Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete od po 1.100 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsedni k Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama D. R . i S . R, oboje iz Zrenjanina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe D. R . i S . R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 29/09 (prvobitno P. 2283/07), kasnije pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 4011/10 (2007), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalb e odbacuj u.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavnih žalb i na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . i S . R, oboje iz Zrenjanina, su 19. jula 2017. godine, Ustavnom sudu podneli ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2011/15 od 22. decembra 2016. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4884/13 od 27. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz čla na 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije , kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku u kome su donete osporene presude .

U ustavnim žalb ama podnosioci, pored ostalog, navod e: da ostaju pri svojim navodima iz revizije kojima je ukaza no na to da je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu nejasna, nepotpuna i protivrečna, da je u donošenju osporene presude Apelacioni sud nepravilno odbio da razmatra nove dokaze na koje su se podnosioci pozvali u žalbi, da Vrhovni kasacioni sud nije dao obrazloženje zašto nije prihvatio razloge revizije, čime je povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje; da je predmetni parnični postupak pokrenut 10. oktobra 2007. godine i okončan posle deset godina, čime je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku; da su tome doprineli kako Apelacioni sud, tako i Vrhovni kasacioni sud, jer je odlučivanje o izjavljenoj žalb i i reviziji trajalo neprihvatljivo dugo; da je osporenim presudama povređeno pravo podn osilaca na imovinu, jer su im sudovi, odbijajući tuž beni zahtev , uskratili pravo da naplate nak nadu za korišćenje njihove imovine u korist tuženog , koji se n a taj način neosnovano obogatio, a Apelacioni sud je odlukom o troškovima postupka i odbijanjem predloga podnosilaca za dopunu presude u delu odluke o troškovima, dodatno oštetio podnosioce. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena navedena ustavna prava podnosilaca, da poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i naloži tom sudu da ponovo odluči o reviziji podnosilaca i da po tom osnovu podnosiocima dosudi naknadu materijalne štete u iznosu nepravilno obračunatih troškova žalbenog postupka od 125.500,00 dinara i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000.000,00 dinara ili da ukoliko ne poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosilaca i po tom osnovu dosudi podnosiocima naknadu materijalne štete u vis ini odbijenog tužbenog zahteva i nepravilno obračunatih troškova žalbenog postupka u iznosu od 125.500,00 dinara, kao i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavne žalbe i spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1909/13 (2007), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavnih žalbi su 10. oktobra 2007. godine Opštinskom sudu u Zrenjaninu podneli tužbu protiv tuženog privrednog društva „T .“ d.o.o. iz Zrenjanina, radi neosnovanog obogaćenja, sa predlogom za određivanje privremene mere, koji su podneskom od 20. maja 2008. godine proširili na poništaj ugovora, a tužbeni zahtev u celosti precizirali na ročištu 30. maja 2008. godine.

Opštinski sud u Zrenjaninu je rešenjem P. 2283/07 od 4. decembra 2007. godine delimično usvojio, a delimično odbio predlog tužilaca za određivanje privremene mere zabrane tuženom otuđenja i opterećenja vozilima navedenim u predlogu, do pravnosnažnog okončanja postupka, koje rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 130708 od 30. januara 2008. godine.

Opštinski sud u Zrenjaninu je 30. maja 2008. godine doneo prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 2283/07, kojom je u stavu prvom izreke utvrdio da je apsolutno ništav ugovor o zakupu od 25. decembra 2003. godine, zaključen između tužioca prvog reda D . R, kao zakupodavca, sa jedne strane i tuženog „T.“ d.o.o. iz Zrenjanina, kao zakupca, sa druge strane i u stavu drugom izreke presude obavezao tuženog da tužiocima isplati novčani iznos od 40.14 0.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. februara 2008. godine do isplate, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 693.503,60 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 25. juna 200 8. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Zrenjaninu je, presudom Gž. 1270/08 od 17. decembra 2008. godine , žalbu delimično odbio i delimično usvojio, tako što je ožalbenu presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2283/07 od 30. maja 2008. godine potvrdio u pobijanom delu kojim je usvojen zahtev za utvrđenje da je predmetni ug ovor o zakupu apsolutno ništav i delu kojim je obavezan tuženi da isplati tužiocima iznos od 3.840,000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. februara 2008. godine do isplate, a u preostalom delu ukinuo navedenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je 11. februara 2009. godine izjavio reviziju, a 18. februara 2009. godine je izjavio predlog za ponavljanje postupka.

Nakon sprovedenog prvostepenog postupka, Opštinski sud u Zrenjaninu je, presudom P. 29/09 od 9. marta 2009. godine, obavezao tuženog „T.“ d.o.o. iz Zrenjanina da tužiocima isplati iznos od 36.300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. avgusta 2008. godine do konačne isplate, kao i iznos od 1.039.523,60 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. marta 2009. godine do konačne isplate (stav prvi izreke) i odbio predlog tuženog radi ponavljanja postupka u ovoj pravnoj stvari (stav drugi izreke). Opštinski sud u Zrenjaninu je 30. aprila 2009. godine doneo rešenje P. 29/09 o ispravci presude.

Podneskom od 13. aprila 2009. godine tužioci su se izjasnili o reviziji tuženog od 11. februara 2009. godine izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1270/08 od 17. decembra 2008. godine .

Tuženi su 13. aprila 2009. godine izjavili žalbu protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 29/09 od 9. marta 2009. godine.

Tužioci su 30. aprila 2009. godine dostavili odgovor na žalbu tuženog, a 4. juna 2009. godine data je dostavna naredba za dostavljanje spisa Okružnom sudu u Novom Sadu na dalju nadležnost.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 3873/10 od 3. novembra 2010. godine, vratio spise Osnovnom sudu u Zrenjaninu radi daljeg postupka po reviziji tuženog protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1270/08 od 17. decembra 2008. godine, a Osnovni sud u Zrenjaninu je spise dostavio Vrhovnom kasacionom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je, rešenjem Rev. 3569/10 od 13. aprila 2011. godine, vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Zrenjaninu radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer je prvostepeni sud propustio da odluči da l i će nastaviti postupak po reviziji ili predlogu za ponavljanje postupka.

Osnovni sud u Zrenjaninu je 2. juna 2011. godine doneo rešenje P. 4011/10 (2007) da nastavlja postupak po reviziji i odredio zastoj u postupku po predlogu tuženog za ponavljanje postupka.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 698/11 od 8. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1270/08 od 17. decembra 2008. godine.

27. marta 2012. godine data je dostavna naredba za dostavljanje spisa Apelacionom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude P. 29/09 od 9. marta 2009. godine .

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1362/12 od 26. decembra 2012. godine vratio spise predmet Osnovnom sudu u Zrenjaninu radi sprovođenja izviđaja.

Osnovni sud u Zrenjaninu je, rešenjem P. 4011/10 (2007) od 25. januara 2013. godine, utvrdio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari zbog prestanka postojanja tuženog. Tužioci su 31. januara 2013. godine podneli predlog za nastavak postupka i kao tuženog označili privredno društvo P . a.d. iz Bačke Topole.

Osnovni sud u Zrenjaninu je pozvao P. a.d. iz Bačke Topole da preuzme postupak u ovoj pravnoj stvari, rešenjem P. 4011/10 (2007) od 27. februara 2013. godine, protiv koga je navedeno privredno društvo izjavilo žalbu.

Osnovni sud u Zrenjaninu je rešenjem P. 4011/10 (2007) od 26. marta 2013. godine žalbu odbacio kao nedozvoljenu, odlučio da nastavi postupak prekinut rešenjem od 25. januara 2013. godine i utvrdio da je tuženi u ovoj pravnoj stvari P. a.d. iz Bačke Topole.

Protiv navedenog rešenja P. a.d. je izjavio žalbu 19. aprila 2013. godine, koju je Osnovni sud u Zrenjaninu odbacio kao neblagovremenu rešenjem P. 4011/10 (2007) od 23. aprila 2013. godine.

Protiv navedenog rešenja od 23. aprila 2013. godine, tuženi je izjavio žalbu 21. maja 2013. godine.

U postupku po navedenoj žalbi, Viši sud u Zrenjaninu je dva puta vraćao spise prvostepenom sudu (9. septembra i 17. oktobra 2013. godine) radi otklanjanja procesnih nedostataka, a zatim je rešenjem Gž. 703 /13 od 29. oktobra 2013. godine odbio žalbu i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 4011/10 (2007) od 23. aprila 2013. godine.

Radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem od 28. maja 2014. godine odlučio o održavanju glavne rasprave, koja je održana na ročištima 12. juna i 27. avgusta 2014. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 4881/13 od 27. avgusta 2014. godine , delimično odbio, delimično usvojio žalbu tuženog, pa je presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 29/09 od 9. marta 2009. godine, ispravljenu reš enjem istog suda P. 29/09 od 30. aprila 2009. g odine, potvrdio u delu odluke iz stava drugog izreke o odbijanju predloga tuženog za ponavljanje pos tupka u predmetnoj pravnoj stvari, a ukinuo u delu odluke kojom je usvojen nepresuđeni deo tužbenog zahteva i delu odluke o troškovima pos tupka (stav prvi izreke), odbio nepresuđeni deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocima isplati iznos od 36.300.000,00 dinara glavnice, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. februara 2008. g odine pa do konačne isplate (stav drugi izreke), obavezao tuženog da tužiocima isplati iznos od 517.643,60 dinara na ime naknade troškova prvostepenog postupka (stav treći izreke) i obavezao tužioce da tuženom isplate iznos od 333.500,00 dinara na ime naknade t roškova žalbenog pos tupka (stav četvrti izreke). U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud ustanovio da je navedena presuda u delu odluke kojom je odbijen predlog tuženog za ponavljanje postupka u predmetnoj pravnoj stvari doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pravilnom primenom odredbe člana 422. stav 1. tačka 9) Zakona o parničnom postupku , dok je u delu odluke o tužbenom zahtevu zahvaćena bitnim povredama koje su rezultirale pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem; da je tuženi 18. februara 2009. godine podneo predlog za ponavljanje predmetnog postupka u delu u kome je isti pravnosnažno okončan iz razloga propisanih odredbom člana 422. stav 1. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, uz koji je priložio nove dokaze na okolnost visine i isplate zakupnine po osnovu ugovora o zakupu od 25. decembra 2003. godine (nalog e za isplatu izdate blagajni „T.“ d.o.o. iz Zrenjanina od 27. maja, 5. jula i 27. januara 2005. godine); da budući da su navedeni dokazi prvi put priloženi od strane tuženog uz žalbu izjavljenu protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2283/07 od 30. maja 2008. godine, sa obrazloženjem da je tokom postupka u predmetnoj pravnoj stvari kod tuženog bilo u toku preuzivanje društva od strane stranog ulagača „P.“ d.d. iz Ptuja te da se kompletna rač unovodstvena dokumentacija nalazila u Republici Sloveniji u službi stranog ulagača, pravilno je prvostepeni sud našao da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka u smislu odredbe člana 422. stav 1. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, jer se ne radi o dokazima za koje tuženi nije znao ili koje nije imao mogućnost da upotrebi u toku postupka, već o dokumentaciji koja se sve vreme nalazila kod tuženog privrednog društva (odnosno kod stranog ulagača), a koju je tuženi mogao dostaviti sudu imajući u vidu savremena sredstva komunikacije (internet, faks i sl.); da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja na održanoj glavnoj raspravi , taj sud ustanovio da nepresuđeni deo tužbenog zahteva nije osnovan, budući da tužioci tokom postupka nisu dokazali vlasništvo nad inkubatorima i drugom opremom koja je bila locirana u inkubatorskoj stanici (koja se nalazila u pomoćnom objektu u dvorišnom delu placa tužilaca), pa samim tim ni pravo na naknadu po osnovu korišćenja sporne inkubatorske stanice od strane tuženog u utuženom vremenskom periodu.

Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 13. januara 2015. godine.

Tužioci su 21. januara 2015. godine podneli drugostepenom sudu zahtev za ispravku i dopunu navedene presude, a 9. februara 2015. godine protiv iste presude izjavili reviziju.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešenjem G ž. 4881/13 od 22. aprila 2015. godine, odbio predlog tužilaca za ispravku i dopunu presude istog suda Gž. 4881/13 od 27. avgusta 2014. godine u delu odluke o troškovima postupka, jer je našao da se u konkretnom slučaju ne radi o propustu drugostepenog suda da odluči o delu zahteva tužilaca za naknadu troškova postupka, niti o pogrešci u smislu člana 349. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već tužioci zapravo traže izmenu odluke o troškovima celokupnog postupka, ukazujući na pogrešnu primenu materijalnog prava u navedenom delu odluke, te sud nalazi da nema mesta donošenju rešenja o ispravci i dopuni presude .

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 1157/15 od 9. jula 2015. godine vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja proce snih nedostataka, jer je prvostepeni sud propustio da dostavi reviziju Republičkom javnom tužilaštvu.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev. 2011/15 od 22. decembra 2016. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4881/13 od 27. avgusta 2014. godine. Vrhovni kasacioni sud je našao da u sprovedenom postupku pred drugostepenim sudom nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o par ničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se revizijom neosnovano ukazuje, za šta se u obrazloženju osporene presude daju iscrpni razlozi. U obrazloženju revizijske presude se takođe konstatuje: da je s obzirom na činjenično stanje utvrđeno na raspravi pred drugostepenim sudom, pravilno pobijanom odlukom ocenjeno da tužioci nisu dokazali postojanje sporazuma o preselenju i predaji radionice tužioca u vlasništvo „T .“ u zamenu za opremanje inkubatorske stanice u istoj vrednosti i dogovor o uslužnom obavljanju inkubiranja jaja za „T.“, usled čega je, pravilnom primenom materijalnog prava odbijen tužbeni zahteva za isplatu naknade za korišćenje inkubatorske stanice u dvorištu porodične kuće tužilaca u periodu od 1. januara 1999. do 19. februara 2008. godine; da je u prethodnom delu parnice tužiocima po ranijoj prvostepenoj presudi dosuđena naknada za korišćenje nepokretnosti, dela dvorišta od strane tuženog za potrebe inkubatorske stanice; da je, međutim, u nastavku spora , u pravilno sprovedenom postupku , pravilno ocenjen o da nema zakonskih uslova za dosuđenje dodatnog iznosa na ime naknade za rad inkubatorske stanice; da razloge koje za navedenu odluku naveo Apelacioni sud kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvata i Vrhovni kasacioni sud u celini; da daljim obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija, ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosilaca 30. juna 2017. godine.

4. Odredbom člana 23. stav 1. Ustava je utvrđeno da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave

Odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluk a US, 74/13 – Odluka US i 55/14) .

5. Ocenjujući navode ustavnih žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe , 10. oktobra 2007. godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 22. decembra 2016. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja su podnet e ustavne žalbe, trajao je ukupno devet godina i dva i po meseca, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora u konkretnom slučaju bio relativno složen, da su podnosioci ustavnih žalbi imali opravdani interes da se postupak efikasno okonča, kao i da podnosioci nisu doprineli trajanju postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je konstatovao da su u predmetnom parničnom postupku dva puta odlučivale tri sudske instance , da je prvostepeni sud u veoma kratkom roku doneo dve prvostepene presude, a nakon donošenja druge presude je morao da prekine postupak usled prestanka postojanja tuženog i da sprovede postupak po predlogu tužilaca za nastavak postupka prema pravnom sledbeniku tuženog. Međutim, Ustavni sud je ocenio da su odlučujući doprinos prekomernom trajanju postupka ipak dali nadležni sudovi različitim procesnim propustima usled kojih je postupak po pravnim lekovima trajao neprihvatljivo dugo. Tako je po žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude 13. aprila 2009. godine, koja je dostavljena Okružnom sudu u Zrenjaninu 4. juna 2009. godine, drugostepeni sud postupio tek 17 meseci nakon toga , što je, bez obzira na organizacionu reformu pravosuđa koja je u tom periodu sprovedena, neprihvatljivo dug period. Propust prvostepenog suda da odluči o daljem toku postupka u vezi sa revizijom protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu od 17. decembra 2008. godine i predlogom za ponavljanje postupka koje je izjavio tuženi , je doveo do toga da su prvo Apelacioni sud u Novom Sadu, a zat im i Vrhovni kasacioni sud , vraćali nerazmotrene spise prvostepenom sudu radi donošenja potrebne odluke ; takođe u postupku po predlogu za nastavak postupka prema pravnom sledbeniku tuženog, u žalbenom postupku po žalbi protiv prvostepenog rešenja od 23. aprila 2013. godine, Viši sud u Zrenjaninu je dva puta vraćao spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka; u postupku po reviziji protiv osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Vrhovni kasacioni sud je vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer je prvostepeni sud propustio da dostavi reviziju javnom tužilaštvu, što je sve doprinelo dužem trajanju osporenog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocima ustavn ih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavnih žalbi zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka koja se može staviti na teret sudu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavn ih žalb i pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavnih žalb i koji se odnose na to da je osporenim presud ama Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2011/15 od 22. decembra 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4884/13 od 27. avgusta 2014. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da podnosioci u ustavn im žalb ama u osnovi ponavlja ju navode iznet e u parničnom postupku o kojima su se Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud već izjasnili, dajući dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavnih žalbi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na istim navodima na kojima i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud našao da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavne žalbe ne sadrže ni ustavnopravno osnovane razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavnih žalbi nisu dostavili dokaze da je sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavn im žalb ama, što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je Sud ocenio da ustavne žalb e ne sadrže ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje da se istaknuta povreda prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava ne može dovesti ni u kakvu vezu sa sadržinom osporenih p resuda kojima je odlučeno o tužbi podnosilaca radi sticanja bez osnova.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavne žalbe u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosioci ustavnih žal bi istu vezuje za odbijeni tužbeni zahtev i troškove žalbenog postupka, zbog čega je ocenio da nema Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti