Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu Miodraga Batinića izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u sporu male vrednosti. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku niti pravo na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-63/2008
16.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Batinića iz Novog Žednika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miodraga Batinića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Subotici vodio pod brojem P. 74/04.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miodraga Batinića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 74/04 od 3. oktobra 2006. godine i presude Okružnog suda u Subotici Gž. 273/07 od 30. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Batinić iz Novog Žednika je 8. januara 2008. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je tokom osporenog parničnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici podnosilac ustavne žalbe isticao da nije pasivno legitimisan jer ne stanuje na adresi na kojoj ga poverilac, odnosno kasnije tužilac, tereti za utrošenu toplotnu energiju, niti je vlasnik tog stana; da nadležni sud u toku postupka nije izveo ni jedan dokaz koji bi ukazivao na to da podnosilac živi u predmetnom stanu, niti obrazlaže po kom osnovu ga obavezuje na plaćanje duga; da je saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima potraživanje u ovoj pravnoj stvari zastarelo, ali da je prvostepeni sud ignorisao taj prigovor; da prvostepeni sud nezakonito obavezuje i umešača na isplatu duga, kao solidarnog dužnika, iako to tužilac nije tražio; da je predmetni postupak trajao ''nedopustivo dugo''. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena navedena Ustavom garantovano prava i da poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 74/04 i ustavnom žalbom osporene sudske odluke i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici Iv. 594/02 od 9. avgusta 2002. godine usvojen je predlog poverioca Javnog komunalnog preduzeća ''Subotička toplana'' podnet radi izvršenja protiv dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate duga za isporučenu toplotnu energiju u periodu od 26. oktobra 2001. godine do 15. aprila 2002. godine u iznosu od 10.244,54 dinara i na osnovu verodostojne isprave – kartice potrošača određeno predloženo izvršenje.

Protiv ovog rešenja dužnik, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 13. septembra 2002. godine uložio prigovor kojim je pobijao osnov i visinu duga.

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici Iv. 594/02 od 18. septembra 2002. godine stavljeno je van snage rešenje o izvršenju toga suda od 9. avgusta 2002. godine, a predlog poverioca je, kao tužba, dostavljen parničnom odeljenju na dalje postupanje, po kojoj je formiran predmet P. 2160/02.

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici P. 2160/02 od 9. decembra 2002. godine određen je prekid parničnog postupka, koji će trajati do pravosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred istim sudom pod brojem P. 467/02.

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici P. 467/02 od 23. aprila 2003. godine postupak je obustavljen, jer je tužilac povukao tužbu zbog izmirenja duga.

Protiv ovog rešenja žalbu je izjavio tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, koju je Okružni sud u Subotici svojim rešenjem Gž. 703/03 od 14. novembra 2003. godine odbio kao nesnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici P. 74/04 od 18. februara 2004. godine, donetim na ročištu za glavnu raspravu, određen je nastavak osporenog parničnog postupka. U toku ovog postupka zakazano je još 19 ročišta, od kojih je 12 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 22. april 2004. godine nije održano na zahtev tuženog, zbog odsustva njegovog uredno pozvanog punomoćnika, ročišta zakazana za 28. septembar 2004. godine, 26. januar 2005. godine, 25. april 2005. godine i 20. jun 2006. godine su odložena bez navođenja razloga za njihovo odlaganje, dok su ročišta zakazana za 17. maj 2006. godine i 4. septembar 2006. godine odložena na zahtev tužioca, odnosno umešača.

Osporenom prvostepenom presudom u ovom postupku P. 74/04 od 3. oktobra 2006. godine, tužbeni zahtev je delimično usvojen, te je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu isplati iznos od 5.238,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom dva izreke presude tužbeni zahtev je odbijen u preostalom delu, iznad dosuđenog, za iznos od 558,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je stavom tri izreke tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je između tužioca, kao javnog preduzeća i tuženog i umešača zaključen ugovor o isporuci toplotne energije u stanu u Ulici cara Jovana Nenada broj 2, ulaz 1, stan 42, Subotica; da je visinu obaveze sud utvrdio na osnovu nalaza veštaka, smatrajući ga stručnim i savesnim; da su obaveze dužnika (tuženog) dospele u različito vreme te da se njihovo ispunjenje može realizovati primenom pravila o uračunavanju propisanih odredbama čl. 312. i 313. Zakona o obligacionim odnosima; da zbog prirode pravnog odnosa tuženog i umešača, kao supružnika, umešač ima položaj jedinstvenog suparničara i da presuda ima pravno dejstvo i na tuženog i na umešača, te da su bez osnova njihovi prigovori o tome ko je izmirivao obavezu i na koga su računi glasili, jer nakon useljenja u stan nisu postupili prema Odluci o daljinskom snabdevanju grada toplotnom energijom i opštim uslovima korišćenja toplotne energije. Prvostepenu odluku je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe primio 3. januara 2007. godine.

Protiv presude P. 74/04 tuženi i umešač su izjavili žalbe, bez obrazloženja, navodeći da će ''detaljno obrazloženje dostaviti u kratkom roku''.

Osporenom presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 273/07 od 30. oktobra 2007. godine žalbe tuženog i umešača su odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda potvrđena u delu u kome je tužbeni zahtev usvojen. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su žalbe bez obrazloženja; da se činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku ne pobija, te da prvostepeni sud nije učinio ni jednu bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo. Drugostepena odluka je doneta u roku od devet meseci, a ekspedovana je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 10. decembra 2007. godine – dakle, u roku od 40 dana od dana donošenja.

5. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je, počev od dana podnošenja prigovora podnosioca ustavne žalbe 13. septembra 2002. godine izjavljenog protiv rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Subotici Iv. 594/02 od 9. avgusta 2002. godine, pa do dana dostavljanja presude Okružnog suda u Subotici Gž. 273/07 od 30. oktobra 2007. godine punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, proteklo pet godina i tri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka ne ukazuje samo po sebi da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, Ustavni sud je polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca ustavne žalbe i ponašanja sudova koji su vodili postupak, ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je mišljenja da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih pitanja. Naime, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, sud je tokom dokaznog postupka saslušao tuženog i umešača, pribavio potrebnu dokumentaciju i spise radi uvida u iste i tokom postupka odredio ekonomsko-finansijsko veštačenje i dve dopune veštačenja.

Ustavni sud je cenio i ponašanje podnosioca ustavne žalbe, koji na tri ročišta (11. mart 2004. godine, 17. maj 2004. godine i 16. jun 2005. godine) nije pristupio, iako je uredno pozvan radi saslušanja.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni i drugostepeni sud, u postupku izvođenja dokaza i odlučivanja o tužbenom zahtevu, odnosno prilikom odlučivanja o žalbi na prvostepenu odluku, postupali u primerenim rokovima. Navedena ocena Ustavnog suda zasniva se i na činjenici da je Opštinski sud u Subotici efikasno postupao kada je zakazivao ročišta za glavnu raspravu, jer je to činio u kratkim vremenskim intervalima. Pored toga, Ustavni sud je imeo u vidu da je parnični postupak bio u prekidu na zahtev tužioca, kom predlogu se tuženi - ovde podnosilac ustavne žalbe nije protivio, u periodu od 9. decembra 2002. godine do 18. februara 2004. godine, kada je doneto rešenje o nastavku postupka.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 74/04 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučio kao u stavu 1. izreke.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud nalazi da osporenim presudama nisu povređena navedena ustavna prava podnosioca. Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svoje nadležnosti i u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno učestvovanje u parničnom postupku, kako lično, tako i preko punomoćnika, preduzimanje zakonom dopuštenih procesnih radnji i javno raspravljanje, kao i izjavljivanje pravnog sredstva.

Navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i zastarelost tužiočevog potraživanja, Ustavni sud nije uzeo u razmatranje, iz razloga što je podnosilac ustavne žalbe svojom krivicom propustio da žalbu izjavljenu protiv prvostepene presude obrazloži u roku za izjavljivanje žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

8. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti