Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. G. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. G. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3490/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1958/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministrstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. G. iz Beograda podneo je, 5. avgusta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3490/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1958/05).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 20. oktobra 2005. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu radi poništaja rešenja tuženog br. 1241 od 14. oktobra 2005. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos; da je prvostepeni sud nakon sedam godina doneo presudu, te da u vreme podnošenja ustavne žalbe parnični postupak još uvek nije bio okončan budući da nije odlučeno o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1680/13 od 24. aprila 2013. godine.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete, zbog dužine trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3490/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1958/05), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac S. G. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 20. oktobra 2005. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca – "I." A.D. Beograd radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa broj 798 od 14. oktobra 2005. godine. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 1958/05. Tuženi je 6. decembra 2005. godine dostavio sudu odgovor na tužbu.

Do donošenja presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to: dva ročišta na saglasan predlog punomoćnika stranaka, jedno jer tužilac nije bio dostupan sudu i jedno zato što predloženi svedok nije bio uredno pozvan. Sud je ročišta zakazivao u periodima od po nekoliko meseci (tri do četiri), sa tim da su u 2010. godini zakazana samo dva ročišta (18. marta i 6. septembra), u 2011. godini dva ročišta (12. septembra i 8. decembra) i u 2012. godini samo jedno ročište od 28. marta 2012. godine. U dokaznom postupku sprovedenom na održanim ročištima saslušane su parnične stranke, predloženi svedoci i izvršen uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme pravosuđa postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3490/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3490/10 od 28. marta 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koje je obavljao pre donošenja poništenog rešenja, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Pismeni otpravak presude je 22. juna 2012. godine dostavljen punomoćnicima parničnih stranaka, nakon čega su oni izjavili žalbe protiv navedene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5059/12 od 5. decembra 2012. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu, kako bi u dopuni postupka združio opšti i posebni deo Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog (kao izvor prava).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1680/13 od 24. aprila 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3490/10 od 28. marta 2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 3490/10 od 17. januara 2013. godine.

Tuženi je izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 891/13 od 12. septembra 2013. godine vraćeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu spisi P1. 3490/10, preko Apelacionog suda u Beogradu, radi otklanjanja procesnog nedostatka, odnosno radi dostavljanja revizije protivnoj stranci na odgovor.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1391/13 od 26. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1680/13 od 24. aprila 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 20. oktobra 2005. godine, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1391/13 od 26. decembra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao osam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prv enstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je zakazivao ročišta u periodima od po nekoliko meseci, a u 2010. i 2011. godini je zakazao samo po dva ročišta i u 2012. godini jedno ročište. O tužbenom zahtevu je odlučio nakon više od šest godina od podnošenja tužbe, presudom P1. 3490/10 od 28. marta 2012. godine. Pri tome je pismeni otpravak presude dostavljen punomoćnicima stranaka nakon tri meseca od donošenja presude, a nakon toga su rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5059/12 od 5. decembra 2012. godine vraćeni spisi predmeta prvostepenom sudu, kako bi u dopuni postupka združio opšti i posebni deo Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog (kao izvor prava), pre nego što bude odlučivano o žalbi. Pored navedenog prvostepeni sud je propustio da dostavi reviziju na odgovor protivnoj strani, zbog čega su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 891/13 od 12. septembra 2013. godine vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu spisi P1. 3490/10, preko Apelacionog suda u Beogradu, radi otklanjanja procesnog nedostatka.

Ustavni sud je konstatovao da je i podnosilac ustavne žalbe u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je sud odložio dva ročišta na saglasan predlog punomoćnika stranaka i da podnosilac, kao tužilac, nije pristupio na jedno ročište, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od naročitog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vođen radi poništaja rešenja tu ženog o prestanku radnog odnosa i vrać anja na rad, a što je za njega predstavljalo i egzistencijalno pitanje.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelo tvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3490/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 1. 1958/05).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja osporenog postupka , postupanje nadležnih sudova i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.