Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, pokrenut radi utvrđenja prava svojine, trajao je osam godina i dva meseca, što, po oceni Suda, predstavlja nerazumno dugo trajanje koje se ne može opravdati.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6275/2015
07.12.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba T. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17201/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. M. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 6. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika S. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17201/10 od 11. februara 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2377/15 od 9. jula 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17201/10.

U ustavnoj žalbi se poziva na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, pri čemu je ukazano i na to da u predmetnom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, da je postupak trajao osam godina i dva meseca (od 15. maja 2007. do 9. jula 2015. godine) i da su u navedenom postupku održana samo četiri ročišta, a 14 ročišta je odloženo uglavnom zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene parnične presude. Nije tražila naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari: da je tužilja T. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela tužbu 15. maja 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene J. M, radi utvrđenja prava svojine na spornoj nepokretnosti, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji sporne nepokretnosti i radi iseljenja tužene iz iste nepokretnosti; da je u predmetnom parničnom postupku sproveden dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem svedoka i parničnih stranaka, kao i uvidom u pismenu dokumentaciju; da je osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17201/10 od 11. februara 2015. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, a koja presuda je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2377/15 od 9. jula 2015. godine; da je osporena drugostepena presuda dostavljena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 8. septembra 2015. godine.

4. Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ustavni sud ukazuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je podnositeljka podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, 15. maja 2007. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2377/15 od 9. jula 2015. godine, kojom je pravnosnažno okonačan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je trajao ukupno osam godina i dva meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tome, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog postupka od osam godina i dva meseca ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17201/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako u ustavnoj žalbi nije tražena naknada nematerijalne štete, to Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljna i adekvatna satisfakcija za podnositeljku.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17201/10 od 11. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2377/15 od 9. jula 2015. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih parničnih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge iznete u žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao detaljne, jasne, ustavnopravno prihvatljive i nearbitrerne razloge za odbijanje žalbe i o neosnovanosti njenih navoda. U tom smislu su navodi podnositeljke ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njenim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti