Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog produženja hitnih mera
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio žalbu podnosioca kojom se osporava produženje hitnih mera zaštite od nasilja u porodici. Podnosilac je tvrdio da mu je povređena sloboda kretanja, jer su mere produžene i nakon odbacivanja krivične prijave protiv njega.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-6300/2017
05.03.2020.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. V . iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2020. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se ustavna žalba F. V . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Gž 2 N. 3/17 od 22. juna 2017. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. F . V . iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu, 19. jula 2017 . godine, preko punomoćnika V. R, advokata iz Zrenjanina, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Gž2 N. 3/17 od 22. juna 2017. godine , zbog povrede slobode kretanja iz člana 3 9. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije .
U ustavnoj žalbi podnosilac navodi: da je Osnovni sud u Zrenjaninu doneo rešenje P2. 451/17 od 19. juna 2017. godine kojim je usvojen predlog Osnovnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu i produžene mu hitne mere izrečene naređenjem MUP RS – Direkcija policije – PU Zrenjanin, sa nalogom za privremeno udaljenje iz kuće i zabranom kontaktiranja i pri laženja žrtvi nasilja Z.V. iz Zrenjanina, pod pretnjom prekršajnog gonjenja, tako da se izrečene mere produžavaju na period od 30 dana; da je istog dana, kada je doneto prvostepeno rešenje o produženju hitne mere privremenog udaljenja od kuće i privremene zabrane da kontaktira svoju suprugu, protiv njega odbačena krivična prijava rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu broj KT. 902/17 od 19. juna 2017. godine; da je zbog toga podneo žalbu na prvostepeno rešenje jer nije bilo mesta za produženje navedenih hitnih mera kada se protiv njega više nije vodi o krivični postupak; da je drugostepeni sud u osporenom rešenju naveo da se žalba odbija jer je odbacivanje krivične prijave usledilo zbog toga što oštećenja nije želela sa svedoči u postupku, pa se postavlja opravdano pitanje zbog čega ona nije želela da svedoči ; da nije bilo mesta razmatranju ličnih razloga zbog kojih svedok supruga nije htela da svedoči, jer je to njeno pravo koje joj Zakonik o krivičnom postupku omogućava kao privilegovanom svedoku, te da je jedina bitna činjenica u ovoj pravnoj stvari što se više nije vodio krivični postupak protiv njega; da mu je ograničena sloboda kretanja, koja se po članu 39. st. 1. i 2. Ustava može ograničiti zakonom samo ako je to potrebno radi vođenja krivičnog postupka, imajući u vidu da je krivična prijava protiv njega odbačena i da se protiv njega nije više vodio krivični postupak .
Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu prava na slobodu kretanja, poništi osporeno rešenje i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajamčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu P2. 451/17 od 19. juna 2017. godine usvojen je predlog Osnovnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu za produženje hitnih mer a, izrečenih naređenjem MUP RS – Direkcija policije – PU Zrenjanin DD 309480/17 od 18. juna 2017. godine – privremenog udaljenja učinioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, iz stana i privremene zabrane kontaktiranja i prilaženja žrtvi nasilja Z.V. iz Zrenjanina, pod pretnjom prekršajnog gonjenja, tako da se izrečene mere produžavaju na period od 30 dana.
U obrazloženju rešenja se navodi: da je na osnovu priložene dokumentacije od MUP RS – Direkcija policije – PU Zrenjanin od 18. juna 2017. godine: izveštaj o događaju PS/PI, naređenje broj DD 309480/17, procena rizika broj DD 309480/17, zapisnik o izjašnjenju F. V . broj DD 309480/17, obaveštenje o izrečenoj hitnoj meri broj DD 309480/17 i izveštaj o događaju i od RS APV Centar za socijalni rad Grada Zrenjanina broj 56090-3989 /2017 od 19. juna 2017. godine, sud utvrdio da je opravdana procena policijskog službenika da postoji rizik od neposredne opasnosti od nasilja u porodici i Osnovnog javnog tužilaštva, koje je na osnovu procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici, podnelo predlog za produženje hitne mere izrečene naređenjem MUP RS – Direkcija policije – PU Zrenjanin, utvrdivši da postoji rizik, odnosno neposredna opasnost od vršenja nasilja od strane F . V . prema supruzi; da je učinilac više godina unazad vršio psihičko nasilje nad žrtvom, koja ranije nije prijavljivala nasilje u porodici, mada doživljava strah od mogućeg učinioca i plaši se da će joj učiniti zlo; da je u kon kretnom slučaju usvojen predlog za produženje izrečenih hitnih mera na osnovu odredbe člana 19. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.
Osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Gž2 N. 3/17 od 22. juna 2017. godine odbijena je žalba učinioca i potvrđeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu P2. 451/17 od 19. juna 2017. godine.
U obrazloženju rešenja sud je naveo: da su neosnovani navodi žalbe da nema osnova za produženje izrečene hitne mere zato što je doneto rešenje o odbačaju krivične prijave; da je izvršen uvid u rešenje Osnovnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kt. 902/17 od 19. juna 2017. godine kojim je odbačena krivična prijava podneta protiv F. V . zbog krivičnog dela n asilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika RS izvršenog na štetu Z.V. iz Zrenjanina, jer je oštećena izjavila da želi da povuče krivičnu prijavu protiv svog supruga i da ne želi da svedoči u postupku; da je u zaključku rešenja o odbacivanju krivične prijave navedeno da osumnjičeni negira izvršenje krivičnog dela, a oštećena ne želi da svedoči u postupku, iako postoji izveštaj o vrsti i težini telesnih povreda Opšte bolnice „Đ..“ za oštećenu, ali da on sam po sebi bez drugih dokaza ne može da se dovede u uzročno posledičnu vezu sa kritičnim događajem, te kako nema drugih svedoka koji su prisustvovali kritičnom događaju, onda se krivična prijava odbacuje s obzirom da prijavljeno delo nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti ; da je odbacivanje krivične prijave usledilo zbog toga što oštećena nije želela da svedoči u postupku, pa se postavlja opravdano pitanje zbog čega ona nije želela da svedoči; da je u izveštaju Centra za socijalni rad Grada Zrenjanina broj 56090-3989/2017 od 19. juna 2017. godine navedeno da se Z.V. plaši F . V . i šta će se desiti kada se on vrati kući i da je prošli put kada ga je prijavila porazbijao sve po kući, uz konstataciju da Z.V. ima vidljivu modricu ispod oka; da je pri proceni rizika sud cenio i činjenicu da Z.V. doživljava strah za ličnu sigurnost i uznemiravanje i da je F . V . sklon upotrebi alkohola, te da smatra da postoji rizik od neposredne opasnosti od vršenja nasilja u porodici; da je cilj izricanja hitnih mera upravo u sprečavanju psihičkog i fizičkog nasilja u vremenu koje predstoji pri čemu je za to najdelotvorniji način da se uspostavi fizička udaljenost između žrtve i potencijalnog učinioca, te da imajući u vidu konfliktne odnose između F. V . i Z.V, po mišljenju suda, opravdano je produženje hitnih mera sprečavanja nasilja u porodici; da je svrha hitnih mera da u vremenu trajanja mera žrtva i potencijalni učinilac sagledaju razloge svojih konfliktnih odnosa kako bi se isti razrešili na zadovoljavajući način uz uzajamno poštovanje ličnosti i psihičkog i fizičkog integriteta, jer je neprihvatljivo da se konfliktni odnosi rešavaju primenom bilo psihičkog bilo fizičkog nasilja, u kom cilju se isti mogu obratiti i odgovarajućim specijalizovanim ustanovama podrške, nadležnom centru za socijalni rad ili psihološkom savetovalištu; da je žalba neosnovana i da se odbija primenom odredbe člana 20. stav 4. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.
4. Odredbom člana 16. Ustava utvrđeno je da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom (stav 2.). Odredbama člana 18. Ustava utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zaja mčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenj uju ljudska i manjinska prava zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.) i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.). Odredbama člana 20. Ustava utvrđeno je: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (stav 1.); da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (stav 2.) ; da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (stav 3.). Odredbama člana 39. utvrđeno je da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti u da se u nju vrati (stav 1.) i da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (stav 2.). Odredbom člana 194. Ustava utvrđeno je da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom (stav 4.).
Odredbom člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.).
Odredbama člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvencij u za zaštitu ljudskih prava i sloboda utvrđeno je da svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta (stav 1.) i da se nikakva ograničenja ne mogu postaviti u odnosu na vršenje ovih prava sem onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu države ili javne bezbednosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 3.) .
Odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici („Službeni glasnik RS“, broj 94/16) propisano je: da se tim zakonom uređuje sprečavanje nasilja u porodici i postupanje državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici (član 1. stav 1.); da je cilj zakona da na opšti i jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i ustanova i time omogući delotvorno sprečavanje nasilja u porodici i hitnu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici (član 2.); da neposredna opasnost od nasilja u porodici postoji kada iz ponašanja mogućeg učinioca i drugih okolnosti proizlazi da je on spreman da u vremenu koje neposredno predstoji po prvi put učini ili ponovi nasilje u porodici (član 3. stav 2.); da ako ovim zakonom nije drugačije određeno, na sprečavanje nasilja u porodici, u postupcima protiv učinilaca krivičnih dela određenih ovim zakonom i na pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom primenjuju se Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku, Zakon o parničnom postupku, Porodični zakon i Zakon o policiji (član 5.); da su za sprečavanje nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom nadležni policija, javna tužilaštva, sudovi opšte nadležnosti i prekršajni sudovi, kao nadležni državni organi i centri za socijalni rad, kao ustanove (član 7. stav 1.); da svako mora policiji ili javnom tužiocu da prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega (član 13. stav 1.); da ako posle procene rizika ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, nadležni policijski službenik donosi naređenje kojim izriče hitnu meru učiniocu koji je doveden u nadležnu organizacionu jedinicu policije i da su hitne mere: mera privremenog udaljenja učinioca iz stana i mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj i da naređenjem mogu da se izreknu obe hitne mere (član 17. st. 1, 2. i 3.); da posle prijema obaveštenja, procene rizika i naređenja, osnovni javni tužilac proučava obaveštenja i vrednuje procenu rizika nadležnog policijskog službenika i ako ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, dužan je da sudu podnese predlog da se hitna mera produži, u roku od 24 časa od časa uručenja naređenja licu kome je izrečena hitna mera i da uz predlog, osnovni javni tužilac dostavlja sudu i procenu rizika nadležnog policijskog službenika, svoje vrednovanje procene rizika i druge dokaze koji ukazuju na neposrednu opasnost od nasilja u porodici (član 18. st. 1, 2. i 3.); da sud produžava hitnu meru ako posle vrednovanja rizika nadležnog policijskog službenika, vrednovanja procene rizika koje je učinio osnovni javni tužilac, ocene priloženih dokaza i tvrdnji iz predloga javnog tužioca i ocene izjašnjenja lica kome je hitna mera izrečena, ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, inače odbija predlog kao neosnovan (član 19. stav 2.); da se na postupak odlučivanja o produžavanju hitne mere shodno primenjuje zakon kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 20. stav 6.); da hitna mera koju izriče nadležni policijski službenik traje 48 časova od uručenja naređenja i da sud može hitnu meru produžiti za još 30 dana (član 21. st. 1. i 2.) .
5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenje kojim su prema njemu pravnosnažno produžene hitne mere privremenog udaljenja od kuće i privremene zabrane kontaktiranja i prilaženja supruzi u postupku zaštite od nasilja u porodici, ističući povredu prava na slobodu kretanja.
Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud, naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati. Međutim, navedene slobode nisu apsolutne, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njihovog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ovih sloboda, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). S druge strane, kako su na osnovu prethodno citiranih odredbi čl. 16, 18. i 194. Ustava, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Protokol 4 uz ovu evropsku konvenciju sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, Ustavni sud ukazuje da se sloboda kretanja može ograničiti i na osnovu odredbe člana 2. stav 3. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda , a radi zaštite prava i sloboda drugih.
Ustavni sud ističe da se ocena da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja mora temeljiti na činjenicama svakog konkretnog slučaja, polazeći od sledećih opštih principa: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, predstavka broj 23592/07, od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.).
Ocenjujući ispunjenost prvog navedenog uslova, Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je do ograničenja slobode kretanje došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenje kojim su mu pravnosnažno produžene mere privremenog udaljenja od kuće i privremene zabrane kontaktiranja i prilaženja supruzi.
Ispitujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode propisano zakonom – Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici i da se svrha produženja navedenih mera ogleda u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju hitne, blagovremene i delotvorne zaštite i podrške žrtvi nasilja. Ovim merama se štite prava drugih, u konkretnom slučaju , prava žrtve nasilja na zaštitu p sihičkog i fizičkog integriteta i na privatnost. Z a vreme trajanja izrečenih mera žrtva i potencijalni učinilac treba da sagledaju razloge svojih konfliktnih odnosa kako bi se isti razrešili na zadovoljavajući način uz uzajamno poštovanje ličnosti i psihičkog i fizičkog integriteta, jer je neprihvatljivo da se konfliktni odnosi rešavaju primenom bilo psihičkog bilo fizičkog nasilja, u kom cilju se isti mogu obratiti i odgovarajućim specijalizovanim ustanovama podrške, nadležnom centru za socijalni rad ili psihološkom savetovalištu , kako i stoji u obrazloženju osporenog rešenja. Shodno tome, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe težilo legitimnom cilju utvrđenom odr edbom člana 2. stav 3. Protokola 4 uz Evropsku konvencij u za zaštitu ljudskih prava i sloboda tj. zaštiti prava i sloboda drugih. Naime, nasilje u porodici ugrožava ostvarivanje osnovnih ljudskih prava člana porodice – žrtve porodičnog nasilja (u vezi zaštite prava drugih kao jednim od osnova za ograničenja slobode kretanja videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Battista protiv Italije , predstavka broj 43978/09 od 2. decembra 2014. godine , stav 40 .).
Pored toga, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 5. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici propisano da ako ovim zakonom nije drugačije određeno, na sprečavanje nasilja u porodici, u postupcima protiv učinilaca krivičnih dela određenih ovim zakonom i na pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom primenjuju se Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku, Zakon o parničnom postupku, Porodični zakon i Zakon o policiji, te da su konkretne hitne mere izrečene podnosiocu ustavne žalbe na osnovu odredaba Zakona o sprečavanju nasilja u porodici u trajanju od 48 časova, produžene za još 30 dana osporenim sudskim rešenjem, koje je doneto u postupku u kome se shodno primenjuje zakon kojim se uređuje parnični postupak na osnovu odredbe člana 20. stav 6 . Zakona o sprečavanju nasilja u porodici . Prema tome, osporenim aktom podnosiocu su produžene izrečene hitne mere u građanskom postupku koje imaju za cilj sprečavanje lica koje vrši nasilje da ponovi akt nasilničkog ponašanja i ove mere izrečene su bez obzira i nezavisno od vođenog krivičnog postupka, koji je obustavljen odbacivanjem krivične prijave protiv podnosioca ustavne žalbe.
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je i donet sa ciljem propisanim njegovom odredbom člana 2, da na opšti i jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i ustanova i time omogući delotvorno sprečavanje nasilja u porodici i hitnu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici, ne ograničavajući primenu samo na sprečavanje nasilja u porodici u krivičnim postupcima za krivična dela određena tim zakonom , već pružajući dodatni vid zaštite i u građanskom postupku.
Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da je pitanje zaštite od nasilja u porodici regulisano različitim mehanizmima zakonske zaštite, s obzirom na poseban značaj zaštite koju porodica na osnovu Ustava uživa, te da se primarna zaštita od nasilja u porodici pruža kroz građanskopravnu zaštitu , a da je krivičnopravna zaštita supsidijarnog karaktera, posebno zbog prirode odnosa u braku i porodici koji spadaju u privatnu sferu pojedinaca, pa se i krivično pravo ograničava samo na one slučajeve u kojima druge vrste zaštite nisu dovoljne (videti zaključke Ustavnog suda IUz-16/2013 od 12. decembra 2013. godine i IUz-18/2019 od 23. septembra 2019. godine, u kojima se ovaj sud izjašnjavao o inicijativama za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom određenih odredaba Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11-dr. zakon i 6/15), kojima se propisuje zaštita od nasilja u porodici).
Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenjivao da li je ovakvo ograničenje slobode kreta nja podnosioca zaista bilo i neophodno i srazmerno legitimnom cilju . Naime, Ustavni sud naglašava da je u situaciji kada postoje dva ili više suprostavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak sudova je da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprostavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Hajibeyli protiv Azerbejdžana, predstavka broj 16528/05 od 10. jula 2007. godine , stav 63.).
Ustavni sud dalje ukazuje da su navedene mere prema p odnosiocu ustavne žalbe određene, te osporenim rešenjem produžene u ograničenom trajanju od 30 dana , nakon što je sud posle vrednovanja rizika ustanovio neposrednu opasnost od nasilja u porodici, te zaključio da će izrečenim merama obezbediti zaštitu od porodičnog nasilja , a time obezbediti i ostvarivanje prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, te nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta žrtve nasilja.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe bilo opravdano i srazmerno, odnosno da je uspostavljena pravična ravnoteža između opšteg interesa , što svakako jeste zaštita žrtve nasilja u porodici, i prava podnosioca ustavne žalbe.
6. Sledom svega iznetog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).
7. Ustavni sud je, zbog šireg značaja ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava i sloboda , saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
8. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.