Povreda prava na pravično suđenje zbog neodređivanja naknade izmakle koristi

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer redovni sudovi nisu adekvatno obrazložili odbijanje zahteva za naknadu izmakle koristi za vozila oduzeta tokom ratnog stanja, nakon prestanka razloga za njihovo zadržavanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nehata Hodže iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nehata Hodže i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 169/12 od 12. jula 2012. godine, presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4351/10 od 12. jula 2011. godine i presudom Osnovnog suda u Nišu P. 792/10 od 19. aprila 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev . 169/12 od 12. jula 2012. godine i određuje da revizijski sud donese novu odluku o reviziji tuž ioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4351/10 od 12. jula 201 1. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nehat Hodža iz Prištine je , 30. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Svetislava S. Veličkovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 169/12 od 12. jula 2012. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4351/10 od 12. jula 2011. godine i presude Osnovnog suda u Nišu P. 792/10 od 19. aprila 201 0. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, nav odi: da mu je država, tokom ratnog stanja 1999. godine, oduzela vozila koja mu predstavljaju osnovna sredstva za rad; da mu i pored postojanja presuda na osnovu kojih je država obavezana da mu ta vozila vrati, vozila i dalje nisu vraćena, niti mu je plaćen kakav iznos za njih; da su podnosiocu vozilo sa poluprikolicom oduzeti za vreme proglašenog ratnog stanja, a da je „rat na Kosovu i Metohiji završen momentom potpisivanja Kumanovskog sporazuma, ali da iz osporenih presuda proističe da ratno stanje još uvek traje; da sudovi, poz ivajući se na Ure dbu o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze , kao specijaln i propis , nezakonito derogiraju odredbe Zakona o obligacionim odnosima koj im je regulisana štet a u vidu izmakle koristi ; da pokušavajući da odbra ne svoje nezakonite stavove nisu dali jasne i dovoljno razumljive razloge na kojima zasnivaju svoje odluke, te da nisu razmotrili sve navode i dokaze podnosioca tokom postupka čime su mu povredili pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Podnosilac navodi i da je pretrpeo materijalnu i nematerijalnu štetu zbog neažurnog postupanja sudova i izuzetno dugo g trajanja postupka, jer mu tužena svojim postupanjem onemogućava pravo da radi, privređuje, odnosno da svojoj porodici omogući osnovna sredstva za život.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, te naloži da mu se prizna naknada štete u vidu izgubljene dobiti, kao i da mu se dosudi naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000.000,00 dinara i troškovi sastava ustavne žalbe u iznosu od 75.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Nišu je doneo osporenu presud u P. 792/10 od 19. aprila 2010. godine, kojom je: stavom prv im izreke odbio tužbeni zahtev tužioca Nehata Hodže, ovde podnosioca ustavne žalbe da se tužen a Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 1097 Niš obaveže n a vraćanje teretnog motornog vozila marke „Skania“ i poluprikolice marke „Gorica“ u stanju u kakvom su od njega preuzet i; stavom drug im izreke obavezao tuženu da tužiocu isplati naknadu za oduzet a vozil a; stavom treć im izreke odbi o tužbeni zahtev tužioca da se tužena obaveže da mu naknad i štet u z a korišćenje predmetnih vozila; stavom četvrt im izreke odbi o tužbeni zahtev tužioca da se tužena obaveže da m u isplati naknadu na ime izgubljene dobiti; stavom petim izreke obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove postupka .

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik teretnog motornog vozila marke „Skania“ i poluprikolice marke „Gorica “ koj i su mu oduzet i za vreme ratnog stanja 1999. godine. Vozila mu je oduzeo pukovnik M.M. na osnovu ovlašćenja za preuz imanje rob e i drug ih pokretn ih sredst ava za potrebe vojske , a koje mu je izdao pomoćnik komandanta za pozadinu. Prilikom oduzimanja vozila tužiocu nije izdata potvrda, niti je sačinjen zapisnik o oduzimanju vozila. Tužilac se obraćao tuženoj sa zahtevom van spora za povraćaj vozila i poluprikolice, a tužena je , za vreme trajanja ove parnice , avgusta meseca 2003. godine pozva la tužioca da navedena vozila preuz me u Vojnoj pošti 3341 Doljevac kada je trebalo da potpiše ugovor da se odriče potraživanja naknade za vreme dok su se teretno vozilo i poluprikolica nalazili kod Vojske. Veštačenjem je utvrđeno da je vrednost vozila u vreme veštačenja iznosila 640.920,00 dinara, a vrednost poluprikolice 166.453,00 dinara, a da je vrednost vozila na dan oduzimanja iznosila 552.876,80 dinara.

Prvostepeni sud je našao da tužena nije obavezna na vraćanje predm etnih vozila (jer je teretno vozilo rashodovan o, a za poluprikolicu nije utvrđeno u kakvom je stanju jer neposredni uvid u nju od strane tužene nije bio omogućen), ali da kako je tužilac bio vlasnik vozila u vreme oduzimanja i nesumnjivo je utvrđeno da je tužena v ozila oduzela, onda je i dužna da ukoliko vozila ne može da vrati , ume sto vraćanja isplati protivvrednost oduzetog . Prvostepeni sud je takođe našao da je neosnovan tužbeni zah tev za naknadu materijalne štete na ime naknade za korišćenje predmetnih vozila od strane tužene u vremenskom periodu od 15. marta 1999. do 30. septembra 2008. godine, jer iz Uredb e o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ( „Službeni list SRJ“, br . 36/98, 32/99 i 9/01 ), proizilazi da se za potrebe odbrane zemlje može uzeti određena pokretna ili nepokretna stvar u propisanom postupku pošto prethodno budu ispunjeni uslovi za to. K ako je sud tužiocu dosudio naknadu za oduzeto, to se naknada za korišćenje stvari po Uredbi i naknada štete za oštećeno, uništeno ili nestalo vozilo uzajamno isključuju. Uništenjem v ozila tužilac trpi potpunu štetu i obavezivanjem tužene na njenu naknadu tužilac se kao vlasnik vozila obeštetio (kao da ga je prodao), pa se tužena ne može obavezati i na naknadu za korišćenje. Imajući u vidu da je Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza lex specialis u odnosu na opšta pravila o naknadi štete i ne predviđa naknadu štete u vidu izmakle koristi u slu čaju oštećenja, uništenja ili nestanka vozila, sud je tužbeni zahtev u tom delu odbio.

Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 4351/10 od 12. jula 2011. godine, kojom je : u stavu prv om izreke usvojio žalbu tužioca i obavezao tuženu da tužiocu vrati navedena vozila u stanju u kakvom su od njega preuzeta ili da mu naknadi njihovu protivvrednost, te da za periode navedene u izreci presude plati naknadu za njihovo korišćenje; u stavu drug om izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu naknadi štetu na ime izgubljene dobiti; u stavu treć em izreke preinačio odluku o troškovima postupka tako što je obaveza o tužen u da tužiocu naknadi iznos od 30.570,10 dinara; u stav u četvrt om izreke obaveza o tužen u da tužiocu na knadi troškov e drugostepenog postupka.

Drugostepeni sud je u svojoj oceni pošao od toga da je tužilac bio vlasnik spornog vozila i poluprikolice u vreme oduzimanja, zbog čega je tužena bila dužna da na njegov zahtev vrati vozilo i poluprikolicu ili isplati njihovu protivvrednost, jer tokom postupka tužena nije dokazala da je vozil a rashodova la. Što se tiče naknade materijalne štete po zahtevu za isplatu naknade zbog korišćenja vozila od strane tužene, vlasniku pripada naknada određena tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, shodno član u 19. Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze „Službeni list SRJ“, br . 36/98, 32/99 i 9/01 ), i to od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari (član 20. Uredbe), a izmenama i dopunama navedene Uredbe od 25. aprila 1999. godine vlasniku stvari pripada naknada u visini amortizacije. Članom 19b Uredbe o izmenama i dopunama iste uredbe od 2. marta 2001. godine propisano je da iznos naknade ne može biti veći od 30% od tržišne vrednosti stvari u momentu predaje stvari korisniku bez obzira na vreme koliko je ta stvar bila korišćena, a kako je o va Uredba na snazi od 10. marta 2001. godine, to se ne može retroaktivno primeniti na period od 15. marta 1999. do 10. marta 2001. godine, pa tužiocu pripada 30% vrednosti predmetnih vozila za period od 10. marta 2001. do 30. septembra 2008. godine. Drugostepeni sud je našao da Uredba predstavlja spec ijalni propis u odnosu na opšta pravila o naknadi štete i ne predviđa naknadu štete u vidu izmakle koristi u slučaju oštećenja, uništenja ili nestanka stvari, pa je polazeći od navedenog i toga da je tužiocu dosu đena naknad a za oduzeto vozilo, našao da se te dve naknade uzajamno isključuju i da je tužilac obeštećen dosuđenim iznosom.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 169/12 od 12. jula 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovan u revizij u tužioca izjavljen u protiv drugostepene presude u stavovim prvom i drugom njene izreke, a preinačio je u stavovima trećem i četvrtom izreke tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 980.972,00 dinara.

Po oceni revizijskog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo (odredbu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa), kada je obavezao tuženu na povraćaj oduzetog vozila i poluprikolice, s obzirom na to da je tokom postupka tužen a prizna la da se vozil a kod nje nalaze i da nisu rashodovan a, kao i da ukoliko to ne učini, ima obavezu da vlasniku isplati naknadu u miru u visini od 100% razlike između tržišne vrednosti stvari u vreme predaje i tržišne vrednosti u vreme vraćanja stvari (član 23. Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ( „Službeni list SRJ“, br . 36/98, 32/99 i 9/01 )). Nadalje, odredbama čl . 19. i 20. navedene Uredbe vlasniku stvari za korišćenje stvari za potrebe odbrane zemlje pripada naknada koja je određena tarifom i to od trenutka predaje stvari do trenutka vraćanja stvari. Imajući u vidu sadržinu člana 19b iste uredbe, kojom je propisano da iznos naknade ne može biti veći od 30% od tržišne vrednosti stvari u momentu predaje stvari korisniku, bez obzira na vreme koliko je ta stvar bila korišćena, revizijski sud je našao da je drugostepeni sud pravilno odlučio kada je obavezao tuženu na isplatu naknade za korišćenje teretnog motornog vozila i poluprikolice u dosuđenom iznosu, a da su neosnovani revizijski navodi o pogrešno j prime ni materijalno g prav a kod utvrđi vanja visin e štete koja je tužiocu dosuđena i odbija nja tužbenog zahteva kojim je tražena naknade štete na ime izgubljene dobiti. Revizijski sud je našao da je drugostepeni sud pravilno ocenio da Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza predstavlja specijalni propis u odnosu na opšta pravila o naknadi štete, kao i da navedeni lex specialis ne predviđ a naknadu štet e u vidu izmakle koristi ( u slučaju oštećenja, uništenja ili nestanka stvari), ali predviđa naknad u zbog korišćenja stvari ( bez obzira na vreme koliko je ta stvar korišćena) i našao da se ovi vidovi naknade štete isključuju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, dok obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02), važećim u vreme oduzimanja imovine podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se radna obaveza građana sastoji u izvršavanju određenih poslova i zadataka za vreme ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, da radnu obavezu imaju svi za rad sposobni građani koji su navršili 15 godina, a nisu raspoređeni na službu u Vojsci Jugoslavije, a da pripadnici organa unutrašnjih poslova radnu obavezu izvršavaju u tim organima (član 24. st. 1. i 2.); da su za potrebe odbrane zemlje građani dužni da daju motorna, prevozna i specijalna vozila, građevinske i druge mašine, sredstva i uređaje veze, sredstva i uređaje za proizvodnju, prenos i emitovanje radio i televizijskog programa, zakupljene kapacitete i prava za emitovanje satelitskog, radio i televizijskog programa, sredstva i uređaje za pripremu, štampanje i snimanje časopisa, revija, novina, brošura i drugog štampanog materijala, plovne objekte, zgrade i zemljišta, luke, pristaništa i instalacije za plovidbu, snabdevanje, održavanje i remont plovnih objekata, vazduhoplove, aerodrome, pumpne stanice i skladišta, oružje, jahaću, tegleću i tovarnu stoku, kao i druga potrebna materijalna sredstva, a da sredstva iz stava 1. ovog člana popisuje Savezno ministarstvo za odbranu (član 26. st. 1. i 2.); da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva, a da ako usled ratnih uslova Savezno ministarstvo za odbranu nije u mogućnosti da vrši svoju funkciju, izvršavanje materijalne obaveze može narediti starešina iz stava 1. ovog člana (član 27.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da se odredbe člana 24. o radnoj obavezi i čl. 26, 27, 29. i 30. ovog zakona o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica (član 39.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 38/99 i 9/01), važećom u vreme oduzimanja imovine podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: vlasnici stvari) u miru, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju pokretne i nepokretne stvari (u daljem tekstu: stvari) koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i propisuje evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari (član 1.); da vlasnici stvari izvršavaju materijalnu obavezu za potrebe Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska) i druge potrebe odbrane zemlje, u skladu sa Zakonom o odbrani, odredbama ove uredbe i drugim aktima nadležnih državnih organa (član 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je odštampana uz ovu Uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.); da iznos naknade za korišćenje pokretnih stvari iz člana 19a ove uredbe ne može biti veći od 30% tržišne vrednosti stvari u momentu predaje stvari korisniku, bez obzira na vreme koliko dugo je ta stvar bila korišćena, te da tržišnu vrednost stvari prilikom predaje stvari utvrđuje komisija koju obrazuje korisnik stvari (član 19b. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari (član 20. stav 1.); ako je preuzeta stvar oštećena, uništena ili nestala za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, vlasniku pokretne stvari pripada naknada u novcu ili hartijama od vrednost u visini od 50% razlike između tržišne vrednosti stvari u vreme predaje i tržišne vrednosti stvari u vreme vraćanja stvari vlasniku u šest jednakih rata na tri godine (član 23. stav 1.); da se naknada iz stava 1. ovog člana, u miru, isplaćuje vlasniku stvari u novcu u visini od 100% razlike između tržišne vrednosti stvari u vreme predaje i tržišne vrednosti u vreme vraćanja stvari u roku od tri meseca od dana donošenja pravnosnažnog rešenja korisnika stvari o naknadi (član 23. stav 2.).

Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, između ostalog, propisano je da se dnevni iznos naknade iz člana 19. Uredbe utvrđuje u procentu od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi republike članice, prema poslednjem objavljenom saopštenju nadležnog zavoda za statistiku, a po sedištu vlasnika stvari.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi povraćaja vozila i naknade štete bio pravičan na način na koji to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, praksi Ustavnog suda, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ustavni sud ukazuje da ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete činjenične i pravne tvrdnje stranaka, te da mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali da sudovi u svakom slučaju moraju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, pored drugih, presudu Evrospkog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, stav 29.), te da sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti, pored drugih, odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Georgiadis protiv Grčke , od 29. maj a 1997. godine, stav 43 . i Higgins i ostali protiv Francuske , od 19. februar a 1998. godine, stav 4 2.). Obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije , od 19. aprila 1994. godine, stav 61.) , međutim do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude, a povreda prava na pravično suđenje takođe postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembra 1992. godine, stav 33.). Ovakav stav je Ustavni sud već izrazio, između ostalih, u svojim odlukama Už-7932/2013 od 24. aprila 2014. godine i Už-3642/2012 od 19. marta 2015. godine.

Prema stanovištu izraženom u osporenim presudama proizlazi da podnosiocu, kao vlasniku stvari, pripada naknada za korišćenje oduzetih vozila, kao i da mu takva naknada pripada od trenutka predaje stvari do trenutka vraćanja, te da je tužena pravilno obavezana na isplatu naknade za korišćenje teretnog vozila i poluprikolice. Takođe, sudovi su ocenili da Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 38/99 i 9/01) predstavlja specijalni propis u odnosu na opšta pravila o naknadi štete, kao i da ne predviđa naknadu štete u vidu izmakle koristi, ali da predviđa naknadu zbog korišćenja stvari (bez obzira na vreme koliko je ta stvar korišćena), na osnovu čega su našli da se ovi vidovi naknade štete isključuju i da, shodno tome, podnosilac ustavne žalbe neosnovano potražuje naknadu u vidu izgubljene dobiti.

Ustavni sud konstatuje da su parnični sudovi na konkretan slučaj ispravno primenili Uredbu o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, kao lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, kao opšti propis, ali nalazi da se, kao sporno, pojavljuje pitanje do kog mometa Uredba kao „specijalni propis“ može da suspenduje opšti propis u pogledu naknade štete u vidu izgubljene dobiti.

Podnosiocu su sporna vozila oduzeta još 1999. godine, te od tada pa do danas on nije u posedu istih, a za držanje i korišćenje stvari ocenjeno je da mu isključivo pripada naknada za korišćenje stvari propisana specijalnim propisom. Polazeći od toga, Ustavni sud ističe da su sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da utvrde koji je to period tokom kojeg je bilo opravdano zadržavanje oduzetih vozila u skladu sa Uredbom, a imajući u vidu da primena Uredbe, u pogledu ograničenja imovine, odnosno oduzimanja stvari, ne može biti vremenski neograničena. Ovo posebno u situaciji kada je otpao pravni osnov zbog koga su stvari oduzete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da parnični sudovi nisu u dovoljnoj meri obrazložili zašto su za period od kada su prestali razlozi zbog kojih su stvari oduzete nastavili da primenjuju lex specialis, umesto opšteg propisa kojim je regulisana naknada u vidu imakle koristi. Ovo posebno zbog toga što bi takva naknada predstavljala dobitak koji bi podnosilac, kao autoprevoznik, osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari.

Po oceni Ustavnog suda, iz svega iznetog proizlazi da u osporenim presudama nisu u dovoljnoj meri obrazloženi argumenti koji su bili ključni za donošenje odluke o odbijanju tužbenog zahteva podnosioca u delu u kojem je potraživao naknadu štete u vidu izmakle koristi, te da stoga osporene presude ne zadovoljava ju standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovog Suda i Evropskog suda za ljudska prava.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 169/12 od 12. jula 2012. godine i određivanjem da revizijski sud u ponovnom postupku done se novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4351/10 od 12. jula 2011. godine, pa je m, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca ustavne žalbe kojima ukazuje da „da je pretrpeo materijalnu i nematerijalnu štetu zbog neažurnog postupanja sudova i izuzetno dugo g trajanja postupka, jer mu tužena svojim postupanjem onemogućava pravo da radi, privređuje, odnosno da svojoj porodici omogući osnovna sredstva za život“. Međutim, kako u ustavnoj žalbi nisu navedeni bilo koji konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa propustima u postupanju nadležnih sudova, složenošću predmeta spora, te ponašanjem samog podnosioca i protivne strane, što bi tek moglo predstavljati relevantne ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku, niti je zahtev u ustavnoj žalbi opredeljen u tom pogledu, to Sud nije posebno razmatrao ovak o formalno i usputno izrečen e navod e podnosioca.

Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog neodređivanja naknade izmakle koristi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti