Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog visine naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog nezadovoljstva visinom naknade nematerijalne štete dosuđene zbog nezakonitog prisluškivanja. Sud je utvrdio da redovni sudovi nisu povredili pravo na pravično suđenje, jer su svoje odluke zasnovali na zakonu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-628/2008
18.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Ripson iz Mužlje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marije Ripson izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2962/06 od 29. novembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 491/08 od 23. aprila 2008. godine, presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1547/07 od 9. jula 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5448/07 od 3. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Ripson iz Mužlje je 4. juna 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Konstantina Rankova iz Zrenjanina, izjavila ustavnu žalbu, dopunjenu 25. jula 2008. godine, protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2962/06 od 29. novembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 491/08 od 23. aprila 2008. godine, zbog povrede odredaba člana 6. stav 1, člana 8. i čl. 14. i 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, u vezi sa članom 18. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je 23. septembra 2008. godine, takođe preko punomoćnika - advokata Konstantina Rankova iz Zrenjanina, izjavila i drugu ustavnu žalbu, protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1547/07 od 9. jula 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5448/07 od 3. septembra 2008. godine, i to u delu u kojem je njen tužbeni zahtev odbijen za iznos od 200.000 dinara, kao i u delu u kojem je odbijen zahtev podnositeljke da joj tužena Republika Srbija isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove spora, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Ustavni sud je predmet Už - 1120/2008 koji je formiran na osnovu ustavne žalbe izjavljene 23. septembra 2008. godine, spojio sa predmetom Už - 628/2008 koji je formiran na osnovu ustavne žalbe izjavljene 4. juna 2008. godine, radi zajedničkog rešavanja i donošenja jedinstvene odluke.

U ustavnoj žalbi od 4. juna 2008. godine i dopuni ove žalbe od 25. jula 2008. godine, navedeno je da iznos od 200.000 dinara koji je podnositeljki ustavne žalbe dosuđen presudama Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2962/06 od 29. novembra 2007. godine i Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 491/08 od 23. aprila 2008. godine, ne može pružiti pravično zadovoljenje zbog učinjene povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života podnositeljke, nastalih neovlašćenim prisluškivanjem i snimanjem njenih telefonskih razgovora od strane Bezbedonosno - informativne agencije. Navedeno je da su sudovi kao osnov za naknadu nematerijalne štete, koju ona u tom vidu nije ni tražila, „potpuno pravno pogrešno“ primenili odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, iako je u konkretnom slučaju povređeno ljudsko pravo zagarantovano Evropskom konvencijom, što za sobom povlači pravo na dosudu pravičnog novčanog zadovoljenja, pri čemu i nije od značaja da li je preduzeta radnja protivpravna po nacionalnom pravu i da li je uopšte nastupila neka šteta. U dopuni žalbe je ukazano i na različito postupanje Opštinskog suda u Zrenjaninu, koji je u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji u drugoj parnici, presudom P. 2909/06 od 12. juna 2008. godine, obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu N. M. isplati iznos od 300.000 dinara, dok je Opštinski sud u Nišu dosudio tužiocu S.J. čak iznos od 1.200.000 dinara.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi od 23. septembra 2008. godine, izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1547/07 od 9. jula 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5448/07 od 3. septembra 2008. godine, ponovila navode iz ustavne žalbe od 4. juna 2008. godine i njene dopune od 25. jula 2008. godine, koji se odnose na neadekvatnu visinu novčanog iznosa dosuđenog podnositeljki zbog učinjene istovrsne povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, u ovom slučaju posebno zbog neovlašćenog fotografisanja i video snimanja od strane Bezbedonosno - informativne agencije. Podnositeljka ustavne žalbe je navela i da je Okružni sud u Novom Sadu osporenom drugostepenom presudom odbio njen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka, koji je usvojen od strane prvostepenog suda, tako što je u tom delu preinačio prvostepenu presudu, mada je prethodno u izreci presude žalbu tužene odbio, čime je prekršio princip zabrane „reformatio in peius“. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavne žalbe, utvrdi povredu prava na koja se podnositeljka pozvala i poništi osporene presude u onim delovima u kojima su njeni tužbeni zahtevi pravosnažno odbijeni.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i u spis predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1547/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2962/06 od 29. novembra 2007. godine, delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva, obavezana je tužena Republika Srbija da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati iznos od 200.000 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka, dok je tužbeni zahtev u preostalom delu do traženih 600.000 dinara, dakle za iznos od 400.000 dinara odbijen kao neosnovan. U obrazloženju presude je navedeno da je Bezbedonosno - informativna agencija prisluškivala i snimala telefonske razgovore tužilje a da za to nije imala rešenje istražnog sudije niti bilo kog drugog ovlašćenog državnog organa, čime je u odnosu na podnositeljku prekršena odredba člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja jemči pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Dalje je navedeno da je tužilji dosuđen iznos od 200.000 dinara na ime pravične satisfakcije zbog povrede prava na privatnost „bez rešenja“, kao i načela nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima i članom 224. Zakona o parničnom postupku, po slobodnoj oceni suda, te da je tužbeni zahtev odbijen preko dosuđenih 200.000 dinara do traženih 600.000 dinara, kao previsoko postavljen.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 491/08 od 23. aprila 2008. godine odbio obe žalbe i osporenu presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2962/2006 od 29. novembra 2007. godine potvrdio. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, istaknuto da je visina pravične naknade, kao zadovoljenja podnositeljke, dosuđena pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, uz uvažavanje svih okolnosti slučaja, a pre svega dužine trajanja nezakonitog prisluškivanja i nesumnjivih duševnih bolova izazvanih saznanjem o protivpravnom prisluškivanju.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1547/07 od 9. jula 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republika Srbija da joj na ime pravičnog zadovoljenja i naknade štete zbog povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života i nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja, isplati iznos od 300.000 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da joj isplati troškove postupka u iznosu od 46.800 dinara, takođe sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, dok je sa viškom tužbenog zahteva za iznos od još 300.000 dinara, do traženih 600.000 dinara, tužilja odbijena. U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno da je Bezbedonosno - informativna agencija bez ovlašćenja pratila, snimala kamerom i fotografisala tužilju i prisluškivala njene razgovore, čime joj je grubo povređeno polje privatnosti i učinjena povreda člana 8. Evropske konvencije. Takođe je navedeno da je sud visinu pravične naknade dosudio slobodnom ocenom, vodeći se članom 224. Zakona o parničnom postupku, „kako bi tužilja bar donekle sebi pribavila neko zadovoljstvo ili satisfakciju koja će ublažiti štetu koja joj je naneta od strane organa tužene“.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 5448/07 od 3. septembra 2008. godine žalbu tužene odbio, dok je žalbu tužilje delimično usvojio i prvostepenu presudu preinačio tako što je obavezao tuženu da tužilji, pored dosuđenog iznosa na ime pravičnog zadovoljenja i naknade štete od 300.000 dinara isplati još iznos od 100.000 dinara, ukupno 400.000 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da joj na ime troškova parničnog postupka, pored dosuđenog iznosa od 46.800 dinara isplati iznos od još 10.700 dinara, ukupno 57.500 dinara, dok je zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka od presuđenja do isplate odbijen, a prvostepena presuda u preostalom pobijanom nepreinačenom delu potvrđena. U obrazloženju ove presude je navedeno da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i tužilji dosudio ukupno 400.000 dinara, smatrajući da taj iznos predstavlja pravično zadovoljenje tužilje kao oštećene u smislu odredbe člana 41. Evropske konvencije i odredbe iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je primenom odredbe člana 387. stav 3. Zakona o parničnom postupku preinačio ožalbenu presudu u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezao tuženu da tužilji pored dosuđenog iznosa na ime troškova parničnog postupka isplati još i iznos od 10.700 dinara na ime troškova za sastav žalbe, saglasno odredbama člana 149. stav 3, člana 159. stav 1. i člana 161 stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava iz člana 6. stav 1, člana 8. i čl. 14. i 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i čl. 21. i 41. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, osim odredbe člana 8. Konvencije, a da odredba člana 41. Konvencije predstavlja procesnu normu kojom se određuju odgovarajuća ovlašćenja u postupanju Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je postojanje povrede prava podnositeljke cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbom člana 18. stav 2. Ustava se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i utvrđuje da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu i ličnom svojstvu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 41. Ustava je utvrđeno: da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva (stav 1.); da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (stav 2.).

Odredbama Evropske konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, kao i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8.); da kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci (član 41).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano: da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni (član 224.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, kao i da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava, a da na prekoračenje tužbenog zahteva drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke (član 372.); da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu (član 381.); da rešavajući o žalbi protiv rešenja, drugostepeni sud može, pored ostalog, preinačiti rešenje ili ga ukinuti i po potrebi predmet vratiti na ponovni postupak (član 387. tačka 3)); da će se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjivati odredbe koje važe za žalbu protiv presude, osim odredaba o odgovoru na žalbu i o održavanju rasprave pred drugostepenim sudom (član 388.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. st. 1 i 2.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324 stav 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom (član 277. stav 1.)

Prema odredbi člana 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, sud će na predlog izvršnog poverioca rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi, od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Redovni sudovi su svoje odluke zasnovali na jasnim odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a dosuđeni novčani iznosi su utvrđeni na osnovu procesne dispozicije o slobodnoj oceni od strane sudova i nisu izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava, već su dati detaljni i jasni razlozi zbog čega dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu satisfakciju za učinjenu povredu Ustavom zajemčenih prava ličnosti, nastalu nezakonitim postupanjem državnog organa. Tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zbog visine dosuđenih iznosa naknade predstavlja izraz njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava, posebno imajući u vidu da je de facto istu nematerijalnu štetu ostvarila u dva odvojena sudska postupka. Takođe, pozivanje podnositeljke na izostanak pravilne primene člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u osporenim presudama nema pravno utemeljenje, jer navedena odredba ne jemči bilo kakvo ljudsko pravo ili slobodu već određuje samo postupanje Evropskog suda za ljudska prava u određenim slučajevima kada utvrdi da je aplikantu povređeno pravo garantovano Konvencijom.

Ustavni sud je cenio i navode podnositeljke u kojima je istakla da je Okružni sud u Novom Sadu osporenom presudom Gž. 5448/07 od 3. septembra 2008. godine, povredio princip zabrane preinačenja na gore (lat. „reformatio in peius“), tako što je preinačio prvostepenu presudu i odbio njen tužbeni zahtev u delu koji se odnosio na dosuđivanje zakonske zatezne kamate na iznos parničnih troškova od dana presuđenja pa do isplate, mada je žalbu tužene prethodno u izreci presude odbio u celosti. Ustavni sud ocenjuje da navedene povrede nema, jer se protiv prvostepene presude nije žalila samo podnositeljka već i tužena, i to u onom delu u kojem nije uspela u parnici, što se odnosi i na odluku (rešenje) o troškovima parničnog postupka, pa time i na dosuđenu zakonsku zateznu kamatu na parnične troškove od dana prvostepenog presuđenja. Drugostepeni sud, na osnovu odredbe člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u žalbenom postupku ispituje po službenoj dužnosti pravilnu primenu materijalnog prava, u šta spada i pitanje isplate zakonske zatezne kamate kao obaveze koja tereti dužnika samo u slučaju docnje sa ispunjenjem novčane obaveze. Kako je drugostepeni sud preinačio odluku o parničnim troškovima sadržanu u prvostepenoj presudi i dosudio podnositeljki troškove parničnog postupka uvećane za sastav žalbe, to nema docnje tužene strane sa ispunjenjem ove novčane obaveze pre prijema drugostepene odluke i proteka ostavljenog paricionog roka za dobrovoljno ispunjenje činidbe. Prema stavu Ustavnog suda, zakonska zatezna kamata na iznos troškova parničnog postupka se ne može dosuđivati od dana donošenja prvostepene presude, jer u tom trenutku docnja dužnika ne postoji, već ovo pravo poverilac ostvaruje u izvršnom postupku, na osnovu odredbe člana 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku. Činjenica da je Okružni sud u Novom Sadu u izreci osporene presude konstatovao da se žalba tužene odbija, a zatim preinačio prvostepenu presudu i u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu dosuđenu tužilji na troškove parničnog postupka od dana prvostepenog presuđenja, ne može biti od uticaja na postojanje povrede prava na pravično suđenje, jer je taj deo odluke drugostepeni sud doneo preispitujući po službenoj dužnosti pravilnost primene materijalnog prava.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljki nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer podnositeljka svoje navode nije potkrepila ustavnopravno relevantnim dokazima. Pri tome, Ustavni sud ističe da kod dosuđivanja novčane naknade zbog povreda prava ličnosti, po pravilu ne postoji identitet činjeničnog stanja, te da visina ove naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih stanja i okolnosti. U krajnjem, o konkretnoj, pa time i različitoj visini ove naknade, krećući se u okviru zahteva razumnosti i proporcionalnosti, odlučuju redovni sudovi, a ne Ustavni sud.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud nije našao osnov za tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je osporenim presudama na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi o tome da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Ustavni sud nije razmatrao postojanje povrede prava podnositeljke iz člana 8. Evropske konvencije, odnosno člana 41. Ustava, s obzirom da su redovni sudovi u osporenim presudama već u dva navrata utvrdili da je podnositeljki ustavne žalbe postupanjem organa Republike Srbije povređeno navedeno pravo i dosudili joj oba puta novčanu naknadu kao pravičnu satisfakciju kojom se otklanjaju posledice nastale povrede prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnositeljke ustavne žalbe na koja se pozvala, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog visine naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti