Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o bračnoj tekovini

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba M. K. i M. F. i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje presudom Apelacionog suda u Kragujevcu. Drugostepena odluka je poništena zbog kontradiktornog i nedovoljnog obrazloženja ključnih žalbenih navoda, poput sticanja održajem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. i M. F, obe iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i M . F . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 766/13 od 22. maja 2013. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 766/13 od 22. maja 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalb ama tuž enih-protivtužilja izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 23. septembra 2011. godine i rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 18. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . i M . F, obe iz Kragujevca , podnele su Ustavnom sudu, 2. avgusta 201 3. godine, preko punomoćnika Z. B, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 23. septembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 766/13 od 22. maja 2013. godine, te rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 26. juna 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, na jednaku sudsku zaštitu, na imovinu i na nasleđivanje, zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljke ustavne žalbe su imale svojstvo tuženih-protivtužilja u sporu koji je vodila bivša supruga njihovog pravnog prethodnika - pok. oca B.K, radi deobe bračne tekovine – nepokretnosti i pokretnih stvari. Ističu da im je u toku ovog postupka, najpre, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je čak šest i po godina proteklo od podnošenja tužbe protiv njih, pa do donošenja prvostepene odluke, da je izrada prvostepene presude trajala predugo, te da im je ona uručena tek posle godinu dana od dana donošenja. Podnositeljke smatraju da im je osporenim odlukama povređeno i pravo na pravično suđenje, jer su oba nadležna suda pogrešno ocenili izvedene dokaze i pravnosnažno utvrdili da je tužilja suvlasnik sa udelom od 1/2 na porodičnoj stambenoj zgradi po osnovu sticanja u bračnoj i vanbračnoj zajednici, kao i vlasnik jedne polovine pokretnih stvari. Pri odlučivanju, sudovi su pogrešno zaključili da njihov pok. otac, a bivši muž tužilje, nije isplatio tužilji - njegovoj bivšoj ženi iznos od 40.000 DM, samo zato što "fizički" nema priznanice o tome. Naime, podnositeljke su ušle u posed kuće po njegovoj smrti 2004. godine, kada je kuća bila urušena i vlažna, pisani sporazum nisu našle, a kako je tužilja 1991. godine povukla tužbu u parnici koju je vodila po ovom istom osnovu, one su uz pomoć svedoka, čije iskaze sud nije pravilno cenio, dokazale da je po sporazumu o civilnoj deobi zajednički stečene imovine - nepokretnih i pokretnih stvari , koji su postigli van suda, tužilji, koja je inače ponovo podnela istu tužbu tek posle smrti njihovog oca, isplaćen njen udeo u sticanju bračne tekovine. S obzirom na to da je postojanje priznanice kao vida pismenog sporazuma o deobi moguće dokazivati, ne samo uvidom u priznanicu, nego i svim dokaznim sredstvima, to je odlučivanje nadležnih sudova suprotno rešenjima Vrhovnog suda Srbije Rev. 1505/97 od 2. aprila 1997. godine i Rev. 1114/99 od 9. decembra 1999. godine, čime je podnositeljkama povređeno pravo na jednaku zaštitu pred sudom. Po mišljenju podnositeljki, tužilja je uspehom u ovoj parnici po drugi put u mogućnosti da dobije već isplaćeno. Takođe, sudovi su propustili da primene član 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te utvrde da su njihov sada pok. otac i tužene održajem stekli pravo svojine na nepokretnosti (ovakav stav je izražen u presudi Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1051/11 od 13. septembra 2011. godine). Ističu i da su kod odluke o svojini na pokretnim stvarima, sudovi propustili da primene čl. 177. i 185. Porodičnog zakona. Osim navedenog, prvostepeni sud je propustio da proveri vrednost spora, a i da odluči o protivtužbi podnositeljki. Naime, tek u postupku po njihovoj žalbi, sud je "ispravio" rešenjem prvostepenu presudu, nazvavši je "delimičnom", čime je u potpunosti promenio karakter odluke, što nije moguće po odredbama procesnog zakona u slučaju ispravke presude. Iako po mišljenju podnositeljki koneksni karakter protivtužbe isključuje mogućnost donošenja delimične presude o tužbenom ili protivtužbenom zahtevu, Apelacioni sud je propustio da sankcioniše taj propust prvostepenog suda i potvrdio je rešenje o ispravci. Podnositeljke smatraju da je o troškovima postupka pogrešno odlučeno istim rešenjem o ispravci, kao posebnim rešenjem, te da takva odluka suda nije pravilna ni zakonita. Takođe, i novim rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 26. juna 2013. godine o ispravci prvostepene presude, donetim posle osporene drugostepene presude, pogrešno je primenjen procesni zakon, jer se ne radi o grešci u kucanju, ni grešci tehničke prirode. Tvrde da su sve odluke nadležnih sudova bile nerazumljive, neprezicizne i nepravilne, pa su zato ispravljane, ali na nezakonit način. Podnositeljke predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 766/13 od 22. maja 2013. godine u stavu izreke pod 1. i u delu izreke pod 2. i delimičnu presud u Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 23. septembra 2011. godine u stavu izreke pod 1. i u delu izreke pod 2 , kao i rešenja o ispravci Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 18. decembra 2012. godine i od 26. juna 2013. godine.

Podnositeljke su tražile i naknadu materijalne štete pričinjene odlukama suda, kojima su povređena prava njihova prava, s tim "da se obaveže Republika Srbija (za Apelacioni sud u Kragujevcu) da im dosudi 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate, kao i iznos plaćenih troškova postupka u visini od 274.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. jula 2013. godine do isplate", kao i troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu , kao i spise predmeta P. 371/10 Osnovnog suda u Kragujevcu ( inicijalno predmet P. 1365/05 Opštinskog suda u Kragujevcu ), utvrdio sledeće:

Predmetnoj parnici, vođenoj protiv podnositeljki ustavne žalbe kao tuženih, prethodila je parnica P. 1919/91, vođena pred istim sudom, pokrenuta tužbom od 30. aprila 1991. godine od strane iste tužilje M.K.-Š. iz Kragujevca, ali protiv pok. oca podnositeljki - B.K, pri čemu je između navedenih stranaka tada bila u toku brakorazvodna parnica P. 1598 /91 (brak je razveden po presudi donetoj 13. juna 1991. godine i po toj presudi je tuženi bio obavezan da daje izdržavanje tužilji). Predmet parnice pod brojem P. 1919/91 bilo je utvrđenje svojine po osnovu sticanja u braku, odnosno tužilja je tražila utvrđenje prava svojine u udelu od 1/2 na nepokretnosti – stambenoj porodičnoj zgradi koja se nalazi na katastarskoj parceli …, u površini od 0,10 ha, upisanoj u ZKUL 447, KO D, kao i 1/2 pokretnih stvari, specificiranih u tužbi, odnosno isplata protivvrednosti pokretnih stvari. Navedena parnica je okončana rešenjem P. 1919/91 od 9. oktobra 1998. godine kojim je utvrđeno da je tužba tužilje povučena, jer nakon mirovanja određenog 16. februara 1998. godine stranke nisu tražile nastavak postupka. Ovo rešenje je tužilji uručeno preko oglasne tabele suda, po naredbi od 18. februara 2000. godine.

Protiv podnositeljki ustavne žalbe, kao pravnih sledbenika sada pok. B.K, tužilja M.K.-Š. podnela je 30. juna 2005. godine tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi utvrđenja svojine po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici. Po navodima tužilje, vanbračna zajednica između nje i pok. B.K. je trajala od 1972. do 1977. godine, od kada je bila u bračnoj zajednici sve do 1984. godine, a brak je razveden 13. juna 1991. godine. U tužbi je navela da je i na nepokretnim i pokretnim stvarima, sve vreme od prestanka br ačne zajednice njen bivši suprug (a posle njegove smrti i njegove ćerke) imao državinu, te da su ona i pok. bivši suprug bili vlasnici na placu po uknjižbi izvršenoj 12. juna 1978. godine sa jednakim udelima po osnovu ugovora, prenosom sa prethodnog vlasnika M.Š. Tužilja je tražila utvrđenje prava svojine u udelu od 1/2 na nepokretnosti – stambenoj porodičnoj zgradi koja se nalazi na kat astarskoj parceli …, u površini od 0,10 ha, upisanoj u ZKUL 447 , KO D, kao i 1/2 pokretnih stvari, specificiranih u tužbi, odnosno isplat u protivvrednosti pokretnih stvari u iznosu od 494.827,96 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe . Označena vrednost predmeta spora bila je 200.000,00 dinara, a tu vrednost je prihvatio sud još na pripremnom ročištu. Na pripremnom ročištu održanom 17. oktobra 2005. godine punomoćnik tuženih se nije protivio određenoj vrednosti spora, a izjavio je i da su tužene spremne na mirno rešenje spora, tako što bi tužilji isplatile njen eventualni udeo i vratile deo pokretnih stvari. Tužene su podnele protivtužbu 23. avgusta 2010. godine radi utvrđenja prava svojine na pokretnim stavarima, sa vrednošću predmeta spora od 494.827,00 dinara. U protivtužbi su tužene-protivtužilje, između ostalog, navele da smatraju da je tužilja namirena u pogledu svog udela, kako na predmetnoj nepokretnosti, tako i na pokretnim stvarima koje je sa sobom odnela, a za stvari koje su ostale u državini pok. B.K, isplatom novčanog iznosa od 40.000 DM. Ukoliko sud stane na suprotno stanovište, tužene imaju pravni interes da utvrde da su na udelu od 1/2 pokretnih stvari stekle pravo svojine po osnovu održaja, pa su predložile sudu da donese presudu kojom usvaja njihov protivtužbeni zahtev, te utvrđuje da su one stekle pravo svojine na udelu od 1/2 pokretnih stvari (pobrojane su iste stvari koje je i tužilja tražila u istom udelu).

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 23. septembra 2011. godine, u prvom stavu izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i utvrđeno prema tuženima-protivtužiljama, kao pravnim sledbenicima pok. B.K. iz Divostina, da je tužilja-protivtužena po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici sa pok. B.K. suvlasnik sa udelom od 1/2 na porodičnoj stambenoj zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli …, KO D, koja se sastoji od prizemlja, sprata i potkrovlja, što su tužene-protivtužilje dužne da priznaju i dozvole tužilji-protivtuženoj da se može uknjižiti u zemljišne i druge javne knjige; u drugom stavu izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, pa je utvrđeno prema tuženima-protivtužiljama da je tužilja-protivtužena po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici suvlasnik sa udelom od "2" sledećih pokretnih stvari (pobrojan je veći broj stvari), pa se tužene obavezuju da na ime tužiljinog udela istoj isplate iznos od 944.526,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. maja 2005. godine pa do isplate, dok je u trećem stavu izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene u delu kojim je tražila da sud obaveže tužene-protivtužilje da joj na ime njenog udela u pokretnim stvarima opisanim u izreci presude pod 2. isplate iznos od 944.526,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. decembra 2010. godine pa do isplate. U ovoj presudi nije rešeno o troškovima postupka. Navedena presuda je 8. oktobra 2012. godine uručena punomoćniku tuženih-protivtužilja, koji je 16. oktobra 2012. godine, sa ispravkom od 22. oktobra 2012. godine, izjavi o žalbu protiv navedene presude u st. 1 i 2. izreke, između ostalog, ukazujući da je prvostepeni sud odlučivao van granica postavljenog tužbenog zahteva, pa iako navodi da delimično usvaja tužbeni zahtev u vezi pokretnih stvari, dosuđuje tužilji ne samo 1/2 pokretnih stvari (pogrešno označivši suvlasnički udeo kao "2"), nego i novčani iznos na ime vrednosti tih stvari sa kamatom od dana podnošenja tužbe, a istovremeno u stavu tri izreke odbija njen zahtev za taj isti novčani iznos sa kamatom počev od 26. decembra 2010. godine (dan veštačenja). Takođe, prvostepeni sud presudom nije odlučio o protivtužbenom zahtevu podnositeljki žalbe, kao ni o troškovima postupka. Uz ovo, nije vodio računa ni o tome da su one održajem stekle imovinu koja je predmet spora, s obzrom na to da je tužba podneta 21 godinu od prestanka bračne zajednice, odnosno 14 godina od formalno-pravno razvedenog braka. Istakao je i da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno i da su pogrešno cenjeni dokazi u vezi trenutka prestanka bračne zajednice i isplate novčanog iznosa tužilji povodom civilne deobe zajedničke imovine.

Rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 18. decembra 201 2. godine, u prvom stavu izreke, obavezane su tužene-protivtužilje da tužilji na ime troškova postupka solidarno isplate iznos od 274.300,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema tog rešenja, a u drugom stavu izreke je ispravljena presud a Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 23. septembra 2011. godine, tako što se ispred reči: "Presudu", unosi reč "Delimičnu", u delu izreke pod 2. se u petom redu umesto reči: "sa udelom 2", upisuju reči: "sa udelom od 1/2" i u delu izreke pod 2. tako što se u pretposlednjem redu nakon reči: "Mulineks" stavlja tačka, a poslednji red navedenog stava se briše. Takođe, izrekom rešenja su ispravljene greške i u obrazloženju presude u imenima tužilje (umesto S. unosi se M.), pravnog prethodnika tuženih (umesto B. upisuje se B.), te jedne tužene (umesto Me. unosi se M.), kao i u valuti isplaćenog iznosa, tako što umesto evra i franaka, treba da stoji maraka. Naveden o rešenje je imalo pravnu pouku da se žalba može izjaviti Višem sudu Kragujevcu u roku od osam dana, a spisi predmeta su prosleđeni Apelacionom sudu u Kragujevcu, koji je rešenjem Gž. 4324/12 od 16. januara 2013. godine vratio prvostepenom sudu spise radi otklanjanja procesnih nedostataka – jer izvornik presude nije potpisao sudeći sudija, te zato što rešenje o ispravci kao i o troškovima postupka nije uručeno strankama.

Punomoćnik tuženih-protivtužilja je 31. decembra 2012. godine izjavio žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 18. decembra 2012. godine. U toj žalbi je, pored ostalog, navedeno da se o troškovima postupka odlučuje u presudi ili rešenju kojim se završava postupak pred sudom, pa kako je to u konkretnom slučaju bila presuda doneta 29. septembra 2011. godine, onda je ona trebalo da obuhvati odluku suda o svim zahtevima stranaka – tužbenom i protivtužbenom, kao i o troškovima postupka, a ne da se to čini posebnim rešenjem. Takođe, nije jasno koju presudu sud ispravlja u stavu dva izreke ožalbenog rešenja, jer navodi da se ispravlja prvostepena presuda doneta 23. septembra 2011. godine, iako je ona doneta na ročištu održanom 29. septembra 2011. godine. Pored navedenog, ispravkom kojom su dodate reči "delimična" ispred presude, sud je doneo drugu vrstu presude, a ne ispravio greške u pisanju i kucanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž . 766/13 od 22. maja 201 3. godine je, u prvom stavu izreke, "potvrđena delimična presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 23. septembra 2011. godine u izreci pod 1. i u delu izreke pod 2, kao i rešenje P. 371/10 istog suda broj P. 371/10 od 18. decembra 2012. godine ". U stavu drugom izreke ove presude preinačena je ista ožalbena presuda u delu izreke pod 2, tako da glasi: "1. Odbija se tužbeni zahtev tužilje da se obavežu tužene da na ime tužiljinog udela u sticanju isplate tužilji iznos od 944.526,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. maja 2005. godine pa do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja". U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da su neosnovani žalbeni navodi kojima tužene ukazuju da je tužilja isplaćena od strane pravnog prethodnika tuženih na ime sticanja u bračnoj i vanbračnoj zajednici sa iznosom od "40.000 evra" (zapravo se radilo o DM), te da je sud pravilnom ocenom dokaza utvrdio da nije bilo predmetne isplate od strane pravnog prethodnika tuženih, a da navedena pogrešna interpretacija prvostepenog suda na strani 8. obrazloženja ne utiče na pravilnost i zakonitost u tom delu. Žalbeni sud takođe navodi da je na osnovu uvida u predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1919/91, prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilja i pravni prethodnik tuženih nisu postigli sporazum o isplati "40.000 evra", te da u spisima tog predmeta nema navedene priznanice o isplati. Apelacioni sud u svemu prihvata razloge koje je u pogledu ocene dokaza izneo prvostepeni sud, te nalazi da je prvostepeni sud pravilno dosudio udeo u sticanju u bračnoj i vanbračnoj zajednici dosuđujući tužilji 1/2 idealnog dela „nepokretnosti navedenim u izreci pod 1.“, kao i "na pokretnim stvarima bliže navedenim u izreci pod 1.", a na osnovu pravilne primene člana 180. stav 4. Porodičnog zakona. Kao razlog za svoj stav, drugostepeni sud navodi da tužene u smislu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), nisu dokazale veći doprinos B. K, posebno imajući u vidu da su odustale od predloga da se putem veštačenja od strane veštaka građevinske struke utvrdi vrednost navedene nepokretnosti, pa na osnovu toga i eventualni veći udeo u sticanju pok. B.K. Kao razloge da preinači prvostepenu odluku u drugom stavu izreke „koja se odnosi na obavezu tuženih za isplatu iznosa navedenog u tom stavu izreke“, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu iznosa od 944.526,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. maja 2005. godine pa do isplate , drugostepeni sud navodi da iz spisa predmeta ne proizlazi da su pokretne stvari navedene u tom stavu otuđene, niti uništene, tim pre što i tužene ukazuju na sticanje prava svojine nad njima održajem, čime potvrđuju da imaju državinu na tim pokretnim stvarima. Stoga taj sud zaključuje da je preuranjen zaključak suda na osnovu koga je obavezao tužene na isplatu njihove protivvrednosti srazmerno tužiljinom udelu, te da bi tužiljin zahtev za isplatu njihovog novčanog ekvivalenta bio dospeo samo ukoliko su tužene pokretne stvari otuđile ili uništile. Dalje, drugostepeni sud ističe da kako nijednim žalbenim navodom nije dovedena u pitanje pravilnost i zakonitost pobijanih odluka, to su svi žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani. Ova presuda uručena je punomoćniku tuženih 8. jula 2013. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 26. juna 2013. godine ispravljena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 23. septembra 2011. godine, tako što se u izreci presude u petom redu umesto reči: "na porodičnoj stambenoj zgradi". unose reči: "na vikend kući broj zgrade 1". U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je prilikom izrade navedene presude predmetna nepokretnost označena kao porodična stambena zgrada, ali da je sud uvidom u list nepokretnosti od 16. septembra 2010. godine utvrdio da se ne radi o porodičnoj stambenoj zgradi, već da je ista označena kao vikend kuća broj zgrade 1, pa je primenom člana 362. st. 1. i 2. ZPP, ovim rešenjem ispravio grešku. Navedeno rešenje je imalo pravnu pouku da se žalba može izjaviti Višem sudu Kragujevcu u roku od 8 dana, a punomoćnik tuženih ga je primio 5. jula 2013. godine, te istog dana izjavio žalbu.

Protiv ovde osporene drugostepene odluke punomoćnik tuženih je 23. jula 2013. godine izjavio izuzetnu reviziju, ali je Apelacion i sud u Kragujevcu rešenjem R1. 128/13 od 24. oktobra 2013. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Kragujevcu, radi otklanjanja procesnih nedostataka - jer po žalbi na rešenje o ispravci nije prethodno odlučio Viši sud u Kragujevcu.

Rešenjem Apelacion og sud a u Kragujevcu R1. 128/13 od 10. decembra 2013. godine je odlučeno da se ne predloži Vrhovnom kasacionom sudu da odlučuje o izjavljenoj izuzetnoj reviziji.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3558/13 od 13. januara 201 4. godine ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 26. juna 2013. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 181/2014 od 6. marta 2014. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 766/13 od 22. maja 2013. godine.

Tužene su podneskom od 9. juna 2014. godine tražile prekid postupka jer je tužilja preminula, te donošenje dopunske odluke Vrhovnog kasacionog suda.

Rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 26. juna 2014. godine, u prvom stavu izreke, prekinut je postupak u parnici P. 371/10 usled smrti tužilje, a u stavu dva je odlučeno da će se postupak nastaviti kad naslednik preuzme postupak ili kad ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. 195/2014 od 10. septembra 2014. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženih izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R1. 128/13 od 10. decembra 201. godine. Navedeno rešenje je uručeno punomoćniku tuženih 24. novembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao u konkretnoj parnici, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud od luči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 29. stav 1.); da ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela (član 32. stav 1.); da a ko se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos (član 34. stav 1.); u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 34. stav 2.); da ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 34. stav 3.); da će sud o zahtevu za naknadu troškova odlučiti u presudi ili rešenju kojim se završava postupak pred tim sudom (član 159. stav 4.); da će sud u toku postupka posebnim rešenjem odlučiti o naknadi troškova samo kad pravo na naknadu troškova ne zavisi od odluke o glavnoj stvari (član 159. stav 6 .); da sud u delimičnoj presudi ili međupresudi može odlučiti da se odluka o troškovima donese uz konačnu odluku (član 160.); da a ko su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda) (član 334. stav 1.); da sud može da donese delimičnu presudu i kad je podignuta protivtužba, ako je za odluku sazreo samo zahtev tužbe ili zahtev protivtužbe ( član 334. stav 2.); da će sud prilikom odlučivanja da li će doneti delimičnu presudu, naročito uzeti u obzir veličinu zahteva ili dela zahteva koji je sazreo za odluku (član 334. stav 3.); da je delimična presuda samostalna presuda u pogledu pravnih lekova i izvršenja (član 334. stav 3.). da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uze o u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 1 8/05 i 72/11 - dr. zakon), koji se primenjuje od 1. jula 2005. godine, a i na konkretni spor stranaka, propisano je: da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); da se d eobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (č lan 177. stav 1.); da a ko supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba) (član 180. stav 1.); da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki ( član 180. stav 2.); da v eći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (član 180. stav 3.); da se veći udeo u sticanju zajedničke imovine utvrđuje u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku (član 180. stav 4 .); da pravo na deobu zajedničke imovine imaju: supružnici, naslednici umrlog supružnika i poverioci onog supružnika iz čije se posebne imovine nisu mogla namiriti njihova potraživanja (član 181.); da stvari za vršenje zanata ili zanimanja jednog supružnika pripadaju mu u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo (član 184 .); da predmeti domaćinstva na kojima jedan supružnik nakon prestanka zajednice života u braku ima državinu u trajanju od najmanje tri godine pripadaju njemu u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo (član 185.) .

Odredbama člana 28 . Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da : savestan i zakoniti držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom tri godine (stav 1.); s avestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina ( stav 2 .); savestan držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (stav 3.); savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4.); naslednik postaje savestan držalac od trenutka otvaranja nasleđa i u slučaju kada je ostavilac bio nesavestan držalac, a naslednik to nije znao niti je mogao znati, a vreme za održaj počinje teći od trenutka otvaranja nasleđa (stav 5.) .

5. Analizirajući osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 766/13 od 22. maja 2013. godine sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud pri tome podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decemb ra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja vezana za primenjeno merodavno pravo i utvrđene činjenice.

U konkretnom slučaju, podnositeljke ustavne žalbe su prvostepenu odluku , kao i rešenje o troškovima i ispravci prvostepene presude, a koji su bili predmet žalbenog postupka pred drugostepenim sudom, pobija le kako zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te pogrešne ocene dokaza, tako i zbog toga što, pre svega, nisu cenjeni njihovi navodi istaknuti tokom postupka pred prvostepenim sudom, a i u žalbi, da su one održajem stekle imovinu koja je predmet spora, kao i to da se rešenjem o ispravci presude mogu otklanjati samo greške u pisanju i kucanju, a ne menjati vrsta presude.

Osporena drugostepena presuda sadrži kontradiktorne navode u pogledu odbijanja žalbenih navoda podnositeljki, jer i pored konstatacije drugostepenog suda da je žalba protiv presude delimično osnovana, a žalba na rešenje neosnovana, taj sud istovremeno tvrdi da "nijednim žalbenim navodom nije dovedena u pitanje pravilnost i zakonitost pobijanih odluka". Pri tome, drugostepeni sud, bez ikakvog daljeg obrazloženja, smatra neosnovanom žalbu podnositeljki izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 18. decembra 2012. godine. Ustavni sud povodom toga ističe da je kod ocene pravilnosti i zakonitosti ožalbenog rešenja, drugostepeni sud bio u obavezi da se u konkretnom slučaju bavi predmetom rešavanja prvostepenog suda, dakle kako u pogledu troškova postupka, tako i mogućnosti ispravke prvostepene presude kroz naknadno označavanje iste „delimičnom“ presudom. Međutim, osim puke konstatacije da preinačenje stava 2. izreke pobijane presude nije uticalo na odluku o troškovima jer je ista zasnovana na pravilnoj primeni čl. 149. i 150. ZPP, osporena drugostepena presuda ne sadrži bilo kakve stavove ni pravne argumente o suštinskim razlozima za odbijanje žalbe tuženih protiv rešenja o troškovima i o ispravci prvostepene presude.

Isto tako, donoseći ustavnom žalbom osporenu drugostepenu odluku, Apelacioni sud je prenebregao činjenicu da u ožalbenoj prvostepenoj presudi i ožalbenom rešenju, nije dat nijedan razlog o tome zašto je u konkretnom slučaju trebalo odlučiti delimičnom presudom, te ako je već našao da je moguće rešenjem ispraviti presudu tako što će se ista post festum nazvati delimičnom (iako se ne radi o pogrešci u pisanju), zašto je u toj fazi postupka trebalo doneti i posebno rešenje o troškovima, kada je u parnici nesumnjivo ostao nepresuđen protivtužbeni zahtev. Pri tome je prvostepena presuda u svom izvorniku bila izričito naznačena kao presuda, a ne „delimična“ presuda, te u njenoj izreci ne stoji da će se o protivtužbenom zahtevu odlučiti makar naknadno kada se za to steknu uslovi, niti u obrazloženju te presude ima ijednog razloga koji bi upućivao na zakonom jasno propisane razloge i uslove za donošenje delimične presude. Ovo pogotovu jer se tužbeni i protivtužbeni zahtev u konkretnoj situaciji isključuju, te zahtevaju jednovremeno odlučivanje suda zbog njihove međusobne koneksnosti. Zbog potpunog ignorisanja sadržine stava 2. izreke ožalbenog rešenja, drugostepeni sud je očigledno prevideo i da je izvršenom „ispravkom“ brisana poslednja rečenica stava 2. izreke prvostepene presude u kojoj je bila sadržana obaveza tuženih da tužilji na ime udela od 1/2 u pokretnim stvarima isplate iznos od 944.526,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. maja 2005. godine pa do isplate, što je uslovilo da, navodnim delimičnim usvajanjem žalbe tuženih, prvostepena presuda bude preinačena u nepostojećem delu stava 2. izreke, koji je prethodno brisan ožalbenim rešenjem o ispravci – za koje je drugostepeni sud ocenio da je „zakonito i pravilno“.

Paušalnom ocenom da su neosnovani žalbeni navodi kojima tužene ukazuju da je tužilja isplaćena od strane njihovog pravnog prethodnika (oca) na ime sticanja u bračnoj i vanbračnoj zajednici i da je time izvršena deoba zajedničke imovine, drugostepeni sud zaključuje da je prvostepeni sud pravilno dosudio tužilji njen udeo od 1/2 u sticanju kako nepokretnih, tako i pokretnih stvari, pozivajući se pri tome na odredbu člana 180. stav 4. Porodičnog zakona, koja reguliše pitanje većeg ude la jednog od supružnika u sticanju zajedničke imovine . Zaključak prvostepenog suda je da podnositeljke nisu dokazale veći udeo u sticanju njihovog pravnog prethodnika, i ovaj zaključak prihvata i drugostepeni sud, a da nijedan od sudova nije razmatrao pitanje sticanja svojine na nepokretnoj i pokretn oj imovin i održajem, koje su isticale podnositeljke, te pravila o sticanju svojine na pokretnim stvarima u zavisnosti od vrste stvari koje su predmet deobe. Naime, Porodični zakon, kao i Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, na koje se pozivaju podnositeljke u ustavnoj žalbi, a i u žalbi protiv prvostepene presude, prave razliku između uslova za sticanje svojine na različitim vrstama stvari, kao što se razlikuju i uslovi za deobu stvari stečenih u bračnoj i vanbračnoj zajednici, s obzirom na vreme prestanka zajednice i državinu, u odnosu na pojedine predmete deobe – npr. stvari porodičnog domaćinstva, stvari namenjene zanatu ili zanimanju jednog od supružnika, itd. O svemu tome, kao ni o ključnim navodima žalbe tuženih, osporena drugostepena presuda ne sadrži bilo kakve razloge, dok se o navodima tuženih da je njihov pok. otac isplatio tužilji odgovarajuću novčanu protivvrednost na ime potpune deobe supružničke imovinske zajednice, o čemu su u prvostepenom postupku saslušavani svedoci, drugostepeni sud izjasnio samo kroz konstataciju da je izvršen uvid u predmet P. 1919/91 (u parnici koju je tužilja vodila protiv svog bivšeg supruga – oca tuženih), te da u spisima tog predmeta „nema navedene priznanice o isplati“, iako to nije ni moglo biti sporno jer u protivnom do parnice između stranaka ne bi ni došlo, pri čemu je utvrđenje postojanja ili nepostojanja takve isplate od krucijalnog značaja za odluku o zahtevima stranaka u ovoj parnici.

Ustavni sud, ne prejudicirajući pri tome kakav bi konačan ishod ove parnice trebalo da bude, ocenjuje da osporen a drugostepena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava procesne garancije utvrđene odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 2. izreke kao meru otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom Ustavom zajemčenog prava, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona, poništio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 766/13 od 22. maja 2013. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbama koje su tužene-protivtužilje izjavile protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 23. septembra 2011. godine i rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 18. decembra 2012. godine.

7. Ispitujući navode ustavne žalbe da je podnositeljkama i rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 371/10 od 26. juna 2013. godine povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da su podnositeljke izjavile ustavnu žalbu protiv prvostepenog rešenja u odnosu na koje još uvek nisu bile iscrpele sva pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, pa je u tom delu ustavnu žalbu valjalo odbaciti kao preuranjenu. Takođe, po njihovoj žalbi na ovo rešenje je naknadno odlučeno, te je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3558/13 od 13. januara 2014. godine osporeno rešenje ukinuto, čime je ovo rešenje uklonjeno iz pravnog poretka.

Povodom istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se nije upuštao u razmatranje ovih navoda podnositeljki, s obzirom na to da više nije nadležan da odlučuje o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je u toku, nakon što je 22. maja 2014. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koji je uveo novo pravno sredstvo za zaštitu navedenog prava u sudskom postupku – zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud nadalje konstatuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS, broj 40/15), kojim su prestale da važe odredbe čl. 8a-8v Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11-dr. zakon, 78/11-dr. zakon, 101/11 i 101/13), kao i odredba člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Tim zakonom je detaljno uređen postupak zaštite prava na suđenje u razumnom roku, čija je svrha da se pruži sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku i time predupredi nastajanje povrede tog prava.

U delu u kojem se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, podnositeljke su u prilog svojim navodima dostavile pres ude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1051/11 od 13. septembra 2011. godine i Gž. 1879/11 od 13. oktobra 2011. godine, kao i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 186/10 od 22. septembra 2010. godine, te "sentencu" - izvod iz rešenja Vrhovnog suda Rev. 1505/97 od 2. aprila 1997. godine. Kako podnositeljke ustavne žalbe na navedeni način nisu dostavile uverljive dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži utemeljene ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljkama ustavne žalbe.

Konstatujući da podnosi teljke povredu prava iz čl ana 35. stav 2, te čl. 58. i 59. Ustava obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud te navod e nije posebno razmatrao.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je osporenom presudom podnositeljk ama povređeno načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već se utvrđuje osnovno načelo na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom i zakonom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda ustavnog načela je stoga uvek akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode a u vezi sa nekim ličnim svojstvom podnosioca . Kako su se u konkretnom slučaju podnositeljke samo formalno pozvale na povredu ovog načela, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se Ustavni sud upušta u ispitivanje povreda načela utvrđenog članom 21. Ustava, iako je prethodno utvrdio da je osporenom presudom podnositeljkama povređeno pravo na pravično suđenje.

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da je isti nakon utvrđenja povrede prav a iz člana 32. stav 1. Ustava i poništaja osporene drugostepene presude postao bespredmetan.

U skladu sa izloženim, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede načela zabane diskriminacije, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava, prava na imovinu i prava nasleđivanja, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U vezi sa zahtevom podnosi teljki za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka predUstavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, i u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o bračnoj tekovini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti