Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Povreda je nastala zbog izuzetno neefikasnog postupanja drugostepenog suda, koji je o žalbi odlučivao više od četiri godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Z. V . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 141/04 povređeno pravo podnosiocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. V . iz Beograda je , 27. jula 2012. godine, preko punomoćnika R . Z, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 141/04 od 22. juna 2007. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 20456/10 od 6. juna 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su donete osporene presude. Takođe, u ustavnoj žalbi je istaknuta povreda čl. 6 . i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi podnosilac je istakao da je parnični sud pogrešno utvrdio činjenično stanje u pogledu konkurentskih odnosa dva pravna lica, kao i da on ne spada u krug lica na koje se odnosi klauzula konkurencije, a da je ugovor o radu kojim je bila ugovorena ta klauzula prestao da važi 31. maja 2002. godine, kada mu je prestao radni odnos, pri čemu taj ugovor nije precizno određivao poslove na koje se odnosi klauzula konkurencije, te odredbe ugovora o zabrani konkurencije nisu pravno valjane. Podnosilac je istakao i da je „u istom životnom događaju“ Apelacioni sud u Novom Sadu doneo drugačiju odluku od osporenih, navodeći poslovni broj te odluke, ali je nije dostavio. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je naveo, pored ostalog, da je postupak po njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude trajao skoro pet godina. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, utvrdi podnosiocu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka i pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 141/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, njegov bivši poslodavac, privredno društvo „T. I .“ a.d. B, kao tužilac, podneo je tužbu 15. januara 2004. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu, na ime naknade štete nastale povredom kaluzule konkurencije, isplati opredeljeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 141/04.

U toku prvostepenog postupka zakazano je 13 ročišta, od kojih je šest održano. Od sedam neodržanih ročišta, tri nisu održana jer tuženi nije pristupio, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, dok jedno nije održano jer je tuženi na ročištu predao odgovor na tužbu, te je protivna strana tražila rok da se izjasni na dostavljeni podnesak. Dva ročišta u ovom predmetu nisu održana jer nije došao određeni svedok.

Nakon zaključenja glavne rasprave, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo osporenu presudu P. 141/04 od 22. juna 2007. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu, na ime naknade štete zbog povrede klauzule konkurencije, isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Ovakvu odluku prvostepeni sud je doneo nakon što je u toku postupka utvrdio da je tuženi, dok je bio zaposlen kod tužioca kao zamenik direktora poslovnice, raspolagao važnim poslovnim informacijama i tajnama, kao i da je dve nedelje po sporazumnom prestanku radnog odnosa kod tuženog, bez saglasnosti tužioca, zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca koji je, s obzirom na delatnost koju je obavljao, bio u konkurentskim odnosima sa tužiocem, a za novog poslodavca je obavljao poslove trgovine robom kojom je i tužilac trgovao. Takođe, prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi, prilikom zasnivanja radnog odnosa kod tužioca 31. maja 2002. godine, zaključio ugovor o radu kojim se obavezao da za vreme trajanja radnog odnosa kod tužioca i dve godine po prestanku radnog odnosa ne može u svoje ime i za svoj račun, kao i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca, da obavlja poslove iz delatnosti tužioca.

Označena prvostepena presuda dostavljena je parničnim strankama 6. odnosno 8. novembra 2007. godine.

Protiv prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 20. novembra 2007. godine, te su spisi predmeta upućeni Okružnom sudu u Beogradu 15. januara 2008. godine. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, spisi predmeta dostavljeni su Apelacionom sudu u Beogradu, koji se, rešenjem od 28. jula 2010. godine, oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi i spise predmeta ustupio Višem sudu u Beogradu. Osporenom presudom Gž. 20456/10 od 6. juna 2012. godine Viši sud u Beogradu je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio označenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u obrazloženju osporene presude, imajući u vidu da je tuženi kod tužioca obavljao poslove zamenika direktora poslovnice, neosnovani su navodi žalbe tuženog da on ne spada u krug lica na koje se odnosi klauzula konkurencije. Drugostepeni sud je ukazao i da je tuženi ugovorom o radu, koji je 2002. godine zaključio sa tužiocem, preuzeo obavezu da naknadi štetu poslodavcu u slučaju da za vreme trajanja radnog odnosa i dve godine nakon prestanka tog odnosa prekrši klauzulu konkurencije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna i posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, kao i da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i niko se tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2, 3. i 4.).

Ustavni sud konstatuje da se čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i član 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju u suštini ne razlikuju od označenih odredaba Ustava, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava vrši u odnosu na čl. 21, 32. i 36. Ustava.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu (u daljem tekstu: zabrana konkurencije); da zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni; da ako zaposleni prekrši zabranu konkurencije, poslodavac ima pravo od zaposlenog da zahteva naknadu štete (član 93. st. 1, 2. i 4.); da ugovorom o radu poslodavac i zaposleni mogu da ugovore zabranu konkurencije u smislu člana 93. ovog zakona i naknadu štete po prestanku radnog odnosa, u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa, kao i da se ova odredba neće primenjivati ako poslodavac zaposlenom otkaže ugovor o radu, a za to nije imao opravdan razlog u smislu člana 101. ovog zakona (član 94.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe, 15. januara 2004. godine , Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu od 6. juna 2012. godine, trajao osam godina i četiri i po meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je drugostepeni sud više od četiri godine odlučivao o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude donete u postupku koji, prema oceni Ustavnog suda, nije bio ni činjenično ni pravno posebno složen. Pri svojoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu i da podnosilac svojim radnjama nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim postupanjem drugostepenog parničnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63).

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog Ustavom zajemčenog prava dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

U vezi sa istaknutim zahtevom za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac uz ustavnu žalbu nisu dostavio dokaze o postojanju štete, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ovaj zahtev, jer nisu ispunjene pretpostavke za njegovo razmatranje.

6. U pogledu navoda kojima se osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se, saglasno članu 170. Ustava, kojim je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa, te da Ustavni sud nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitrerno primenio merodavno pravo, niti je našao bilo šta što ukazuje da je tako postupano. Naprotiv, Ustavni sud je utvrdio da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, kao i da je obrazloženjem presuda odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su redovni sudovi dali jasne i logične razloge kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca, s obzirom na to da su našli da je podnosilac prekršio obavezu koju je preuzeo ugovorom o radu, kao i odredbe merodavnog Zakona o radu u skladu sa kojim je zaključen ugovor. Ovo stoga jer je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom prvostepeni sud utvrdio da je podnosilac, bez saglasnosti tužioca, kao svog ranijeg poslodavca, u periodu kraćem od dve godine od sporazumnog prestanka radnog odnosa kod tužioca, zasnovao radni odnos kod drugog pravnog lica koje obavlja delatnost koju obavlja i tužilac.

U vezi sa navodom iz ustavne žalbe da je odredba ugovora o radu o zabrani konkurencije prestala da važi prestankom radnog odnosa kod ranijeg poslodavca, Ustavni sud ukazuje da je ta klauzula, saglasno merodavnom zakonu, upravo ugovorena ukoliko prestane da važi ugovor o radu, odnosno u određenom periodu nakon prestanka radnog odnosa. Stoga je ocenio da ovaj navod podnosioca nije ustavnopravno prihvatljiv.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o nejednakom postupanju sudova „u istom životnom događaju“, Ustavni sud konstatuje da ovaj navod nije potkrepljen dostavljanjem sudskih odluka kojima se izneta tvrdnja argumentuje. Naime, podnosilac se samo poziva na određenu sudsku odluku koja ide u prilog njegovim tvrdnjama, ali nikakve dokaze u tom pravcu ne dostavlja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje i da se u okolnostima postojanja jedne različite odluke donete u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da postojanje jedne odluke može da dovede do sistemski relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu, a time i do povrede prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i Evropski sud za ljudska prava (vidi presudu „Vučković i drugi protiv Srbije“, br. 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, tačka 60.) .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava, već da se od Ustavnog suda traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenih akata.

U vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu navedenih ustavnih načela i prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede načela i prava iz čl. 21, 36. i 60. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 141/04 od 22. juna 2007. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 20456/12 od 6. juna 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti