo je 7. decembra 1993 . godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tuženog - ovde podnosioca ustavne žalbe, radi pobijanja pravnih radnji svog dužnika R.T, tj. utvrđenja da ugovor koji je zaključen između R.T. i podnosioca ustavne žalbe ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tužioca. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 1106/93.

Na predlog tužioca, rešenjem P. 1106/93 od 7. decembra 1993. godine određena je privremena mera kojom je podnosiocu ustavne žalbe zabranjeno otuđenje i opterećenje nepokretnosti koje su predmet ugovora zaključenog između R.T. i podnosioca ustavne žalbe, do pravnosnažnog okončanja spora, uz upis zabrane u javnu knjigu. Predmetno rešenje potvrđeno je rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 1106/93 od 24. decembra 1993. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 19. septembra 1994. godine. Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od još ukupno jedanaest zakazanih ročišta, nisu održana tri ročišta. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, a dva ročišta (5. marta 1998. godine i 15. februar 1999. godine), nisu održana na predlog podnosioca ustavne žalbe, zbog sprečenosti njegovog punomoćnika da pristupi na ročište. U ovom delu postupka, posle ročišta održanog 19. juna 1995. godine, spisi predmeta dostavljeni su drugom veću koje je postupalo u predmetu P. 216/95 radi eventualnog donošenja odluke o spajanju ova dva postupka. Do 12. novembra 1997. godine, kada je rešenjem predsednika suda VII Su. 37/97 - 17 odbijen zahtev tužioca za izuzeće sudije od daljeg po stupanja u predmetu P. 1103/93, u postupku nije preduzeta nijedna radnja iz razloga što su spisi predmeta sve vreme b ili združeni predmetu P. 216/95 a da nije bila doneta odluka o predlogu za spajanje postupaka .

Opštinski sud i Inđiji doneo je 25. februara 1999. godine presudu P. 1106/93, koja je strankama iz suda otpravljena 6. jula 1999. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 27. avgusta 1999. godine istakao predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanj a ročišta na kom e je glavna rasprava zaključena. Rešenjem Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1106/93 od 18. januara 2000. godine odbačen je predlog za povraćaj u pređašnje stanje kao nedozvoljen, nakon čega je podnosilac u februaru 2000. godine izjavio žalbu protiv ovog rešenja.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenje m Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 340/00 od 15. oktobra 2002. godine, dok je rešenje o odbacivanju predloga za povraćaj u pređašnje stanje potvrđeno.

U ponovnom postpku, pred prvostepenim sudom do donošenja druge po redu prvostepene presude , od ukupno šesnaest zakazanih ročišta, tri ročišta nisu održana iz sledećih razloga: jedno ročište nije održano zbog nepristupanja uredno pozvanih svedoka, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, za jedno ročište nisu navedeni razlozi neodržavanja. U ovom delu postupka ponovo je izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka i saslušan je veći broj svedoka. Glavna rasprava je bila zaključena 13. jula 2005. godine, ali je rešenjem suda otvorena posle osam dana. U toku 2005. godine tužilac je tužbu proširio na pravne sledbenike R.T. Usled smrti tužioca, postupak je na osnovu rešenja suda P. 573/02 od 24. novembra 2006. godine bio u prekidu mesec dana, do stupanja u parnicu kćerke tužioca.

Opštinski sud u Inđiji doneo je 27. juna 2007. godine drugu po redu prvostepenu presudu P. 21/07, koja je strankama iz suda otpravljena 10. decembra 2007. godine, a u januaru 2008. godine data je nardba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenim žalbama.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 196/08 od 5. februara 2009. godine usvojena je žalba podnosioca ustavne žalbe i prvostepena presuda je ukinuta u usvajajućem delu, a predmet je vraćen na ponovno suđenje pred drugim većem.

Nakon tri održana i jednog neodržanog ročišta (na predlog punomoćnika tužioca), Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji doneo je presudu P. 1109/10 od 8. juna 2010. godine kojom je tužbeni zahtev odbijen, a tužilje (u parnicu je na mesto tužioca , pored kćerke stupila i supruga D.C.), obavezane da podnosiocu ustavne žalbe na ime troškova postupka isplate 77.143, 00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 550/11 od 5. oktobra 2011. godine žalba podnosioca ustavne žalbe je delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka preinačena u odnosu na podnosioca, tako što su tužilje obavezane da podnosiocu ustavne žalbe na ime naknade troškova postupka isplate 122.619,00 dinara. U obrazloženju presude, drugostepeni sud je, između ostalog, pozivajući se na odredbe član a 149. stav 1. i člana 150. Zakona o parničnom postupku taksativno naveo radnje preduzete od strane punomoćnika podnosioca, za koje je dosudio troškove na ime nagrade za rad advokata, kao i ostale troškove koje je podnosilac u toku postupka imao. U obrazloženju je navedeno i to da troškovi nagrade punomoćniku za zastupanje na dva ročišta i troškovi takse za jedno rešenje nisu dosuđeni podnosiocu jer ih nije tražio u skladu sa članom 159. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kao i to da mu naknada troškova nije dosuđena za podneske koje je lično sastavljao i za ročišta na koja je pristupao bez punomoćnika.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.) ; da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao do okončanja ovog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.) ; da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova ( član 149. stav 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 150. stav 1.); da se presuda se mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94 ), koji je bio na snazi u vreme donošea rešenja o privremenoj meri, bilo je propisano: da se privremena mera za obezbeđenje novčanog potraživanja može odrediti ako je poverilac učinio verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će bez takve mere dužnik osujetiti ili znatno otežati naplatu potraživanja time što će svoju imovinu, odnosno svoja sredstva otuđiti, prikriti ili na drugi način njom raspolagati (član 265. stav 1.); da se r adi obezbeđenja novčanog potraživanja, može se odrediti svaka mera kojom se postiže svrha takvog obezbeđenja, a naročito zabrana dužniku da otuđi ili optereti svoje nepokretnosti ili stvarna prava koja su na nepokretnosti uknjižena u njegovu korist, uz zabelešku te zabrane u zemljišnu knjigu (član 266. stav 1. tačka 2)).

S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je postojanje povrede ovih prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 7. decembra 1993. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici i da je pravnosnažno okončan donošenjem preusde Apelacionog suda u Novom Sadu 550/11 od 5. oktobra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao nepunih osamnaest godina , koja okolnost sama po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u sporu, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno znača j predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U konkretnom slučaju radilo se o parnici koja je vođena radi pobijanja pravnih radnji R.T. (tužiočevog dužnika), odnosno utvrđenja da kupoprodajni ugovor zaključen između posnosioca ustavne žalbe i R.T. ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tužioca. Po oceni Ustavnog suda nije se radilo o sporu sa naročito složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, jer je sud trebao da utvrdi činjenice vezane za postojanje dospelog i izvršnog potraživanja tužioca u trenutku preduzimanja radnje koja se pobija, i saznanje podnosioca ustavne žalbe o postojanju potraživanja tužioca prema R.T. u momentu preduzimanja pobijane pravne radnje.

S obzirom na to da je u predmetnom postupku imao procesni položaj tuženog, po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se parnica okonča u najkraćem roku, kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih prava i obaveza iz ugovora koji se pobijao.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, dva ročišta nisu održana na predlog podnosioca ustavne žalbe zbog sprečenosti njegovog punomoćnika da pristupi na ročište.

Što se tiče postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud, pre svega konstatuje, da je prvo ročište za glavnu raspravu bilo zakazano devet meseci posle podnošenja tužbe. Pored toga, u periodu od juna 1995. godine do novembra 1997. godine u postupku nije preduzeta nijedna parnična radnja, jer su spisi predmeta bili združeni drugom predmetu radi odlučivanja o spajanju parnica. Po nalaženju Ustavnog suda, nedopustivo je da spisi predmeta budu združeni drugom predmetu u periodu od skoro dve i po godine , a da za to vreme niti je doneta odluka o spajanju parnica, niti je traženo vraćanje predmeta od strane veća koje je u njemu postupalo. Propust na strani prvostepenog suda ogleda se i u tome što su dve prvostepene presude iz suda otpravljene strankama posle više od četiri, odnosno pet meseci od donošenja. Po nalaženju Ustavnog suda, odugovlačenju postupka doprinelo je i postupanje drugostepenog suda, kojem je trebalo preko dve godine da odluči o žalbama izjavljenim protiv prve po redu donete prvostepene presude.

Ocenjujući sve prethodno izloženo u kontekstu činilaca koji utiču na dužinu trajanja postupka u svakom konkretnom slučaju, posebno imajući u vidu zaključak o složenosti predmeta, doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju osporenog postupka, i postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da se dužina trajanja predmetnog postupka ni u kom slučaju ne može smatrati razumnom i da se u prevashodno može staviti na teret nadležnim sudovima.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je usled osamnaestogodišnjeg trajanja predmetnog parničnog postupka povređeno pravo na mirno uživanje imovine, zbog toga što je sve vreme trajanja parnice na snazi bila privremena mera kojom mu je zabranjeno raspolaganje nepokretnostima koje su predmet ugovora koji se pobijao tužbom u konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da iz člana 58. stav 1. Ustava proizlazi da se zaštita pruža ne samo kad se radi o lišenju imovinskih prava u celini, već i kad se radi o njihovom ograničenju. Pravo svojine, koje je po svojoj prirodi prenosivo imovinsko pravo, ograničeno je kada se njegov titular sprečava da tim pravom raspolaže. Međutim, Ustavni sud ukazuje da pravo na imovinu nije apsolutno rezervisano pravo, već je u zakonom određenim slučajevima, ograničenje prava svojine, pod uslovom proporcionalnosti, dozvoljeno radi ostvarenja opravdanog cilja, odnosno radi zaštite prava drugih. S obzirom na to da su zakonom ustanovljeni sudovi, ocenili da su bili ispunjeni uslovi za određivanje privremene mere predviđeni Zakonom o izvršnom postupku, a da je značaj eventualnog imovinskog prava tužioca koje se privremenom merom štitilo, očigledno bio pretežniji od značaja koji privremena mera ima za podnosioca (zabranom raspolaganja podnosiocu nije onemogućeno korišćenje imovine, niti mu je naneta šteta), to po oceni Ustavnog suda, činjenice i razlozi povodom kojih se ističe povreda prava na imovinu očigledno ne predstavljaju povredu navedenog ustavnog prava.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući navode i razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva tvrdnju o tome da su mu osporenim presudama Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P. 1109/10 od 8. juna 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 550/11 od 5. oktobra 2011. godine povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje, da se ustavnom žalbom navedene presude osporavaju samo u delu koji se odnosi na rešenje o troškovima parničnog postupka. Dalje, Ustavni sud ocenjuje da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporenim presudama povređena prava podnosioca na pravično suđenje i imovinu , zajemčena članom 32. stav. 1 i članom 58. stav 1. Ustava, već podnosilac u suštini nezadovoljan iznosom dosuđenih troškova postupka, ponavlja navode iznete u žalbi izjavljenoj Apelacionom sudu u Novom Sadu, tražeći da Ustavni sud oceni zakonitost os porenih presuda. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da nijedan navod niti razlog ustavne žalbe nije takve prirode da ukazuje na mogućnost povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava, posebno u situaciji, kada su, po nalaženju Ustavnog suda, u obrazloženju osporene odluke navedeni ustavnopravno prihvatljivi razlozi za donošenje odluke o parničnim troškovima.

Kako navodi i razlozi ustavne žalbe nisu takve prirode da ukazuju na mogućnost povrede ili uskraćivanja označenih prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u osporenom postupku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i to u kojoj meri je ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe doprinelo nepotrebnom prolongi ranju osporenog sudskog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksuUstavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Kako se zahtev za naknadu materijalne štete odnosi na troškove predmetnog parničnog postupka za koje podnosilac ustavne žalbe smatra da mu pripadaju, a imajući u vidu da je Ustavni sud, u delu kojim su osporene prvostepena i drugostepena presuda sa aspekta povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, ustavnu žalbu odbacio, to ne postoje ni pretpostavke za razmatranje i odlučivanje o istaknutom zahtevu.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), i člana 46. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević