Odluka Ustavnog suda o dužini parničnog postupka i navodima o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno u parničnom postupku koji je trajao 14 godina, jer je doprinos dužini trajanja postupka isključivo na strani podnositeljke. Navodi o nepravičnom suđenju odbačeni su.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mare Pavlović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mare Pavlović izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3800/08 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mara Pavlović iz Beograda podnela je 7. decembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2188/11 od 12 . oktobra 2011. godine i presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3800/08 od 12. maja 2009. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da su nadležni sudovi postupali po tužbi neovlašćenog lica, i s tim u vezi ističe da podneta tužba nije potpisana, a da je grafološkim veštačenjem, sprovedenim u toku postupka, utvrđeno da je potpis na punomoćju koje je priloženo uz tužbu falsifikat. U kontekstu izloženog, podnositeljka dalje navodi da je tužilja R.I. preminula 21. septembra 1997. godine, a da je tek dva meseca posle njene smrti – 21. novembra 1997. godine, dostavljena fotokopija punomoćja bez datuma i svrhe izdavanja , iz čega zaključuje da je predmetni postupak pokrenut i vođen mimo volje R.I. Takođe napominje da je na prednje ukazivano tokom postupka, ali da se sud na ove primedbe nije ni osvrnuo. Nadalje, podnositeljka ustavne žalbe povredu navedenog ustavnog prava obrazlaže navodima o tome da je sud samoincijativno označavao stranke u postupku, jer je ona, kao pravni sledbenik prvobitno tuženog B.P, dala izjavu da ne želi da učestvuje u parnici, zbog čega smatra da nije ni mogla da bude tužena. U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje podnositeljka ističe da sudovi nisu na pravilan i potpun način utvrdili činjenično stanje, niti su po njenom mišljenju pravilno primenili materijalno pravo. Podnositeljka smatra da sudovi nisu utvrdili šta je bio predmet kupoprodajnog ugovora zaključenog između R.I. i prvobitno tuženih B.P. i D.P. i s tim u vezi iznosi svoj zaključak da je predmet navedenog pravnog posla bila kupoprodaja objekta i zemljišta. Takođe smatra da sud nije bio nadležan da postupa u ovoj pravnoj stvari, jer je za navedeni objekat podnet zahtev za legalizaciju. Pored izloženog ističe pristrasnost suda u korist tužilje, koja se ogleda u činjenici da je tužena D.P. nekoliko puta udaljavana iz sudnice. Konačno, u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku podnositeljka navodi da je postupak trajao deset godina. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih Ustavom zajemčenih prava i da poništi osporene presude, te da joj dosudi naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41209/10 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3800/08 ), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

R.I. je 26. maja 1997. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu podnela protivtužbu u predmetu P. 1142/97 protiv B.P. i D.P. radi naknade zbog bespravnog korišćenja dela parcele. Po podnetoj protivtužbi formiran je poseban predmet P. 1689/97, jer je tužba B.P. i D.P. u predmetu P. 1142/97 odbačena. U daljem toku postupka tužbeni zahtev je preinačen tako da je tražena predaja u posed dela sporne parcele. Podneskom od 19. januara 1998. godine punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja preminula, a na naredno ročište pristupila je tužiljina kćerka D.Đ. i izjavila da preuzima parnicu. Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih jedanaest ročišta nije održano šest ročišta iz sledećih razloga: dva ročišta (10. decembar i 30. decembar 1997. godine) nisu održana zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju punomoćnika tuženih; ročište koje je bilo zakazano za 26. jun 1998. godine nije održano zbog toga što nije obavljeno veštačenje; dva ročišta (26. januar i 26. maj 1999. godine) nisu održana zbog nedolaska uredno pozvani h tuženih i njihovog punomoćnika, dok ročište koje je bilo zakazano za 19. mart 1999. godine nije održano na molbu tuženog koji je tražio odlaganje. U ovom delu postupka sprovedeno je veštačenje na okolnost identifikacije dela sporne parcele.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1678/97 od 23. juna 1999. godine, koja je iz suda strankama otpravljena 23. decembra 1999. godine, usvojen je tužbeni zahtev.

Protiv navedne presude tuženi su izjavili žalbu u kojoj su, između ostalog, istakli da je sud postupao po tužbi koja nije potpisana, izrazivši sumnju u autentičnost potpisa R.I. na punomoćju priloženom uz tužbu, kao i na punomoćju koje je u fotokopiji dostav ljeno dva meseca posle smrti R.I.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3256/00 od 20. septembra 2000. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, nakon pet održanih i jednog neodržanog ročišta zbog sprečenosti sudije, na predlog tuženih sprovedeno je grafološko veštačenje potpisa R.I. na priloženim punomoćjima i primercima ugovora kojima je raspolagano spornom parcelom. Prema nalazu i mišljenju veštaka od 8. avgusta 2002. godine potpis na ime R. I. na ugovorima o kupovini i prodaji nepokretnosti od 8. septembra 1992. godine (dva različita ugovora u pogledu obima imovine kojom je raspolagano) potpisala je R.I, kao i punomoćje izdato advokatu A.I. koje je u ovom predmetu priloženo u fotokopiji, dok se original ovog punomoćja nalazi u predmetu P. 1142 /97. Potpis na punomoćju izdatom advokatu S.M. od 23. maja 1997. godine koje je priloženo uz podnetu protivtužbu nije potpisala R.I. U pogledu punomoćja od 16. juna 1997. godine, koje je advokat A.I. dostavio sudu u prilogu podneska od 3. oktobra 2002. godine, veštak se prilikom saslušanja izjasnio da je i to punomoćje bilo predmet veštačenja i da je utvrđeno da ga je potpisala R.I. U daljem toku postupka održana su još dva ročišta, a zbog podnetog zahteva za izuzeće sudije od strane tuženih, ročište koje je bilo zakazano za 18. novembar 2002. godine je otkazano.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3210/00 od 20. decembra 2002. godine tužba je odbačena i ukinute su sve sprovedene radnje. Razloge za doneto rešenje prvostepeni sud je našao u postojanju osnovane sumnje u verodostojnost izdatih punomoćja za podnošenje tužbe.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6773/03 od 29. januara 2004. godine ukinuto je navedeno rešenje sa obrazloženjem da je postojanje punomoćja ili neuredno punomoćje, po svojoj prirodi, otkolonjiv procesni nedostatak u zastupanju stranke, što proizilazi iz člana 98. stav 4. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je, prema stanovištu Okružnog suda, prvostepeni sud pre donošenja pobijanog rešenja bio dužan da pozove tužilju da se izjasni da li odobrava parnične radnje advokata A.I. koje se odnose na zastupanje njene majke R.I.

U ponovnom postupku, na ročištu održanom 29. aprila 2004. godine punomoćnik tuženih obavestio je sud da je tuženi B.P. preminuo, zbog čega je predložio da se postupak prekine i obavezao se da u roku od mesec dana dostavi dokaz o smrti tuženog i označi njegove naslednike. Posle dva pisana naloga suda, punomoćnik tuženih je podneskom od 27. septembra 2004. godine obavestio sud da su naslednici pokojnog B.P, njegova supruga D.P, takođe tužena u ovoj parnici, i njihovo troje dece, između ostalog i podnositeljka ustavne žalbe Mara Pavlović. Na predlog punomoćnika tuž ene nije održano naredno ročište koje bilo zakazano za 12. oktobar 2004. godine. U novembru 2004. godine tužilja je obavestila sud da su naslednici tuženog još dvoje dece iz prvog braka , čiju je adresu dostavila u februaru 2005. godine. Sud je sledeće ročišta zaka zao za 14. oktobar 2005. godine (zbog diplomatske dostave poziva kćerci tuženog iz prvog braka), i na istom je tužena D.P. (majka podnositeljke ustavne žalbe) izjavila da preuzima parnicu u ime punoletnih kćerki (podnositeljke ustavne žalbe i njene sestre M.P. ), i maloletnog sina J.P, te da ih ona zastupa i izjav ila je da će dostaviti punomoćja za zastupanje. Na ovom ročištu sud je rešenjem proglasio parnicu preuzetom od strane svih naslednika pokojnog B.P. Za sledeće ročište zakazano za 22. mart 2006. godine podnositeljki ustavne žalbe i njenoj sestri M.P. poziv je uputćen preko nadležne policijske stanice, koja je obavestila sud da je u razgovoru sa tuženom D.P. došla do podataka da imenovane ne stanuju na datoj adresi , već u drugom mestu. Na pomenutom ročištu tuženoj D.P. naloženo je da u roku od osam dana dostavi punomoćje za zastupanje podnositeljke ustavne žalbe i njene sestre, a zatim je parnični postupak prekinut zbog smrti tuženog B.P. Sud je na predlog tužilje, podnositeljki ustavne žalbe i M.P. rešenjem od 3. jula 2006. godine postavio privremenog zastupnika. Do avgusta 2007. godine sud se više puta urgencijama obraćao Ministarstvu pravde radi dostavljanja dokaza o uručenju pismena kćerci tuženoj iz prvog braka, a po združenju dokaza, zakazo je ročište za 12. decembar 2007. godine, koje nije održano. Tom prilikom tužena D.P. je obavestila sud da podnositeljka ustavne žalbe i njena sestra žive na adresi na koju je dostava poziva pokušana preko policije, ali da one tom prilikom nisu bile prisutne, a zatim je ponovo istaknut zahtev za izuzeće sudije, koji je odbijen. U daljem toku postupka, na ročištu održanom 19. marta 2008. godine za podnositeljku ustavne žalbe i druge naslednike pokojnog B.P. dostavljena su punomoćja za zastupanje, nakon čega je sud doneo rešenje o nastavku postupka. Protiv ovog rešenja, tuž eni su izjavili žalbu koja je odbijena rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 111/08 od 11. oktobra 2008. godine. Do donošenja druge po redu prvostepene presude, sud je zakazao još tri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog neodazivanja punomoćnika tuženih i nedostatka dokaza o uručenju poziva za tužene. Za ročište od 9. aprila 2009. godine, na kojem je glavna rasprava zaključena u smislu člana 305. Zakona o parničnom postupku, pozivi tuženima su upućeni preko nadležne policijske stanice, koja je obavestila sud da su tuženi odbili prijem. Na istom ročištu punomoćnik tuženih je ponovo tražio izuzeće sudije, koji zahtev je istoga dana odbijen rešenjem predsednika suda.

Osporenom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3800/08 od 12. maja 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i tuženi su obavezani da tužilji predaju sporni deo parcele. U obrazloženju presude je navedeno da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno da je sporna katastarska parcela u u zemljišnim knjigama upisana kao društvena svojina, na kojoj se kao jedan od sukorisnika vodi tužilja sa 87/100 idealnih delova, te da je 8. septembra 1992. godine iz među pravnog prethodnika tužilje R.I . kao prodavca i pravnih prethodnika tuženih , B.P. i D.P. kao kupaca, zaključen ugovor o kuporodaji deset ari navedene katastarske parcele, koji nije overen. Sporni deo od pet ari nije bio predmet kupoprodaje, već ga je B.P. bez odobrenja i saglasnosti R.I. zauzeo i isti se nalazi u posedu njegovih pravnih sledbenika. Iz potpunog izvoda iz zemljišnih knjiga, prvostepeni sud je utvrdio da je predmetna parcela u vreme kupoprodaje bila u režimu društvene svojine, da je 1997. godine prešla u režim državne svojine i da na njoj nema objekata. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja , i imajući u vidu da neizgrađeno građevinsko zemljište u društvenoj svojini nije u prometu, te da nosilac prava korišćenja na takvom zemljištu to pravo može preneti samo na određeni krug krvnih srdonika i na bračnog druga, dok je svako drugo raspolaganje između građana protivno prinudnim propisima o režimu građevinskog zemljišta u društvenoj svojini, prvostepeni sud je zaključio da je ugovor o kupoprodaji dela predmetne katastarske parcele ništav u celini, ali je krećući se u granicama postavljenog zahteva, obavezao podnositeljku ustavne žalbe i druge tužene da tužilji predaju u posed samo sporni deo parcele u površini od pet ari. U obrazloženju je takođe navedeno da je navod punomoćnika tuženih da je sporni deo katastarske parcele kupljen zajedno sa građevinskim objektom ocenjen kao netačan i proizovljan, jer na tu okolnost nije ponuđen nikakav dokaz, dok iz izvoda zemljišnih knjiga proizilazi da se radi o parceli na kojoj nema objekata, bar legalno izgrađenih i upisanih.

U julu 2009. godine punomoćnik tuženih obavestio je sud da je preminula i tužena D.P, zbog čega je prvostepeni sud, postupajući po nalogu iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 16166/09 od 2. septembra 2009. godine, prekinuo postupak rešenjem P. 3800/08 od 5. oktobra 2009. godine. Podnositeljka ustavne žalbe i ostali tuženi su podneskom od 9. novembra 2009. godine obavestili sud da ne mogu da preuzmu parnicu, jer ostavinski postupak iza D.P. nije okončan, dok im nalog suda da se izjasne o broju predmeta ostavinskog postupka nije uručen. Na predlog tužilje, rešenjem od 27. decembra 2010. godine postupak je nastavljen, i u aprilu 2011. godine data je naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu na odlučivanje po žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2188/11 od 12. oktobra 2011. godine odbijene su kao neosnovane žalbe podnositeljke ustavne žalbe i ostalih tuženih i potvrđena je prvostepena presuda. Prihvatajući u svemu razloge date u prvostepenoj presudi, drugostepeni sud je, pozivajući se na odredbe člana 30. st. 1. i st. 4. Zakona o gradskom građevinskom zemljištu, koji je bio na snazi u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora, ocenio pravilnim zaključak prvostepenog suda da je predmetni ugovor ništav i da je iz tog razloga tužbeni zahtev osnovan. Istaknuto je da je drugostepeni sud posebno cenio žalbene navode da je postupak p okrenut od neovlašćenog lica, da punomoćje nije potpisala R.I. kao i da su podnositeljka ustavne žalbe i tužena M.P. izjavile da ne žele da učestvuju u postupku, ali je našao da ovi navodi nisu osnovani. Razlog tome je što je nakon smrti tužilje R.I. postupak preuzela njena kćerka koja je izjavom od 20. oktobra 2005. godine odobrila sve pravne radnje koje je preduzimao advokat A.I. u ime njene majke, nakon čije smrti je tužilja ovlastila istog advokata da je zastupa u parnici. S obzirom da je nesporno da su nalsednici tuženog B.P. njegova supruga D.P. i sin J.P. koji su dali izjave o preuzimanju postupka, kao i podnositeljka ustavne žalbe i M.P. koje na poziv suda u ostavljenom roku takvu izjavu nisu dale, drugostepeni sud je našao da naslednici koji momentom smrti stupaju u sva imovinka prava i obaveze umrlog, i koji se do deobe zaostavštine nalaze u nasledničkoj zajednici, kao jedinstveni suparničari ne mogu dati izjavu kojom ne žele preuzeti postupak. Drugostepeni sud je zaključio i da su neosnovani navodi o tome da nije utvrđeno šta je bio predmet ugovora, ističući da je u postupku utvrđeno da je predmet ugovora kupoprodaja dela sporne parcele u površini od 10 ari , te da nisu pruženi dokazi, niti je predloženo njihovo izvođenje na okolnost da je predmet pomenutog ugovora bio i građevinski objekat, ukazavši da se prema zemljišnim knjigama radi o parceli bez objekata.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 261/12 od 31. maja 2012. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen od strane tuženih.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano : da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice ( član 7. stav 2.); da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10); da je punomoćnik dužan da pri prvoj radnji u postupku podnese punomoćje, da sud može dozvoliti da radnje u postupku za stranku privremeno izvrši lice koje nije podnelo punomoćje, ali će istovremeno narediti tom licu da naknadno u određenom roku podnese punomoćje ili odobrenje stranke za izvršenje parnične radnje, te da dok ne protekne rok za podnošenje punomoćja sud će odložiti donošenje odluke, a ako taj rok bezuspešno protekne, sud će nastaviti postupak, ne uzimajući u obzir radnje koje je izvršilo lice bez punomoćja, kao i da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, te da ako sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za zastupanje, ukinuće parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 98.)

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da su stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da su stranke su dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član. 10); da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, te da ako sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određenje radnje, ukinuće parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 92. stav 2.).

Zakonom o građevinskom zemljištu ("Službeni glasnik SRS", broj 23/90 i "Službeni glasnik RS", br. 3/90, 53/93, 67/93 i 48/94), važećem u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora, bilo je propisano: da raniji sopstvenik neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta ima pravo da koristi to zemljište i da ga upotrebljava za dozvoljene svrhe, na način kojim se ne menja oblik i svojstvo zemljišne parcele, do dana kada ga je na osnovu odluke nadležnog opštinskog organa dužan da preda opštini, odnosno gradu Beogradu, odnosno gradskoj zajednici, odnosno određenom korisniku, radi privođenja tog zemljišta nameni određenoj urbanističkim planom (član 27.); da prava iz čl. 27. i 29. ovog zakona raniji sopstvenik može preneti samo na bračnog druga, potomke, usvojenike, roditelje i usvojioce, koji ova prava ne mogu preneti pravnim poslom na druga lica, kao i da pravni posao zaključen protivno odredbi stava 1. ovog člana, ništav je (član 30. st. 1. i 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je predmetni postupak pokrenut protiv roditelja podnositeljke B.P. i D.P. koji su tokom trajanja parnice preminuli, te da da je nakon smrti svoga oca B.P, podnositeljka ustavne žalbe stupila na njegovo mesto u predmetnom parničnom postupku. Nadalje, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 26. maja 1997. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2188/11 od 12. oktobra 2011. godine . Imajući u vidu da je tek stupanjem u parnicu podnositeljka ustavne žalbe stekla svojstvo stranke u postupku, i da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak trajao preko četrnaest godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U konkretnom slučaju radi se o postupku koji je vođen radi predaje dela parcele, u kojem se kao sporno postavilo pravno pitanje punovažnosti zaključenog kupoprodajnog ugovora, odnosno pitanje predmeta navedenog ugovora, zbog čega se prema stanovištu Ustavnog suda osporeni postupak ne može smatrati naročito složenim.

Takođe, prema nalaženju Ustavnog suda, predmet spora je relativnog značaja za podnositeljku, jer se zahtevom tražila predaja dela nepokretnosti.

Što se tiče ponašanja podnositeljke ustavne žalbe i njenih pravnih prethodnika, Ustavni sud ocenjuje da je na njihovoj strani bilo propusta koji su uticali na dužinu trajanja parnice. Naime, do stupanja podnositeljke ustavne žalbe u parnicu, dva ročišta nisu održana zbog nepristupanja uredno pozvanih pravnih prethodnika podnositeljke i njihovog punomoćnika, dok jedno ročište nije održano na molbu podnositeljkinog pravnog prethodnika. Ustavni sud dalje nalazi da se da se dužina trajanja postupka nakon smrti B.P. prevashodno može pripisati podnositeljki ustavne žalbe koja uopšte nije pokazala zaintereso vanost da se postupak što pre okonča i na taj način otkloni neizvesnost u pogledu njenih prava i obaveza. Ovo se naročito odnosi na činjenicu da je, nakon što je podnositeljkina majka, tužena D.P. izjavila da prihvata stupanje u parnicu u ime podnositeljke i ostale dece, te da ih ona zastupa, podnositeljki postavljen privremeni zastupnik iz razloga što nije dostavljeno punomoćje za njeno zastupanje, i što je prilikom pokušaja uručenja poziva preko nadležne policijske stanice, podnositeljkina majka izjavila da ona ne stanuje na prijavljenoj adresi, da bi zatim, skoro dve godine kasnije, sud obavestila da podnositeljka zapravo nije bila prisutna prilikom pokušaja uručenja poziva. Pri tome, postupak je u ovom periodu bio u prekidu od 22. marta 2006. godine do 19. marta 2008. godine, a dva ročišta koja su zakazana radi nastavka postupka nisu održana - jedno zbog zahteva za izuzeće sudije istaknutog od strane punomoćnika tuženih, a drugo zbog nepristupanja uredno pozvanog punomoćnika tuženih i nedostatka dokaza o uručenju poziva za tužene. Predmetni postupak je nastavljen tek nakon što je po drugi put uručenje poziva podnositeljki izvršeno preko policijske stanice, nakon čega je dostavljeno punomoćje za njeno zastupanje. Pri tome podnositeljka ustavne žalbe se protivila nastavku i izjavila je žalbu protiv tog rešenja. Podnositeljka ustavne žalbe je prilikom trećeg uruč ivanja poziva preko policije odbila prijem, a takođe je pokazala nezainteresovanost za okončanje spora i posle smrti D.P. nedostavljanjem broja predmeta ostavinskog postupka i neizjašnjavanjem o preuzimanju parnice, zbog čega je postupak ponovo bio u prekidu u periodu od preko godinu dana.

Analizirajući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud ocenjuje da je, osim što je izrada pismenog otpravka prve po redu donete prvostepene presude trajala šest meseci i što jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, sud aktivno upravljao parnicom, zakazujući ročišta u razmacima uglavnom od po dva meseca i određujući veštačenja , sve u cilju utvrđivanja činjeničnog osnova za presuđenje. Pored toga , usled nemogućnosti uručenja poziva, prvostepeni sud je podnositeljku ustvne žalbe tri puta pozivao preko nadležne policijske stanice. Po nalaženju Ustavnog suda, nadležni sud je preduzimao konkretne mere radi okončanja parnice, zbog čega eventualni propust u pogledu dužine vremena izrade pismenog otprvaka presude i jednog neodržanog ročišta nisu takve prirode da bi uticati na nerazumno dugo trajanje parnice.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju doprinos dužini trajanja postupka isključivo na strani podnositeljke ustavne žalbe, odnosno njenih prethodnika.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3800/08 nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavno m sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda da sudovi nisu razmatrali primedbe koje se odnose na podnošenje tužbe od strane neovlašćenog lica i valjanost punomoćja za zastupanje R.I, a na kojima je zasnovana tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se ovi navodi ne mogu prihvatiti kao tačni. Naime, iz obrazloženja osporene drugostepene presude sledi da je Apelacioni sud posebno cenio ove navode, te da je zaključio da su bez uticaja na drugačiju odluku, s obzirom na to da je nakon smrti R.I. postupak preuzela njena kćerka koja je izjavom od 20. oktobra 2005. godine odobrila sve radnje koje je u ime njene majke preduzeo advokat A.I. U vezi sa izloženim, Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u osporenoj drugostepenoj presudi dao argumentovane i ustavnopravnoprihvatljive razloge za svoj zaključak. Ovo stoga što nedostatak ovlašćenja za zastupanje može biti naknadno otklonjen odobrenjem od stranke na šta upućuje odredba člana 92. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, odnosno člana 98. ranije važećeg zakona. Ovom prilikom Ustavni sud, pored iznetog, ukazuje i na svoj pravni stav iznet u Odluci Už-474/2009 od 2. decembra 2010. godine (Odluka dostupna na veb-sajtu www.ustavni. sud.rs.), da zastupanje stranke od strane neovlašćenog lica može predstavljati povredu procesnih normi samo u odnosu na zastupanog, ali ne i u odnosu na drugu parničnu stranku.

Takođe se, po nalaženju Ustavnog suda, navodi podnositeljke o tome da se protivila stupanju u parnicu, zbog čega smtra da nije mogla biti stranka u postupku, ne mogu prihvatiti kao tačni, jer se podnositeljka ustavne žalbe o preuzimanju parnice nakon smrti B.P. nije izjašnjavala, već je u 2008. godini dostavila punomoćje za zastupanje.

Nadalje, vezano za navode o nepotpuno i nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud detaljno i argumenovano obrazložio da je o tužbenom zahtevu odlučio na osnovu izvedenih dokaza, dok je drugostepeni sud odlučivao na osnovu činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku. Ustavni sud takođe konstatuje da su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i primenom odredaba člana 30. st. 1. i 4. Zakona o gradskom građevinskom zemljištu sudovi utvrdili da je predmet kupoprodajnog ugovora bilo neizgrađeno građevinsko zemljište čiji promet nije dozvoljen, i da podnositeljka ustavne žalbe, a ni njeni pravni prethodnici nisu dokazali da je predmet pravnog posla bio građevinski objekat, koja tvrdnja je i suprotna činjenicama iz javnih ispra va.

Što se tiče razloga iznetih u prilog tvrdnji o nenadležnosti suda, Ustavni sud konstatuje da je predmet konkretnog spora bila predaja poseda a ne legalizacija objekta, dok navode o pristrasnosti suda kao elementa prava na pravično suđenje Ustavni sud nije razmatrao jer se odnose na podnositeljkino viđenje postupaka suda u odnosu na drugo lice.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud ocenjuje da su u konkretnom slučaju sudovi razmotrili sva pitanja koja podnositeljka ističe i u ustavnoj žalbi, i da su dovoljno jasno i argumentovano obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Ustavni sud takođe konstatuje da podnositeljka ne nudi bilo kakve argumente koji bi opravdali njenu tvrdnju da je na bilo koji način došlo do kršenja prava na pravično suđenje, osim što je nezadovoljna ishodom spora. Stoga, Ustavni sud smatra da u vezi sa navodima podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne postoji ništa što bi ukazivalo da je došlo do povrede navedenog ustavnog prava, zbog čega ocenjuje da su navodi podnositeljke na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovani.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, u delu u kome je istanuta povreda prava na pravično suđenje, odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o dužini parničnog postupka i navodima o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti