Odluka Ustavnog suda o dugotrajnom privrednom sporu i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 17 godina. Takođe, utvrđena je i povreda prava na pravično suđenje jer je sud proizvoljno odbio zahtev za naknadu štete, propustivši da primeni član 224. ZPP.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za s. t . „ P. L.“, d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za s. t . „ P. L.“, d.o.o. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1401/08 (inicijalno predmet Privrednog suda u Beogradu P. 3980/95) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstva – razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za s. t . „ P. L.“, d.o.o. i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2102/11 od 29. maja 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2102/11 od 29. maja 2012. godine i određuje da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv stava drugog izreke presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1401/08 od 21. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za s. t . „P. L.“, d.o.o. iz Beograda je, 27. jula 2012. godine, preko punomoćnika V. Đ . B, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2102/11 od 29. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 10. jula 1995. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Beogradu protiv tuženog P. „B. T .“, radi utvrđenja da je tuženi povredio ekskluzivna televizijska prava podnosioca na prenošenje konkretnih fudbalskih utakmica kao i radi naknade štete u iznosu od 200.000,00 dinara; da je 8. septembra 1995. godine podnosilac preinačio tužbu tako što je tražio da sud utvrdi da je tuženi povredio njegova ekskluzivna TV prava na emitovanje određenih fudbalskih utakmica i da mu nadoknadi štetu u iznosu od 420.000,00 dinara; da je međupresudom Privrednog suda u Beogradu P. 3890/95 od 18. decembra 1997. godine usvojen tužbeni zahtev; da je Viši privredni sud u Beogradu rešenjem Pž. 6510/98 od 9. septembra 1998. godine usvojio žalbu tuženog, ukinuo međupresudu Privrednog suda u Beogradu P. 3890/95 od 18. decembra 1997. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 3980/95 od 14. oktobra 2004. godine odbijen tužbeni zahtev u celosti; da je presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 2363/05 od 14. septembra 2005. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 3980/95 od 14. oktobra 2004. godine; da je postupajući po izjavljenoj reviziji podnosioca, Vrhovni sud Srbije rešenjem Prev. 459/05 od 20. aprila 2006. godine ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 2363/05 od 14. septembra 2005. godine i presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3980/95 od 14. oktobra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da je presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 1401/08 od 21. februara 2008. godine odbijen tužbeni zahtev u celosti; da je Privredni apelacioni sud, stavom prvim izreke presude Pž. 259/10 od 21. oktobra 2010. godine, delimično preinačio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 1401/08 od 21. februara 2008. godine tako što je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tuženi povredio ekskluzivna TV prava tužioca na teritoriji koju je obuhvatala ranije SRJ, zatim SCG, neovlašćenim emitovanjem konkretnih sportskih događaja, a stavom drugim izreke delimično je ukinuo istu prvostepenu i u ukinutom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R1. 31/11 od 17. februara 2011. godine odlučeno da je za postupanje u predmetu stvarno nadležan Privredni apelacioni sud; da je Privredni apelacioni sud 29. maja 2012. godine doneo osporenu presudu Pž. 2102/11, kojom je, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev, u stavu drugom izreke odbacio eventualno postavljen zahtev, a stavom trećim izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; da je osporenom presudom odbijen tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je za utvrđivanje visine naknade štete tužilac morao priložiti dokaz o plaćenoj licencnoj naknadi po zaključenom ugovoru, ili dokaze o umanjenju prihoda od reklama, odnosno očekivanog dobitka, ili predložiti izvođenje dokaza radi utvrđivanja povećanja imovine tuženog po tom osnovu, zaboravljajući da su postojale nesavladive i opravdane smetnje za prilaganje takvih dokaza, a to su ekonomske sankcije uvedene 30. maja 1992. godine, koje su trajale do kraja 1996. godine, kojima je uveden potpuni trgovinski embargo, zbog kojih plaćanje na transparentan način putem bankarskih računa strana ugovornica, apsolutno nije bio moguć; da odbijanje drugostepenog suda da tužiocu dosudi naknadu štete na koju tužilac nesporno ima pravo, predstavlja kršenje ustavnog prava tužioca na pravično suđenje i prava na imovinu; da je postupak u ovoj pravnoj stvari trajao punih 17 godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i da poništi osporenu presudu. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 18269/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. jula 1995. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Beogradu protiv tuženog „B. T .“ iz Beograda, radi utvrđivanja povrede televizijskih prava i naknade štete, sa predlogom za izdavanje privremene mere.

Predmet je dobio broj P. 3980/95.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 3980/95 od 10. jula 1995. godine delimično usvojena predložena privremena mera tako što je tuženom zabranjeno da na svom TV kanalu emituje direktno ili kao snimak utakmice južnoameričkog prvenstva za 1995. godinu u Urugvaju. Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio prigovor a podnosilac je 8. septembra 1995. godine preinačio tužbu i predložio da sud odredi privremenu meru kojom će se tuženom zabraniti da na svom TV kanalu emituje utakmice engleskog fudbalskog prvenstva, s tim da privremena mera traje do 30. juna 1996. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 3890/95 od 27. septembra 1995. godine odbijen je prigovor tuženog protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 3980/95 od 10. jula 1995. godine kojim je delimično usvojena privremena mera i odbijen je novi predlog za određivanje privremene mere, podnet 8. septembra 1995. godine.

Rešenjem Višeg privrednog suda Pž. 6414/95 od 8. novembra 1995. godine preinačeno je rešenje Privrednog suda u Beogradu P. 3980/95 od 27. septembra 1995. godine i usvojen je prigovor tuženog protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 3980/95 od 27. septembra 1995. godine, pa je odbijen predlog tužioca da se zabrani tuženom da na svom kanalu emituje utakmice južno-američkog prvenstva za 1995. godinu u Urugvaju; u stavu drugom izreke, potvrđeno je prvostepeno rešenje u delu izreke kojim je odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere podnet 8. septembra 1995. godine.

Pred Privrednim sudom u Beogradu bila su održana tri ročišta na kojima su saslušane parnične strane i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok pet ročišta nije održano, i to: jedno na zahtev punomoćnika tužioca, tri bez navođenja razloga, jedno zbog nedolaska zastupnika tuženog.

Međupresudom Privrednog suda u Beogradu P. 3890/95 od 18. decembra 1997. godine utvrđeno je da je osnovan tužbeni zahtev da je tuženi povredio ekskluzivna TV prava tužioca na emitovanje finalne utakmice engleskog prvenstva odigrane 20. maja 1995. godine između „Mančester junajteda“ i „Evertona“, zatim, utakmica odigranih u okviru International Challenge Tournament između Brazila i Engleske 11. juna 1995. godine i utakmica odigranih u okviru Južnoameričkog prvenstva 6. jula 1995. godine između Urugvaja i Venecuele i 7. jula 1995. godine između Paragvaja i Meksika, Brazila i Ekvatora dana 8. jula 1995. godine, USA i Čilea 8. jula 1995. godine, Urugvaja i Paragvaja 9. jula 1995. godine, te prijateljske utakmice između Engleske i Kolumbije 6. septembra 1995. godine i da je osnovan zahtev tužioca za naknadu štete.

Viši privredni sud je rešenjem Pž. 6510/98 od 9. septembra 1998. godine žalbu tuženog usvojio, ukinuo ožalbenu međupresudu Privrednog suda u Beogradu P. 3890/95 od 18. decembra 1997. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je održano šest ročišta, na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke, traženi su određeni izveštaji od nadležnih organa u Engleskoj, i to preko Saveznog ministarstva pravde i Generalnog sekretarijata Savezne Vlade, dok sedam ročišta nisu održana, i to tri bez navođenja razloga, jedno jer je tuženi neposredno na ročištu dostavio podnesak za koji je bio potreban rok za izjašnjenje, jedno zbog mogućnosti mirnog rešenja spora, dva zbog nedobijanja traženih izveštaja. Tužbeni zahtev je preciziran 25. maja 2004. godina, tako što je traženo da sud utvrdi da je tuženi povredio ekskluzivna TV prava tužioca na teritoriji SRJ, neovlašćenim emitovanjem određenih sportskih događaja i da mu na ime naknade štete isplati iznos od 4.200.000,00 dinara.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 3980/95 od 14. oktobra 2004. godine odbijen je tužbeni zahtev u celosti. Presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 2363/05 od 14. septembra 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 3980/95 od 14. oktobra 2004. godine.

Postupajući po izjavljenoj reviziji podnosioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Prev. 459/05 od 20. aprila 2005. godine ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 2363/05 od 14. septembra 2005. godine i presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3980/95 od 14. oktobra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 7363/06.

Rešenjem Trgovinskog suda St. 266/06 od 19. januara 2007. godine otvoren je postupak stečaja nad tuženim, te je Trgovinski sud u Beogradu rešenjem P. 7363/06 od 24. aprila 2007. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 7363/06 od 21. februara 2008. godine određen je nastavak postupka prekinutog 24. aprila 2007. godine i kao tuženi je određen Stečajna masa RTV „B. T .“.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 1401/08 od 21. februara 2008. godine, u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi povredio ekskluzivna televizijska prava tužioca; u stavu drugom izreke je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u iznosu od 4.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi podnosioca, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 259/10 od 21. oktobra 2010. godine delimično preinačio prvostepenu presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 1401/08 od 21. februara 2008. godine, tako što je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tuženi povredio ekskluzivna TV prava tužioca na teritoriji koju je obuhvatala ranije SRJ, zatim SCG, neovlašćenim emitovanjem sportskih događaja, a stavom drugim izreke je delimično ukinuo istu prvostepenu presudu i dopunsko rešenje P. 1401/08 od 10. jula 2008. godine kojim je rešeno o troškovima postupka i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Na inicijativu podnosioca prvostepeni sud je izazvao negativni sukob nadležnosti, pa je Vrhovni kasacioni sud rešenjem R1. 31/11 od 17. februara 2011. godine odlučio da je za postupanje u predmetu stvarno nadležan Privredni apelacioni sud i predmet dostavio Privrednom apelacionom sudu da postupi u smislu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2102/11 od 29. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom Stečajna masa RTV „B. T .“ d.o.o. u iznosu od 4.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da ukoliko sud ne usvoji tužbeni zahtev, da utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 18.500 evra sa domicilnom kamatom na iznos od 37.000 DEM počev od 7. septembra 1995. do 31. decembra 2001. godine, a od 1. januara 2002. godine na iznos od 18.500 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, a ukoliko sud nađe da je i ovaj tužbeni zahtev neosnovan, da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 1.500.000,00 dinara, sa kamatom od 24. marta 2007. godine godine; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, je navedeno: da je stavom prvim presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1401/08 od 21. februara 2008. godine pravnosnažno utvrđeno da je tuženi povredio ekskluzivna televizijska prava tužioca neovlašćenim emitovanjem sportskih događaja, a isključiva licencna prava za prikazivanje navedenih sportskih događaja direktnog prenosa i jednog odloženog prikazivanja tužilac je stekao po ugovoru broj 3805 od 22. maja 1995. godine, odnosno 5. juna 1995. godine koji je zaključio sa davaocem licence, firmom iz Londona „C. L .“, pa je preostalo da se odluči o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog povrede navedenih licencnih prava tužioca koju je povredu tuženi učinio prikazivanjem istih sportskih događaja, neovlašćeno u okviru svoje emisije „K.“; da kako je pravnosnažno utvrđeno da je tuženi neovlašćenim prikazivanjem osam fudbalskih utakmica u okviru svoje emisije „K.“ povredio licencna prava tužioca iz ugovora broj 3805 od 5. juna 1995. godine, to tužilac kao posledicu utvrđene povrede svojih licencnih prava, ima pravo na naknadu štete; da se naknada štete u slučaju kada se radi o povredi licencnih ili autorskih prava, raspravlja prema pravilima o naknadi štete koju reguliše Zakon o obligacionim odnosima; da prema činjeničnim navodima tužbe, tužilac potražuje naknadu moralne i materijalne štete u iznosu od po 50.000,00 dinara po neovlašćeno prikazanoj utakmici, ne objašnjavajući šta predstavlja iznos od 50.000,00 dinara; da je 25. maja 2004. godine tužilac postavio zahtev za naknadu štete u iznosu od 4.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; da je u toku trajanja postupka, podneskom od 26. marta 2007. godine tužilac opredelio zahtev za naknadu štete kao zahtev za izgubljenu dobit, navodeći da se štetni događaj odigrao u vreme sankcija kojima je bila izložena tadašnja SRJ, da nijedan medij, sve do zvaničnog ukidanja sankcija nije mogao imati niti imao pravo direktnog ili odloženog emitovanja bilo kojih međunarodnih sportskih događaja ili takmičenja, pa po redovnom toku stvari i prema posebnim okolnostima (sankcije) tužilac je očekivao dobit od emitovanja predmetnih utakmica najmanje u visini cene naknade za koju je ugovorio emitovanje istih; da je tužilac u toku trajanja prvostepenog postupka, a i na raspravi pred drugostepenim sudom odustao od predloga za izvođenje dokaza veštačenjem radi utvrđivanja visine izmakle dobiti - naknade štete i predložio da sud odluku o naknadi štete donese shodno odredbi člana 224. Zakona o parničnom postupku; da prema odredbi člana 155. Zakona o parničnom postupku, šteta predstavlja umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), dok je odredbom člana 189. Zakona o obligacionim odnosima regulisan obim naknade materijalne štete, a tačkom 3. ovog člana je propisano da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, te iz ove odredbe proizlazi da se u svakom konkretnom slučaju utvrđuje koja je to dobit prema redovnom toku stvari; da tužilac može potraživati naknadu štete u vidu izmakle koristi na osnovu novčane vrednosti dobitka koji bi ostvario prema svom uobičajenom načinu poslovanja, da nije bilo štetne radnje ili propuštanja tuženog, da je tužilac od podnošenja tužbe u toku trajanja postupka mogao priložiti dokaze o plaćenoj licencnoj naknadi po zaključenom ugovoru broj 3805 i planu koji je sastavni deo ovog ugovora ili dokaze o umanjenju prihoda od reklama, odnosno očekivanog dobitka čim je tuženi počeo neovlašćeno da prikazuje u okviru emisije „K.“ utakmice čije je pravo prikazivanja imao tužilac ili pak priložiti dokaz ili predložiti izvođenje dokaza radi utvrđivanja povećanja imovine tuženog po tom osnovu; da s obzirom na činjenične navode iznete u toku postupka i rezultat održane rasprave pred drugostepenim sudom, nisu ispunjeni uslovi iz člana 224. Zakona o parničnom postupku, da drugostepeni sud po slobodnoj oceni odredi visinu izmakle dobiti.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 167/12 od 19. septembra 2012. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija podnosioca izjavljena protiv osporene presude.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 2. i 3.); da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni (član 224.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 11 godina i četiri meseca, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 10. jula 1995. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građevinsko-pravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje predmetnog postupka od skoro 17 godina se ne može opravdati nikakvim okolnostima, čak ni određenom složenošću postupka te navedena dužina postupka koja po oceni Suda u značajnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovog Suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda odgovornost za nerazumno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Po oceni Suda, pretežnu odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi pre svega prvostepeni sud koji je nakon ukidanja prvostepene odluke od strane drugostepenog suda odlučio tek posle šest godina, a nakon ukidanja prvostepene i drugostepene odluke od strane revizijskog suda, prvostepeni sud je odlučio posle tri godine.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava – npr. u presudi u slučaju Zimmermann adn Steiner protiv Švajcarske“, od 13. jula 1983. godine (broj aplikacije 8737/79), kada je zaključio da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je prekomernom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje nižestepenih odluka. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. odluke Evropskog suda za ljudska prava Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe u neznatnoj meri doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da jedno ročište nije održano na zahtev njegovog punomoćnika, ali ta okolnost ne može biti ni od kakvog uticaja na odlučivanje ovoga suda. Takođe predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnosioca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1401/08 (inicijalno predmet Privrednog suda u Beogradu P. 3980/95).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega konstatuje da podnosilac navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaže tvrdnjom o neprihvatljivosti stava u osporenoj presudi, da mu ne pripada pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi iz razloga nedokazanosti visine iste. Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog prava bila proizvoljna ili kada je došlo do povrede procesnih garancija na štetu podnosioca, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine.

Pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored procesnih garancija, podrazumeva i obavezu suda da, nakon što sagleda i u obzir uzme sve okolnosti bitne za odlučivanje, za svoje zaključke i odluku da argumentovane i jasne razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava. Ustavni sud naglašava da je posebno važno da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ispituje da li su redovni sudovi ne samo poštovali procesne garancije prava na pravično suđenje, već i da li su, u konkretnom slučaju, uzeli u obzir sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a čije bi propuštanje moglo da dovede do povrede ustavnog prava.

Ustavni sud u ovoj ustavnosudskoj stvari posebno ukazuje na odredbu člana 224. Zakona o parničnom postupku kojom je bila data mogućnost sudovima da pruže pravnu zaštitu stranci čiji je osnov potraživanja pravno utemeljen i odmere visinu potraživanja po slobodnoj oceni. Naime, odredbom člana 224. Zakona, pored ostalog, bilo je propisano da će, ako se utvrdi da stranci pripada pravo na novčani iznos, ali se visina iznosa ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud visinu novčanog iznosa odrediti po slobodnoj oceni. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravilo koje je bilo sadržano u odredbi člana 224. Zakona o parničnom postupku se može objasniti time da je pravičnost nalagala da stranka kojoj pripada neko pravo ne bude odbijena samo zbog teškoće u određivanju obima predmeta obaveze suprotne strane, u ovom slučaju visine novčanog iznosa. Ustavni sud dalje ukazuje da je postojanje tog prava moralo biti nesporno, ili u postupku utvrđeno, kako bi se sud uopšte mogao upustiti u ocenu njegovog obima, odnosno visine, pri čemu to, s jedne strane, svakako nije oslobađalo stranku dužnosti da opredeli visinu svog zahteva, dok, s druge strane, određivanje visine iznosa po slobodnoj oceni, nije otklanjalo dužnost suda da utvrdi i iznese sve okolnosti koje su bile od uticaja na određivanje tog iznosa.

Ustavni sud razmatrajući pravilo o teretu dokazivanja, konstatuje da pomenuto pravilo obavezuje stranu koja tvrdi da ima neko pravo, da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, dok je na suprotnoj strani teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje tog prava. S druge strane, prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, postojanje krivice za nastalu štetu je osnov naknade, a na štetnikovoj strani je zakonska pretpostavka o krivici. Dakle, na štetniku je teret dokazivanja da je isključena odgovornost za događaj iz kog je šteta proistekla. Nadalje, prema raspravnom načelu, dokazuju se samo one činjenice koje su među strankama sporne, a takođe postoje i slučajevi kada se ne izvode dokazi o spornim činjenicama. Naime, prema članu 224. Zakona o parničnom postupku, sud ne izvodi dokaze na okolnost utvrđivanja visine štete u slučaju nedostatka dokaza, već visinu štete odmerava po slobodnoj oceni. Primeni pomenutog pravila ima mesta samo u pogledu iznosa štete, a ne po pitanju prava na njenu naknadu koje mora biti nesporno utvrđeno, jer su visina i osnov dve različite stvari. Po shvatanju Ustavnog suda, rešenje sadržano u pomenutoj zakonskoj odredbi se može objasniti time da pravičnost nalaže da stranka kojoj pripada pravo na naknadu ne bude odbijena samo zbog teškoće u dokazivanju obima nesporno utvrđenog prava na naknadu.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je, i pored toga što je u postupku nesumnjivo utvrđeno da podnosilac ima pravo na naknadu štete, njegov zahtev za naknadu štete u vidu izmakle koristi odbijen, jer sud nije raspolagao nijednim konkretnim dokazom da bi mogao da po slobodnoj oceni utvrdi visinu štete. Polazeći od toga da visina štete nije dokazana, postupajući sud je zaključio da podnosilac nije dokazao ni uzročno-posledičnu vezu između radnje tužene i nastupile posledice.

Kod ovakvog stanja stvari, Ustavni sud je ocenio da je propust drugostepenog suda da razmotri i ispita značaj navoda podnosioca u pogledu mogućnosti utvrđivanja visine štete u skladu sa članom 224. Zakona o parničnom postupku, što je u konačnom dovelo do nepravičnog ishoda. Ovo tim pre što je i sam drugostepeni sud konstatovao da je nesporno utvrđeno da je podnosiocu pričinjena šteta.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2102/11 od 29. maja 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti određivanjem da nadležni sud ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv stava drugog izreke presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 1401/08 od 21. februara 2008. godine, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 4. izreke.

8. U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčene odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj stav se, u načelu, primenjuje i u imovinskopravnim postupcima radi rešavanja privatnopravnog spora između države i pojedinca (odluka Evrpskog suda za ljudska prava u predmetu Invesylia Public Company Limited protiv Kipra, od 17. septembra 2009. godine, broj aplikacije 24321/05). To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbe žno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči da se neko imovinsko pravo ne može izgubiti, odnosno u svom obimu ili sadržini umanjiti kroz pravnosnažnu odluku nadležnog suda donetu u zakonito sprovedenom postupku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u drugom delu tačke 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o dugotrajnom privrednom sporu i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti