Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe radi sticanja prava zakupa na stanu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kojom se osporavaju presude kojima je odbijen zahtev za utvrđenje prava zakupa. Sudovi su pravilno zaključili da pravni prethodnik podnositeljke nije stekao pravo zakupa nakon smrti nosioca stanarskog prava, jer je ranije izgubio svojstvo člana domaćinstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. V . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57477/10 od 10. maja 2013. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7118/13 od 29. decembra 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1361/15 od 21. januara 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . V . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 8. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika B. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na im ovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da su označenim odredbama navedene Evropske konvencije garantovana prava čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da su joj označena ustavna prava , pored ostalog, povređena proizvoljnom primenom materijalnog prava, jer su razlozi o odlučnim činjenicama u suprotnosti sa izvedenim dokazima. Naime, podnositeljka smatra da nije pouzdano utvrđeno da je N . V, odjavljivanjem prebivališta sa adrese spornog stana 1971. godine, trajno napustio stan, niti je pouzdano utvrđeno kada se vratio. Takođe, ukazuje da prvostepeni sud nije naveo materijalnopravne odredbe na kojima je zasnovao svoju odluku, kao i da drugostepeni su d nije cenio sve žalbene navode. Pored toga, u ustavnoj žalbi se ističe da je nesporno da je pok. N. V . od povr atka u Beograd do smrti živeo u spornom stanu, kao i da nije imao rešenu stambenu potrebu, te da on spada u krug lica na koje se odnosi član 9. stav 3. ranijeg Zakona o stambenim odnosima, odnosno član 34. stav 2. Zakona o stanovanju. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se ponište osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57477/10 od 10. maja 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da ima pravo zakupa na neodređeno vreme na stanu broj 3 na prvom spratu u ulici D . 28 u Beogradu, što je tužena Opština S . V . dužna da prizna i da trpi ; stavom drugim izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje Opštine S . V . i obavezana tužilja-protivtužena da se sa svim licima i stvarima, iseli iz navedenog stana i preda ga tuženoj-protivtužilji oslobođenog od lica i stvari na slobodno korišćenje i ra spolaganje; stavom trećim izreke obavezana je tužilja-protivtužena da tuženoj-protivtužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7118/13 od 29.12.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje -protivtužene i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57477/2010 od 10. maja 2013. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1361/15 od 21. januara 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje -protivtužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7118/13 od 29. decembra 2014. godine. U obrazl oženju osporene revizijske presude je navedeno: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti; da se revizijom neosnovano ukazuje na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12 ) ZPP, jer prvostepena presuda sadrži razloge o bitnim činjenicama, a drugostepena pre suda razloge o svim žalbenim navodima od odlučnog značaja; da razlozi koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke nisu nejasni i međusobno protivrečni; da je reš enjem Komisije za nacionalizaciju od 23. februara 1962. godine sporni stan izuzet od nacionalizacije u nacionalizovanoj zgradi u ulici D. broj 26-28 u Beogradu i ostavljen u svojinu A . S . iz Beograda; da je nosilac stanarskog prava na stanu u ulici D. broj 28 bila V . S, na osnovu ugovora od 23. oktobra 1972. godine, zaključenog između Gradskog stambenog preduzeća, s jedne strane, i V . S, kao nosioca stanarskog prava, sa druge strane, uz saglasnos t A. S .-K; da je kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava bio upisan N . V, sin V . S; da je N . V . imao prijavljeno prebivalište na adresi spornog stana od 13. oktobra 1955. do 26. juna 1962. godine, kada se odjavio za Rijeku, te ponovo od 4. novembra 1963. do 2. novembra 1967. godine, kada se odjavio za Rijeku i od 2. aprila 1970. do 21. januara 1971. godine, kada se odjavio za Rijeku, gde je živeo sa svojom porodicom , jer je 19. avgusta 1972. godine zaključio brak sa M . R . koji je razveden 15. decembra 1983. godine; da je N . V . ponovo prijavio prebivalište u spornom stanu 18. jula 1986. godine; da je nosilac stanarskog prava V . S . preminula 3. jula 1995. godine; da je tužilja M . V . zaključila brak sa N . V . 13. septembra 1997. todine, a N . V . je preminuo 1. oktobra 1997. godine; da je tužilja 12. oktobra 1981. godine dobila na korišćenje stan u Beogradu u ulici K . broj 105, koji je otkupila 30. decembra 1991. godine; da je ovaj stan tužilja otuđila ugovorom o poklonu u korist ćerke M . K, koji je overen 19. marta 1998. godine; da je tužilja kao član porodičnog domaćinstva sa svoje dve ćerke M . i A . K, upisana i u ugovor o korišćenju stana od 6. aprila 1989. godine, na stanu njenih roditelja u ulici T . K . broj 32 u Beogradu; da je tužena Opština S . V . nosilac prava korišćenja na spornom stanu u ulici D . broj 28, na osnovu rešenja Trećeg opštinskog suda u Bsogradu O. 405/98 od 30. avgusta 2000. godine, s obzirom na to da je vlasnik stana A . S . preminula i nije imala zakonske naslednike.

Revizijski sud je našao da je N. V . 21. januara 1971. godine, kada se odjavio za Rijeku, gde je živeo sa svojom porodicom, izgubio svojstvo člana porodičnog domaćinstva V . S, nosioca stanarskog prava na spornom stanu. Okolnost da je N . V . 18. jula 1986. godine ponovo prijavio prebivalište na adresu spornog stana gde je živeo do 1. oktobra 1997. godine, kada je preminuo, po oceni Vrhovnog suda, ne znači da je stekao status člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, u smislu člana 9. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 9/85), koji je tada bio na snazi, jer takva mogućnost nije bila predviđena tim zakonom. Nosilac stanarskog prava na spornom stanu V. S . preminula je 3. jula 1995. godine i u vreme njene smrti na snazi je bio Zakon o stanovanju iz 1992. godine. Citirajući odredbu člana 34. stav 1. tog Zakona , Vrhovni kasacioni suda je ocenio da je pok. N . V . izgubio status člana porodičnog domaćinstva majke V. S, koja je bila nosilac stanarskog prava na spornom stanu, te on posle njene smrti 3. jula 1995. godine, nije mogao da nastavi sa korišćenjem stana kao član porodičnog domaćinstva preminulog zakupca, u smislu člana 34. Zakona o stanovanju. Naime, za ispunjenost uslova za sticanje prava zakupa na neodređeno vreme primenom člana 34. stav 2. Zakona o stanovanju, posle smrti ili iseljenja zakupca stana, relevantne su okolnosti postojeće u pogledu statusa lica koje traži pravo zakupa. U konkretnom slučaju pok. N. V . nakon smrti svoje majke nije stekao pravo nosioca zakupa spornog stana, pa to pravo nije mogla da stekne ni tužilja posle njegove smrti. Osim toga, tužilja je imala rešenu st ambenu potrebu, s obzirom na to da je bila vlasnik stana u Beogradu u ulici K . broj 1 05, koji je otuđila besteretnim pravnim poslom u korist ćerke M . Stoga su, po mišljenju revizijskog suda, nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je neosnovan zahtev tužilje za sticanje prava zakupa na neodređeno vreme na spornom stanu, jer za to nisu ispunjeii uslovi propisani članom 34. Zakona o stanovanju. Tužilja sporni stan koristi bez pravnor osnova, a kako je korisnik ovog stana u državnoj svojini tužene Opštine S . V, to je tužilja u obavezi da se iseli iz stana, u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 11/66 i 32/68), koji je važio u trenutku zaključenja ugovora o korišćenju spornog stana, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta, koji po važećim propisima predstavlja punovažan osnov za useljenje, stiče pravo da taj stan trajno i nesmetano koristi pod uslovima iz ovog zakona, kao i da, saglasno posebnom zakonu, učestvuje u upravljanju zgradom (stanarsko pravo) (član 2. stav 1.); da se stanovi daju građanima na korišćenje putem ugovora o korišćenju stana, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 3. stav 2.); da se korisnikom stana, u smislu ovog zakona, smatraju nosilac stanarskog prava, članovi njegovog domaćinstva koji stanuju zajedno sa njim, kao i lica koja su prestala biti članovi tog domaćinstva, a ostala su u istom stanu (član 12. stav 1.); da se stanarsko pravo stiče danom zakonitog useljenja u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 14.); da korisnici stana zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo trajno i nesmetano lično koristiti taj stan pod uslovima iz ovog zakona i da članovima porodičnog domaćinstva pripada pravo po stavu 1. ovog člana i posle smrti nosioca stanarskog prava, kao i kad on iz drugih razloga trajno prestane koristiti stan, osim ako je prestao koristiti stan na osnovu otkaza ugovora o korišćenju stana, raskida tog ugovora ili na osnovu ugovoru o razmeni tog stana, kao i u drugim slučajevima predviđenim posebnim propisima (član 20. st. 1. i 2.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 30/80) je bilo propisano: da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana (član 2. stav 2.); da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju – nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9); da nosilac stanarskog prava koji je to pravo stekao na porodičnu stambenu zgradu ili stan u svojini građana do stupanja na snagu ovog zakona, ima sva prava i obaveze koje se ovim zakonom propisuju za nosioca stanarskog prava koji koristi stan u društvenoj svojini, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 80. stav 1.); da postojeći ugovori o korišćenju stana zaključeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, a u skladu sa onda važećim propisima, kao i postojeći podstanarski odnosi punovažno zasnovani pre dana stupanja na snagu ovog zakona, ostaju na snazi, ali će se na prava i obaveze koji proističu iz tih ugovora i odnosa primenjivati odredbe ovog zakona (član 91.)

Odredbom člana 9. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98), koji je važio u vreme smrti V . S . – svekrve i N . V . – muža podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano da u slučaju smrti zakupca, članovi porodičnog domaćinstva, koji su sa zakupcem stanovali u istom stanu, nastavljaju sa korišćenjem tog stana, s tim što ugovor o zakupu zaključuje lice koje oni sporazumno odrede (stav 2.), a da se pod članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju bračni drug, dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava (stav 4.).

Odredbama člana 40. istog zakona bilo je uređeno pitanje korišćenja stanova u svojini građana po osnovu stanarskog prava i propisano da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (stav 1.) i da vlasnik stana čiji se stan koristi pod uslovima iz stava 1. ovog člana (u daljem tekstu: vlasnik stana) ima prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, u skladu sa odredbama ovog zakona, osim obaveze da omoguće otkup tog stana po odredbama ovog zakona (stav 2.).

Odredbama čl. 30. do 39. Zakona o stanovanju, na čiju primenu upućuju odredbe čl. 40. i 41. Zakona o stanovanju , bilo je uređeno pitanje zakupa stanova u društvenoj svojini. Odredbama člana 33. ovog zakona je bilo propisano da ugovor o zakupu društvenog stana prestaje: smrću zakupca, danom pravosnažnosti rešenja nadležnog organa o rušenju zgrade, odnosno dela zgrade, iseljavanjem zakupca iz stana, propašću stana, zakupom drugog društvenog stana dobijenog za sve članove porodičnog domacinstva, i ako zakupac sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine. Odredbom člana 34. Zakona o stanovanju je bilo propisano: da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu: bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, da ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (stav 1); da ako posle smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana nije ostalo ni jedno lice iz stava 1. ovog člana, zakupac postaje lice koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva ili lice koje je bilo član porodičnog domaćinstva ranijeg zakupca stana, ako je nastavilo da koristi stan i ako nema na drugi način rešenu stambenu potrebu (stav 2.); da ako je, u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, u stanu ostalo dva ili više lica istog stepena srodstva, zakupac postaje lice koje oni sporazumno odrede, a ako se sporazum ne postigne zakupac postaje lice koje odredi vlasnik stana (stav 3.).

5 . Kako se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao van granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada su dokazi očigledno cenjeni na štetu stranke i kada su zaključci redovnih sudova u toj meri proizvoljni i arbitrerni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud konstatuje da je predmet konkretnog parničnog postupka bila tužba kojom je podnostiljka ustavne žalbe tražila da se utvrdi da ima pravo zakupa na neodređeno vreme na predmetnom stanu, kao i protivtužba tužene za iseljenje podnositeljke ustavne žalbe iz tog stana sa svim licima i stvarima . S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se suština argumentacije postupajućih sudova o neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe svodi na to da njen pravni pret hodnik – suprug N . V, nakon smrti svoje majke , nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu , nije s tekao pravo nosioca zakupa tog stana, pa ni podnositeljka ustavne žalbe, kao njegov pravni sledbenik, navedeno pravo nije mogla steći posle smrti svog supruga.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u osporenom parničnom postupku, sledi: da je nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu bila sada pok. V. S, koja je zaključila ugovor o korišćenju tog stana 23. oktobra 1972. godine, u kome je kao član porodičnog domaćinstva bio naveden njen sin N . V, koji je u više navrata odjavljivao prebilište na adresi na kojoj se nalazi sporni stan, pored ostalog, i 21. januara 1971. godine, nakon čega je ponovo prijavio prebivalište u spornom stanu 18. jula 1986. godine; da je nosilac stanarskog prava V. S . preminula 3. jula 1995. godine; da je podnositeljka ustavne žalbe zaključila brak sa N . V . 13. septembra 1997. todine , koji je preminuo 1. oktobra 1997. godine; da je podnositeljka ustavne žalbe 12. oktobra 1981. godine dobila na korišćenje stan u Beogradu u ulici K . broj 105, koji je otkupila 30. decembra 1991. godine, a zatim ga otuđila ugovorom o poklonu u korist ćerke M . K . od 19. marta 1998. g odine, pri čemu je podnositeljka ustavne žalbe kao član porodičnog domaćinstva sa svoje dve ćerke M . i A . K, upisana i u ugovor o korišćenju stana njenih roditelja od 6. aprila 1989. godine u ulici Triše Kaclerovića broj 32 u Beogradu.

Ustavni sud ukazuje da iz citiranih odredaba zakona proizlazi da se, u vreme zaključenja ugovora o korišćenju predmetnog stana (197 2. godine), stanarsko pravo moglo steći na stanu u svojini građana, i to danom useljenja u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana, kao i da je član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava mogao pod određenim uslovima nakon smrti nosioca stanarskog prava da nastavi sa korišćenjem tog stana. Prema odredbi člana 2. stav 2. Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, stanarsko pravo se, nakon stupanja na snagu ovog zakona 29. jula 1973. godine, nije moglo steći na stanovima u svojini građana, ali je korisnicima, odnosno članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava pripadalo pravo da nastave sa trajnim i nesmetanim korišćenjem stana u svojini građana i posle 29. jula 1973. godine u slučaju da nosilac stanarskog prava trajno prestane da koristi stan usled smrti, preseljenja itd, dok je odredbom člana 91. bilo predviđeno da postojeći ugovori o korišćenju stana zaključeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, a u skladu sa onda važećim propisima, kao i postojeći podstanarski odnosi punovažno zasnovani pre dana stupanja na snagu ovog zakona, ostaju na snazi, ali će se na prava i obaveze koji proističu iz tih ugovora i odnosa primenjivati odredbe ovog zakona.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je u Odluci Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine, Ustavni sud , pored ostalog, istakao da smatra ustavnopravno prihvatljivim stav redovnih sudova da lice koje se u stan u privatnoj svojini uselilo posle 29. jula 1973. godine, kao dana stupanja na snagu republičkog Zakona o stambenim odnosima, ne može da stekne svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu.

Imajući u vidu navedeno, i da pok. N . V , pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, na dan 29. jul 1973. godine, kada je stupio na snagu pomenuti Zakon o stambenim odnosima, nije imao prijavljeno prebivalište na adresi spornog stana, te da nije bio član porodičnog domaćinstva svoje pokojne majke , Ustavni sud smatra da je ustavnopravo prihvatljiv zaključak nadležnih sudova da sada pok. N. V . u trenutku smrti svoje majke pok. V . S . nije mogao steći pravo zakupa na neodređeno vrema na predmetnom stanu, za šta su dali i odg ovarajuće obrazloženje, kao i da je pravno utemeljen stav tih sudova d a samim tim ni podnositeljka ustavne žalbe kao supruga pok. N. V, nakon njegove smrti, nije mogla steći svojstvo zakupca navedenog stana. Takođe , Ustavni sud ističe i da je ustavnoprano prihvatljivo obrazloženje iz osporenih presuda da je , u konkretnom slučaju, podnositeljka u vreme smrti svog supruga pok. N . V . imala rešeno stambeno pitanje, što je nadležnim sudovima bio dodatni argument za stav da je tužbeni zahtev podnositeljke neosnovan.

Polazeći od toga da podnositeljka u suštini dovodi u pitanje i pravilnost činjeničnog zaključka postupajućih sudova da pok. N . V . nije koristio sporni stan i u periodima u kojima je bio odjavljen sa adrese predmetnog stana, te da smatra da je ovakav zaključak za posledicu imao proizvoljnu primenu odredaba materijalnog prava kojima je predviđeno da se posle 29. jula 1973. godine više nije moglo sticati stanarsko pravo na stanovima u svojini građana, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja nižestepenih presude proizlazi da su nadležni sudovi do zaključka o (ne )korišćenju stana od strane N . V . u spornom periodu došli na osnovu prijava i odjava prebivališta na adresi gde se nalazio sporni stan, ali i da iz drugih utvrđenih činjenica vezanih za njegovo mesto rada i zasnivanja braka proizlazi navedeni činjenični zaključak. S tim u vezi, Ustavni sud dalje napominje da je u ZPP usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje u predmetnom sporu, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva i na činjenici da postupajući sudovi nisu dali dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome su zasnovali osporene presude. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud u osporenoj presudi istakao na kojim navodima i dokazima temelji svoju odluku i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u delu kojim je odbio tužbeni zahtev podnositeljke kao neosnovan, a usvojio protivtužbeni zahtev tužene, te da se pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke, nalazeći da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, naveo da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev podnositeljke i usvojio protivtužbeni zahtev tužene . Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza. Pored toga, revizijski sud je obrazložio zašto su neosnovani revizijski navodi koji su se odnosili na nižestepene presude. U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosilaca da osporene presude nisu obrazložene.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi ustavnopravno valjano obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da su obrazloženja osporenih presuda u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, a imajući u vidu da podnositeljka povredu označenog prava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju o povredi prava zajemčenih odredbama člana 58. Ustava, budući da je prethodno utvrdio da podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe radi sticanja prava zakupa na stanu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti