Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 18 godina. Ključni razlog za dugotrajnost postupka bila je neefikasnost i nedelotvornost prvostepenog suda, koji je donosio odluke koje su tri puta ukidane.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-63/2012
18.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Jorgačević i Vere Jorgačević, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Gordane Jorgačević i Vere Jorgačević i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4204/08, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 55399/10, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Jorgačević i Vera Jorgačević, obe iz Beograda, preko punomoćnika Mihaila Đorđevića, advokata iz Beograda, podnele su 4. januara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3739/11 od 2. novembra 2011. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 55399/10 od 24. januara 2011. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnositeljke ustavne žalbe podnele tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu 1993. godine, a parnični postupak je okončan tek krajem 2011. godine, posle punih osamnaest godina vođenja spora, čime je povređeno ustavno pravo podnositeljki na suđenje u razumnom roku; da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku za podnositeljke ustavne žalbe nastala materijalna štete u pogledu troškova postupka, koja ne bi nastala da sudski postupak nije neopravdano dugo toliko trajao; da su u donošenju osporenih presuda prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno i bez pravnog utemeljenja zaključili da tuženi Živorad Jorgačević nije pasivno legitimisan za vođenje ovog spora i da je trebalo da tužilje spor za vraćanje novca vode protiv svedoka Zorice Kokar – Ilić; da navedena lica u najmanju ruku imaju solidarnu obavezu da tužiljama vrate utužene iznose, te se ne može prihvatiti da ta obaveza tuženog ne postoji; da Ustav Republike Srbije garantuje pravo na imovinu u koju ubrajamo i efektivna novčana sredstva, te niko nema pravo, pa ni tuženi, da na nelegalan način prisvoji tuđa novčana sredstva. Podnositeljke predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava na imovinu i na suđenje u razumnom roku, tako što će osporene presude poništiti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 55399/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, su 13. decembra 1993. godine podnele Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Živorada Jorgačevića, radi isplate duga.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 26. juna 1996. godine, tj. dve ipo godine posle podnošenja tužbe. U tom periodu je Treći opštinski sud u Beogradu zakazao trinaest ročišta (16. februara, 17. marta, 24. maja, 22. septembra i 24. novembra 1994. godine, 20. januara, 17. februara, 15. marta, 25. maja, 3. oktobra i 22. decembra 1995. godine, te 13. marta, 16. maja i 26. juna 1996. godine), od kojih je održano osam ročišta, a pet ročišta nije održano iz razloga na strani suda. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem tužilja i tuženog, kao i suočenjem tužilja sa tuženim, te saslušanjem jedanaest svedoka.

Presudom P. 6006/93-95 od 26. juna 1996. godine prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilja u celosti i obavezao ih na naknadu parničnih troškova tuženom. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužilja 18. novembra 1996. godine, a tužilje su protiv ove presude izjavile žalbu 20. novembra 1996. godine.

Rešavajući o žalbi tužilja, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12116/96 od 24. aprila 1997. godine ukinuo ožalbenu presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 6006/93-95 od 26. juna 1996. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak, jer je našao da se ožalbena presuda zasniva na činjeničnom stanju koje nije u potpunosti pravilno utvrđeno, pa se valjanost presude za sada ne može sa sigurnošću ispitati.

Tužilje su podneskom od 5. septembra 1997. godine precizirale tužbeni zahtev.

U ponovnom postupku pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu prvo ročište je zakazano 21. aprila 1998. godine, a do donošenja druge prvostepene presude u ovom sporu 8. marta 2001. godine zakazano je još 10 ročišta (29. septembra i 12. novembra 1998. godine, 23. februara, 20. aprila, 8. septembra, 25. oktobra i 28. decembra 1999. godine, 11. oktobra 2000. godine, te 1. februara i 8. marta 2001. godine), od kojih su održana samo dva ročišta (11. oktobra 2000. godine i 8. marta 2001. godine) i to pred novim, drugim predsednikom sudskog veća. Na ovim ročištima prvostepeni sud je saslušao parnične stranke i izveo dokaz čitanjem parničnih spisa.

Drugom prvostepenom presudom P. 2091/97 -99-2001 od 8. marta 2001. godine Treći opštinski sud u Beogradu je odbio tužbeni zahtev tužilja u celosti i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Tužilje su žalbu protiv ove prvostepene presude izjavile 13. septembra 2001. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9381/2001 od 5. decembra 2001. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2091/97 -99-2001 od 8. marta 2001. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud nije postupio po nalogu koji mu je dat u rešenju Okružnog suda u Beogradu Gž. 12116/96 od 24. aprila 1997. godine u cilju potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom zakazana su četiri ročišta (29. maja i 8. oktobra 2002. godine, te 24. januara i 2. aprila 2003. godine), od kojih su održana tri, a ročište zakazano za 24. januar 2003. godine nije održano, jer traženi krvični spisi nisu dostavljeni. Na ročištu održanom 2. aprila 2003. godine zaključena je glavna rasprava, s tim da će odluka biti izrađena nakon što pristigne spis Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1587/00 u kome se nalazi spis Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 1074/99. Traženi krivični spis je vraćen prvostpenom sudu 14. novembra 2005. godine.

Trećom prvostepenom presudom donetom u ovom postupku P. 4290/01-03 od 1. decembra 2005. godine, Treći opštinski sud u Beogradu je usvojio tužbeni zahtev tužilja u celosti i obavezao tuženog da tužiljama naknadi troškove panričnog postupka.

Tuženi je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 6. marta 2006. godine.

Treći opštinski sud je 20. aprila 2006. godine doneo rešenje P: 4290/01-03 o ispravci presude P. 4290/01-03 od 1. decembra 2005. godine.

Prvostepeni sud je žalbu tuženog dostavio na odgovor tužiljama 13. jula 2006. godine, a tužilje su dostavile odgovor na žalbu 5. septembra 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13391/06 od 30. juna 2008. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda P. 4290/01-03 od 1. decembra 2005. godine, ispravljenu rešenjem P. 4290/01-03 od 20. aprila 2006. godine, jer je našao da su dati razlozi o odlučnim činjenicama nepotpuni, nedovoljno jasni, te se ne može ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava, a time i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja.

Podneskom od 5. decembra 2008. godine tužilje su precizirale svoj tužbeni zahtev.

U ponovnom postupku održano je ročište 4. februara 2009. godine, a na ročištu 15. maja 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Tuženi, koji nije prisustvovao poslednjem ročištu, podneo je 18. maja 2009. godine predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je Treći opštinski sud u Beogradu dozvolio rešenjem P. 4204/08 od 2. septembra 2009. godine i ponovo otvorio glavnu raspravu.

U 2010. godini parnični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u kome je 21. aprila 2010. godine sačinjena beleška o uvidu u spise predmeta renijeg Trećeg opštinksog suda u Beogradu P. 1146/07 kojima je združena fotokopija spisa ranijeg Okružnog suda u Beogradu K. 1074/99.

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zakazana su četiri ročišta (14. maja, 17. septembra, 25. oktobra i 22. novembra 2010. godine), od kojih su tri održana, a ročište 25. oktobra 2010. godine nije održano na predlog tužilja. Na ročištu 22. novembra 2010. godine zaključena je glavna rasprava, s tim da će pismeni otpravak presude biti dostavljen strankama po združenju spisa nekadašnjeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 1074/99.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 24. januara 2011. godine doneo četvrtu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 55399/10, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilja u celosti i tužilje obavezane da naknade troškove parničnog postupka tuženom.

Tužilje su 25. maja 2011. godine izjavile žalbu protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3739/11 od 2. novembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilja i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 55399/10 od 24. januara 2011. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da u provedenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a ne postoji ni povreda člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku na koju se žalbom ukazuje, jer je doneta odluka jasna i razumljiva, sadrži razloge o bitnim činjenicama koje nisu u suprotnosti sa dokazima izvedenim u postupku; da je polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u provedenom postupku pravilan zaključak provstepenog suda da novac koji se tužbom potražuje, tužilje nisu tuženom dale po osnovu zajma, već radi daljeg ulaganja u štedionicu „Kokarsistem“ i to isključivo u cilju sticanja dobiti putem kamate, da je tuženi povodom preuzimanja novca istupao u ime i za račun Kokar Zorice kao njen posrednik, pri čemu od tog posredovanja nije imao nikakvu novčanu korist, te da stoga tuženi u konkretnom slučaju nije legitimisan po konkretnom tužbenom zahtevu, jer nije bio subjekat metrijalno-pravnog odnosa iz koga je parnica proistekla, a koji je postojao između tužilja i štedionocie u pitanju; da je stoga pravilno postupio provostepeni sud kada je tužbeni zahtev tužilja odbio dajući za svoju odluku jasne i valjane razloga koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud. Dalje se u obrazloženju presude navodi: da drugostepeni sud nalazi da se navodima žalbe ne dovodi u sumnju pravilnost donete prvostepene odluke; da se u žalbi komentarišu izvedeni dokazi i daje njihova ocena, čime se praktično napada utvrđeno činjenično stanje; da napadjući utvrđeno činjenično stanje tužilje na taj načini neosnovano napadaju ocenu dokaza s obzirom na to da je prvostepni sud kod ocene dokaza uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja i na osnovu toga stekao uverenje o njihovoj dokaznoj vrednosti; da je takvo postupanje u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza iz člana 8. Zakona o panričnom postupku koje sadrži ovlašćenje suda na slobodnu ocenu rezultata dokazivanja; da stoga drukčija ocena dokaza od strane suda u odnosu na ocenu dokaza koje tužilje u žalbi daju ne predstavlja pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke ustavne žalbe pokrenule osporeni parnični postupak podnošenjem tužbe 13. decembra 1993. godine, a da je spor pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 2. novembra 2011. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka prošlo skoro osamnaest godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja povređenog prava za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se u ovom predmetu radilo o činjenično relativno složenom sporu, u kome je sud izveo dokaze saslušanjem većeg broja svedoka, no da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju ne mogu predstavljati opravdanje za tako dugo trajanje osporenog parničnog postupka.

S obzirom na to da je predmet spora bio tužbeni zahtev za isplatu duga u značajnom novčanom iznosu, to su podnositeljke ustavn e žalbe imale nesumnjiv interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da su podnositeljke ustavne žalbe samo u neznatnoj meri doprinele trajanju parničnog postupka, imajući u vidu da ročište 25. oktobra 2010. godine nije održano na njihov predlog.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je nedelotvorno, kao i neefikasno postupanje prvostepenog suda. Nedelotvornost postupanja Trećeg opštinskog suda u Beogradu se po oceni Ustavnog suda ogleda u tome što je ovaj sud tri puta donosio prvostepenu presudu o tužbenom zahtevu podnositeljki (presude P. 6006/93-95 od 26. juna 1996. godine, P. 2091/97-99-2001 od 8. marta 2001. godine i P. 4290/01-03 od 1. decembra 2005. godine, ispravljenu rešenjem P. 4290/01-03 od 20. aprila 2006. godine) koje su ukinute. Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presude Pavlyulynets protiv Ukarajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Neefikasno postupanje prvostepenog suda ogleda se, pre svega, u tome što je Treći opštinski sud u Beogradu, u periodu od dostavljanja drugostepenog rešenja o ukidanju presude 24. aprila 1997. godine do donošenja sledeće prvostepene presude 8. marta 2001. godine, koji je trajao tri godine i osam meseci, održao samo dva ročišta, a od zaključenja glavne rasprave 2. aprila 2003. godine do donošenja presude 1. decembra 2005. godine prošla je jedna godina i osam meseci. Činjenica je da je navedeni period od dvadeset meseci nedonošenja presude bio uslovljen nedostavljanjem traženih spisa od strane drugog suda, kao što je nedostavljanje na uvid spisa predmeta K. 340/93-95, uz otkazivanje većeg broja ročišta iz razloga na strani suda, bio razlog i za održavanje samo dva ročišta u napred navedenom periodu trajanja osporenog postupka. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku mora se uzeti u obzir ne samo odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanje nadležnog suda, već i drugog državnog organa koji je trebalo da dostavi dokaze vezane za predmetni postupak. U vezi s tim, ukazujemo i na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome država snosi odgovornost za kašnjenje njenih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti Guincho protiv Portugalije, presuda od 10. jula 1984. godine)

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4204/08, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 55399/10 podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu izreke.

6. Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za utvrđivanje naknade štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki u konkretnom slučaju ostvari samim utvrđivanjem povrede prava.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi prava na imovinu osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3739/11 od 2. novembra 2011. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 55399/10 od 24. januara 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je na osnovu sadržine ustavne žalbe prvo utvrdio da se tvrdnja o povredi prava na imovinu zasniva na navodima kojima se u stvari izražava nezadovoljstvo ishodom paričnog postupka koji su tužilje vodile i ukazuje na eventualnu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe u osnovi predstavljaju ponavljanje navoda iznetih u postupku pred redovnim sudovima, o kojima su se izjasnili, kako prvostepeni, tako i drugostepeni sud, u obrazloženjima osporenih presuda, dajući za donete odluke jasne i dovoljne razloge, a Ustavni sud takva obrazloženja ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi istaknutog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 2238/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2338/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3479/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 7784/2014: Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 770/2009: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od decenije
• Už 5002/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 7664/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku