Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio naknadu materijalne i nematerijalne štete. Prekid izvršnog postupka zbog restrukturiranja dužnika nije bio opravdan nakon isteka zakonskih rokova za restrukturiranje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-630/2011
02.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Marijanovića iz Brestovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Marijanovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu I. 274/04 a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Boru, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom rok u zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Boru I. 274/04 od 13. septembra 2004. godine. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Boru da preduzme odgovarajuće mere u skladu sa zakonom kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Marijanović iz Brestovca podneo je Ustavnom sudu, 11. februara 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku pravnu zaštitu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu I. 274/04. Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu i istakao zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškov a postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe , odgovora predsednika Osnovnog suda u Boru Su. II -14-18/13 od 10. maja 2013. godine, te uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Boru I. 274/04, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni poverilac podneo 18. maja 2004. godine Opštinskom sudu u Boru, predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „RTB Bor grupa RBB“ DOO iz Bora , i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika ili plenidbom novčanih iznosa sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog za izvršenje je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Boru P1. 80/02 od 20. maja 2003. godine. Opštinski sud u Boru je rešenjem I. 274/04 od 13. septembra 2004. godine usvojio predlog za izvršenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Boru I. 274/04 postupak izvršenja je prekinut, zbog pokretanja postupka restruktuiranja nad izvršnim dužnikom, te je određeno da će postupak biti okončan na predlog izvršnog poverioca nakon okončanja postu pka restruktiranja. Protiv tog rešenja izvršni poverilac je izjavio prigovor.

Opštinski sud u Boru je rešenjem Ipv. 234/04 od 17. januara 2005. godine odbio prigovor izvršnog poverioca kao neosnovan.

Do trenutka odlučivanja po ustavnoj žalbi postupak je još uvek u prekidu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su i odredbe zakona navedene, pored ostalih, u Odluci Už–1705/2010 od 9. maja 201 3. godine, a koja je objavljena na veb - sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

Takođe, od značaja je i Rešenje Ustavnog suda IUz-98/2009 od 23. juna 2011. godine kojim Ustavni sud nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji.

Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje u konkretnom slučaju od značaja i stav koji je Sud zauzeo u većem broju svojih odluka, pored ostalih, u Odluci Už-1918/2010 od 13. oktobra 2011. godine, da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više ne mogu nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga prestaju da postoje i razlozi za trajanje prekida postupka izvršenja.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da je i Vrhovni kasacioni sud 24. februara 2011. godine usvojio pravno shvatanje da se izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama protiv dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na izvršni postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da jemstvo prava na suđenje u razumnom roku obuhvata i obavezu suda i drugih nadležnih organa da preduzmu sve neophodne korake da se izvrši pravnosnažna sudska presuda i da je obaveza suda da osigura delotvorno učešće svih nadležnih organa u postupku prinudnog izvršenja sudske odluke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pini i drugi protiv Rumunije, br. 78028/01 i 78030/01, od 22. juna 2004. godine, stav 176. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

6. Na osnovu svega prethodno izloženog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju postupak traje devet godina i četiri meseca, te da još uvek nije okončan. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe , kao stranka u postupku svojim pasivnim ponašanjem doprineo nešto du žem trajanju postupka , imajući u vidu da nije podneo predlog za nastavak postupka kada su se za to stekli uslovi.

Polazeći od iznetih razloga, a posebno pravn ih stavov a kako Ustavnog suda, tako i Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud nalazi da ne postoji opravdan razlog što izvršenje nije sprovedeno ni do septembra 201 3. godine. Stoga je Sud je ocenio da Opštinski sud u Boru i Osnovni sud u Boru snose odgovornost zbog prekomerno dugog trajanja ovog izvršnog postupka, jer nakon donošenja rešenja o prinudnom izvršenju sudovi nisu preduzeli nijednu radnju u cilju sprovođenja izvršenja.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je 25. decembra 2012. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim je, pored ostalog, propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (član 20ž stav 1.). Međutim, imajući u vidu navedeno pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda, odredbu člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao i standarde i principe izražene u odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud nalazi da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji nije od uticaja na izvršne postupke koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, te će se prekinuti postupci nastaviti i okončati.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da mu je u osporenom izvršnom postupku povređeno navedeno ustavno pravo, te je stoga saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka, kao i pasivno ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnosi oca zbog konstatovane povrede naveden og ustavnih prava u potpunosti može ostvariti samo ako se usvoji nj egov zahtev. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava doneo 29. januara 2013. godine odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu ''Marinković protiv Srbije'' u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije z azaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz navedenu Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama. Evropski sud za ljudska prava je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima Sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Suda.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je u tački 2. izreke utvrdio i pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Boru I. 274/04 od 13. septembra 2004. godine. Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava koja je podnosi lac pokuša o na prinudan način da ostvar i u predmetnom izvršnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Osnovnom sudu u Boru da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u skladu sa zakonom, odnosno da obustavi izvršni postupak kada se izvrši isplata podnosiocu ustavne žalbe dosuđene naknade materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Boru I. 274/04 od 13. septembra 2004. godine, bilo u izvršnom postupku, bilo na osnovu ove odluke Suda.

9. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti