Odluka Ustavnog suda o odgovornosti države za štetu prouzrokovanu krivičnim delom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosilaca koji su tražili naknadu štete od države zbog povreda i štete na imovini nastalih usled eksplozije bombe. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da država ne odgovara za pojedinačne akte nasilja nepoznatih učinilaca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6273/2012
04.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radivoja Jovičića i Radoslave Jovičić, oboje iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radivoj a Jovičića i Radoslave Jovičić izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Šapcu P. 3966/10 od 26. januara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3210/11 od 2. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radivoje Jovičić i Radoslava Jovičić , oboje iz Šapca, podneli su 26. jula 2012. godine, preko punomoćnika Slobodana Dražića, advokata iz Šapca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Šapcu P. 3966/10 od 26. januara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3210/11 od 2. marta 2012. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na život iz člana 24. Ustava, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvecije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koji se po svojoj sadržini suštinski ne razlikuju od člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Takođe, podnosioci ustavne žalbe su se pozvali i na povredu prava na dom iz člana 8. stav 1. Evropske konvecije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je 5. oktobra 2009. godine, zbog eksplozivne naprave post avljene ispod putničkog motornog vozila, vozač automobila zadobio smrtne povrede, a njegov saputnik teške telesne povrede. Usled ove eksplozije, telesne povrede je zadobio i podnosilac ustavne žalbe Radivoje Jovičić, koji se u tom trenutku nalazio u svom dvorištu, dok je njegova supruga - podnositeljka Radoslava Jovičić doživela šok sa dijagnozom postr aumatskog stresa. Podnosioci su naveli da je zbog eksplozije automobila nastala i materijalna šteta na njihovoj imovini. Ukazali su na to da je svrha njihove tužbe bila da se utvrdi odgovornost tužene Republike Srbije, jer njeni organi nisu identifikovali uzrok nasilja i odgovornu osobu, niti su preduzeli aktivnosti radi zaštite prava podnosilaca . Naveli su da je država prekršila svoje obaveze koje proističu iz Ustavom zajemčenih prava svakog pojedinca, između ostalog, prava na život i nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prava na pravično suđenje. Podnosioci su dalje istakli: da je osnovna dužnost države da štiti prava pojedinca tako da oblici zaštite budu praktični i delotvorni ; da su ukazivali redovnom sudu da postoji krivica tužene države s obzirom na to njeni organi nisu učinili sve što se razumno moglo očekivati da bi se sprečil a šteta i otklonile štetne posledice ; da je krivica države objektivna, jer ona vrši vlast i mora da snosi rizik za prouzrokovanje štete ; da se država ne može osloboditi od odgovornosti zbog toga što nije donela poseban zakon koji uređuje njenu objektivnu odgovornost, iako složenost objektivne odgovornosti države nameće takvu potrebu.

Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3210/11 od 2. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrdio ustavnom žalbom takođe osporenu prvostepenu presudu Osnovnog suda u Šapcu P. 3966/10 od 26. januara 2011. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne i materijalne štete koja je prouzrokovana aktiviranjem eksplozivne naprave ispod putničkog vozila kojim je upravljao sada pokojni D. R, a koje vozilo se u trenutku eksplozije nalazilo naspram kuće i dvorišta tužilaca. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je: da su se tužioci 5. oktobra 2009. godine nalazili u dvorištu svoje kuće u Šapcu, kada je ispred njihove kuće i dvorišta došlo do aktiviranja eksplozivne naprave postavljene ispod automobila kojim je upravljao D. R; da je usled eksplozije tužilac Radivoje zadobio laku telesnu povredu, koja je prouzrokovala fizičke bolove, strah i naruženost lakog stepena, dok je tužilja Radoslava pretrpela strah; da je učinilac ovog krivičnog dela (kvalifikovanog kao teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 11. u vezi člana 30 . KZ) NN lice, jer do sada nije otkriven , a policija i dalje radi na rasvetljavanju ovog krivičnog dela; da tužena Republika Srbija ima obavezu zaštite života i zdravlja pojedinaca i njihove odbrane od nasilja, ali da njena odgovornost ne može postojati u svakom pojedinačnom slučaju, već samo u slučajevima predviđenim čl . 172. i 180. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno kada je šteta nastala kao posledica nezakonitih aktivnosti državnih organa i akata nasilja, terora ili javnih manifestacija i demonstracija, čega u konkretnom slučaju nema, pa nema ni odgovornosti tužene države za nastupanje štetnog događaja, odnosno za materijalnu i nematerijalnu štetu koju su tužioci pretrpeli; da je Ustavom Republike Srbije, kao i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , garantovano pravo svih građana na život i zdravlje iz čega proističe obaveza države da zaštiti građane od nasilja; da postoji dužnost države da svoj rad organizuje na način koji ne ugrožava prava i interese građana, te da svojom delatnošću ne izaziva reakcije koje se mogu ispoljavati u vidu demonstracija, akata nasilja ili terora, usled kojih može da nastane šteta i fizičkim licima, odnosno pojedincima, te je u tom smislu država dužna da spreči nastanak takve štete; da država nije odgovorna, niti je objektivno u mogućnosti da spreči svaki pojedinačni akt nasilja uperen prema pojedincu, pa za takve pojedinačne akte nasilja odgovara učinilac, u skladu sa krivičnim zakonodavstvom ; da u konkretnom slučaju ne postoje okolnosti koje bi upućivale na to da se radi o aktu nasilja uperenom protiv države i njenog poretka, te da nema ni odgovornosti tužene za štetu koju su tužioci pretrpeli, shodno članu 180. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu (član 180. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Pravilnu primenu merodavnog prava je, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog ili procesnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Samim tim u određenim situacijama, u zavisnosti od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom odlučivano o tome da li postoji građanskopravna odgovornost tužene Republike Srbije za materijalnu i nematerijalnu štetu koju su podnosioci pretrpeli usled lake telesne povrede i posttraumatskog stresa, nastalih kao posledica eksplozije automobila u trenutku kad je prolazio ispred njihove kuće. Prema oceni Ustavnog suda, u osporenim presudama je dato jasno, dovoljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zbog čega ne postoji odgovornost tužene Republike Srbije da podnosiocima naknadi štetu. Naime, nesumnjivo je utvrđeno da se ne radi o šteti nastaloj aktima nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, za koju odgovara država u smislu člana 180. stav 1. ZOO. U pitanju je pojedinačni akt nasilja koji se ogleda u postavljanju i aktiviranju eksplozivne naprave ispod automobila, u kome je smrtno stradao vozač D. R, njegov suvozač povređen, a podnosioci pretrpeli štetu jer su se nalazili u svome dvorištu u trenutku eksplozije automobila koji je pored njih prolazio. U osporenim presudama je detaljno obrazloženo zbog čega tužena država ne može odgovarati ni po osnovu odgovornosti za drugog, odnosno za rad svojih organa u smislu člana 172. stav 1. ZOO. Sudovi su istakli da država nije u mogućnosti da spreči svaki akt nasilja uperen prema pojedincu, te za takve pojedinačne akte nasilja odgovara učinilac, u skladu sa krivičnim zakonodavstvom. Podnosioci ni u toku parničnog postupka, niti u ustavnoj žalbi, nisu naveli bilo kakve argumente koji bi ukazivali na to da su organi nadležni za sprečavanje i suzbijanje kriminaliteta znali ili morali znati da preti opasnost po život žrtve D. R, te da zbog preduzimanja akta nasilja prema tom licu mogu biti ugroženi životi, zdravlje i imovina trećih lica.

Ustavni sud konstatuje da je država dužna da preduzme mere kako bi zaštitila živote osoba pod svojom jurisdikcijom. To, između ostalog, podrazumeva dužnost države da uspostavi delotvorni sistem krivičnog zakonodavstva i odgovarajuće mehanizme za sprečavanje i suzbijanje krivičnih dela, te otkrivanje i kažnjavanje njihovih učinilaca. Takođe, država u određenim situacijama ima pozitivnu obavezu da preduzme preventivne mere radi zaštite pojedinca čiji život je u opasnosti od protivpravnih radnji drugog pojedinca (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Osman v. the United Kingdom, 87/1997/871/1083 od 28. oktobra 1998. godine, stav 115.). Međutim, to ne znači da svaka navodna opasnost po život pojedinca obavezuje državu da preduzme operativne preventivne mere radi sprečavanja da se takva opasnost materijalizuje. Pozitivna obaveza države će nastati kada je ustanovljeno da su državni organi znali ili morali znati za postojanje stvarne i neposredne opasnosti po život konkretnog pojedinca i nisu preduzele mere u okviru svojih ovlašćenja koje su razumno mogle da se očekuju kako bi se ta opasnost izbegla (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Shumkova v. Russia, od 14. februara 2012. godine, broj9296/06, stav 90; Branko Tomašić and Others v. Croatia, od 15. januara 2009. godine, broj 46598/06, st. 50-51.). Međutim, Ustavni sud ističe da su podnosioci slučajne žrtve pojedinačnog akta nasilja koji je preduzet prema trećem licu, da se šteta koja im je prouzrokovana nije mogla razumno očekivati i da su kritičnom prilikom pretrpeli laku telesnu povredu (podnosilac Radivoje), i stanje šoka (podnositeljka Radmila), pa se stoga nastala šteta ne može dovesti u vezu sa obavezom državnih organa da zaštit e život pojedinca , za koju bi bila odgovorna tužena Republika Srbija.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Osnovnog suda u Šapcu P. 3966/10 od 26. januara 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3210/11 od 2. marta 2012. godine nije povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", b r. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao prvom delu izreke.

Kako podnosioci ustavne žalbe tvrdnje o povredi ljudskog dostojanstva iz člana 23. stav 1. Ustava, prava na život iz člana 24. Ustava i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima koje su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su već razmatrani, Ustavni sud se nije posebno upuštao u njihovu ocenu.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 58. stav 1. Ustava, koja utvrđuje pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Sud ističe da je osporenim parničnim presudama odlučivano o jednom obligacionopravnom potraživanju, te se njihova sadržina ne može dovesti u vezu sa pravom na imovinu, niti sa pravom na dom iz člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajuću kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o odgovornosti države za štetu prouzrokovanu krivičnim delom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti