Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosio na meritum odluke odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G . Đ . iz Prištin e, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Đ . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18971 /13 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10390/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Đ . iz Prištin e je, 19. jul a 2017. godine, preko punomoćnika M. V. L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1771/17 od 19. maja 2017. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je okončan donošenjem osporene presude.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac iznosi hronološki tok predmetnog postupka i ukazuje da je postupak pravnosnažno okončan nakon 12 godina. Smatra da je pravo na pravično suđenje povređeno zbog arbitrerne primene procesnog i materijalnog prava od strane nadležnih sudova i predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom ro ku u predmetnom postupku, pravo na naknadu nematerijalne štete, te da poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži drugostepenom sudu da ponovo odluči o njegovoj žalbi protiv prvostepene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , uvidom u spise pr edmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18971/13 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10390/05), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i još dvoje lica podneli su , u svojstvu tužioca, 26. decembra 2005. godine, tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene d ržavne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – Direkcija za imovinsko – pravne poslove MO, Beograd, radi naknade štete na ime neisplaćene razlike u plati. Po tužbi je formiran predmet P. 10390/05.

Nakon dostavljanja odgovora na tužbu, sud je, do donošenja rešenja o prekidu postupka, zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu (20. februara, 20. juna i 28. septembra 2006. godine, 12. marta, 12. aprila i 22. juna 2007. godine i 28. januara 2008. godine), od kojih je održano četiri ročišta. J edno ročište nije održano zato što je na ročištu punomoćnik tužioca uredi o tu žbu tako što je za tuženu označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane, jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom dokaznom postupku pribavljen je izveštaj o primanjima za tužioce od VP – 9858 Batajnica.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10390/05 od 28. januara 2008. godine, na predlog tužioca, određen je prekid postupka, do okončanja postupka ocene zakonitosti relevantnih Uredbi o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, odnosno Vojsci Srbije i Crne Gore, pred Ustavnim sudom.

Punomoćnik tužioca prvog reda, kako je označen u spisima predmeta M. O. iz Beograda, podneskom od 26. aprila 2012. godine tražio je da sud nastavi postupak. Nakon postupanja po nalogu Prvog osnovnog sud a u Beogradu, na koji je , u međuvremenu, nakon reforme u pravosuđu od 1. januara 2010. godine, prešla nadležnost za odlučivanje u predmetu, i dostavljanja odluka Ustavnog suda koje su, povodom spornog pravnog pitanja, donete krajem 2009. i 2010. godine, sud je zakazao ročište za 1. oktobar 2012. godine, ali isto nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Predmetu je dodeljen broj P. 9383/12.

Rešenjem od 6. februara 2013. godine određen je nastavak postupka u predmetu P. 18971/13. Sud je do donošenja prvostepene presude zakazao 10 ročišta za glavnu raspravu (18. juna i 28. oktobra 2013. godine, 21. februara, 26. juna i 4. novembra 2014. godine, 19. marta, 1. juna, 20. oktobra i 23. decembra 2015. godine i 27. aprila 2016. godine), od kojih tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog štrajka advokata, jedno zato što veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku, jedno zbog neuredne dostave nalaza i mišljenja advokata tuženoj strani , jedno bez navođenja razloga i jedno do usaglašavanja tužilaca u pogledu tužbe. U sprovedenom dokaznom postupku određeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnosti predmeta spora, a na traženje tužilaca sud je odredio drugog veštaka, jer prethodni nije u dužem vremenskom periodu preuzeo spise predmeta kako bi sproveo veštačenje. Tužioci su precizirali zahteve prema nalazu i mišljenju veštaka, na koji nisu imali primedbe. Sud je odlučio i o prigovorima predlagača, ovde tužilaca prvog i drugog reda, za ubrzanje predmetnog postupka, tako što su prigovori usvojeni i utvrđeno je da je predlagačima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18971/13.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18971/13 od 27. aprila 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev prvog, drugog i trećeg tužioca. Tužioci su izjavili žalbe protiv prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3162/16 od 23. decembra 2016. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka, odnosno da prvostepeni sud utvrdi da li su primerci presude koji su dostavljeni parničnim strankama identični izvorniku u spisima i, ako su ispunjeni uslovi, da donese dopunsko rešenje i odluči o troškovima postupka.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18971/13 od 2. februara 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu parničnih troškova.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1771/17 od 19. maja 2017. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca, potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18971/13 od 27. aprila 2016. godine, dopunsko rešenje o troškovima istog suda od 2. februara 2017. godine i odbijeni kao neosnovani zahtevi tužilaca za naknadu troškova po žalbi.

Osporena presuda je zasnovana na stanovištu da je odredba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije osnov za utvrđivanje celokupnih sredstava u budžetu za plate zaposlenih u Vojsci, a ne osnov za obračun plate koja se utvrđuje i isplaćuje na način propisan članom 71. pomenutog zakona i Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, te da stoga nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene što bi bio osnov odgovornosti za štetu, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je u prvostepenoj presudi istaknuto da se primena odredaba Zakona o Vojsci kojim su regulisana ukupna sredstva za plate zaposlenih ostvaruje kroz odluke Savezne vlade, ministra odbrane i starešine, a da se zakonitost tih akata može ispitivati u upravnom postupku.

Pismeni otpravci drugostepene presude su 22. i 28. juna 2017. godine uručene punomoćnicima tužilaca.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosi lac u ustavnoj žalbi, jemči se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku (č lan 32. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe , 26. dece mbra 2005. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1771/17 od 19. maja 2017. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko 11 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog r oka. Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući , pre svega, u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđ ivanja činjeničnog stanja. U stavni sud je imao u vidu da je postupak bio u prekidu do odlučivanja Ustavnog suda u pogledu ocene zakonitosti merodavnih Uredbi o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, odnosno Vojsci Srbije i Crne Gore, i da je to bilo od značaja utoliko što je vođen veliki broj parničnih postupaka povodom istog spornog pravnog pitanja. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da se na osnovu toga ne može izvesti zaključak o pravnoj složenosti predmetnog spora.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata određenog novčanog iznosa na ime naknade štete zbog razlike u plati. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on doprineo dužini trajanja postupka .Doprinos podnosioca se, pre svega, ogleda u tome da je punomoćnik tužioca, na čiji predlog je sud odredio prekid postupaka do odlučivanja Ustavnog suda povodom spornog pravnog pitanja, nastavak postupka tražio nakon više od godinu dana od kada je Ustavni sud odlučio u predmetima zbog kojih je određen prekid parničnog postupka. Pored toga, jedno ročište nije održano zato što je tužilac uredio tužbu i kao tuženog označio Rep ubliku Srbiju – Ministarstvo odbrane, a jedno ročište zbog daljeg usaglašavanja tužilaca u pogledu tužbe.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

S tim u vezi, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud doneo presudu nakon više od 10 godina od podnošenja tužbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je postupak bio u prekidu pet godina. Međutim, Ustavni sud nalazi da sedam ročišta nije održano iz razloga do kojih je dovelo (ne)postupanje prvostepenog suda, kao što su česte spr ečenosti postupajućeg sudije, neuredna dostava pismena učesnicima u postupku, te nekažnjavanje veštaka za nepoštovanje ostavljenih rokova za obavljanje veštačenja. Navedeni propusti u postupanju prvostepenog suda doveli su do toga da ročišta nisu održavana u periodima od po devet i po osam meseci (npr. od 28. septembra 2006. do 22. juna 2007. godine, od 6. februara do 28. oktobra 2013. godine). Takođe, nakon što je punomoćnik tužioca 26. aprila 2012. godine tražio nastavak postupka, sud je nastavak odredio nakon deset meseci, tek na ročištu od ržanom 6. februara 2013. godine. Pored toga, sud je i sam mogao odrediti nastavak postupka imajući u vidu da je Ustavni sud, povodom spornih pravnih pitanja, odlučio još krajem 2009. godine i krajem 2010. godine. Propust prvostepenog suda se ogleda i u tome što prilikom donošenja presude nije odlučio o troškovima postupka, pa je to učinjeno donošenjem dopunskog rešenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18971/13 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10390/05).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1771/17 od 19. maja 2017. godine, Ustavni sud podseća da se povodom odluka donetih po tužbama lica zaposlenih u Vojsci Jugoslavije radi naknade štete zbog navodno manje isplaćene plate, o tome već izjasnio, nalazeći da obrazloženje zauzetog pravnog stava, da odredba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije nije neposredan izvor prava za isplatu plata zaposlenima u Vojsci, već osnov za utvrđivanje ukupne sume u budžetu koja je potrebna za isplate po određenim parametrima, predstavlja ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje presuda kojima su tužbeni zahtevi, kao i u podnosiočevom slučaju, odbijeni kao neosnovani (videti npr. odluke Ustavnog suda Už-860/2009 od 22. septembra 2011. godine, Už-5629/2013 od 19. novembra 2015. godine, Už-7560/2014 od 20. oktobra 2016. godine, na: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti