Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu advokata i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naplatu duga koji je trajao preko osam godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete, uzimajući u obzir složenost predmeta i doprinos obe strane dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už–6302/2013

_________2016. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . A . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3013/13 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2151/05).

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Advokat M. A . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu , 2. avgusta 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3013/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2151/05).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe 14. marta 2005. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naplate duga po osnovu obavljenih odbrana u toku 2002, 2003. i 2004. godine, a da je parnični postupak okončan posle više od osam godina, donošenjem presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3013/13 od 20. maja 2013. godine, koja je podnositeljki dostavljena 3. jula 2013. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3013/13 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2151/05) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. A . iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 14. marta 2005. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, čiji je zastupnik Republičko javno pravobranilaštvo, radi naplate duga po osnovu obavljenih odbrana u toku 2002, 2003. i 2004. godine. Rešenjem P. 2252/05 od 18. marta 2005. godine razdvojeni su postupci radi raspravljanja o zahtevima u tužbi podnetoj u predmetu P. 2252/05, tako što će postupci po zahtevima za neplaćene račune za obavljene advokatske usluge od rednog broja 1. zaključno sa rednim brojem 10, biti raspravljeni u predmetu P. 2252/05, a radi odvojenog raspravljanja o pojedinim zahtevima, biće formirani posebni predmeti. Parnica koja se odnosila na raspravljanje, od zahteva za naplatu duga po osnovu službene odbrane osumnjičenog D. P. (u tužbi tačka 111.), do zahteva za naplatu duga po osnovu službene odbrane osimnjičenog V. C. (u tužbi tačka 121), dobila je poslovni broj P. 2606/05. Sud je nedatiranim dopisom, koji je ekspedovan 22. novembra 2005. godine, obavestio tužilju da ne može da postupa po tužbenom zahtevu koji je opredelila tako što je sabrala iznose koje potražuje na ime svih službenih odbrana, a zahtev za kamatu opredelila sa različitim datumima na određene iznose i naložio tužilji da uredi tužbu tako što će opredeliti tužbeni zahtev u pogledu svakog pojedinačnog tužbenog zahteva po razdvojenim predmetima i navesti iznos za koju preduzetu radnju, kada preduzetu i u pogledu kog okrivljenog potražuje, kao i navesti za svaku od preduzetih radnji od kada potražuje zakonsku zateznu kamatu, sve pod pretnjom posledica propuštanja. Tužilja je podneskom primljenim u sudu 30. novembra 2007. godine uredila tužbu u smislu rešenja o razdvajanju postupaka od 18. marta 2005. godine i naloga suda.

Do donošenja presude, zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to jedno jer su pred istim većem istog dana zakazane rasprave u 25 predmeta, a drugo zbog sprečenosti postupajuće sudije. Sud je na ročištu održanom 8. jula 2008. godine zaključio glavnu raspravu i ponovo otvorio raspravu, radi dopune dokaznog postupka i razrešenja pojedinih važnih pitanja. Rešenjem od 1. septembra 2008. godine, određeno je da se parnici pod brojem P. 2606/05 spaja i parnica pod brojem P. 2607/05, radi zajedničkog odlučivanja, tako što će se postupak ubuduće voditi pod brojem P. 2605/05 i jer se radi o zahtevima istog tužioca protiv iste tužene, a koji su zasnovani na istom činjeničnom i pravnom osnovu. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu pod novim brojem P. 56994/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56994/10 od 14. januara 2011. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe, stavom drugim izreke tužbeni zahtev je delimično usvojen, dok je u stavu trećem izreke tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, a u preostalim delovima izreke konstatovano da je tužba povučena u određenom delu i tužilja obavezana da tuženom naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak prvostepene presude je 15. jula 2011. godine dostavljen tužilji, koja je 22. jula izjavila žalbu protiv iste.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12525/11 od 12. decembra 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u stavu trećem njene izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3013/13. Sud je, nakon zaključene rasprave na ročištu od 20. maja 2013. godine, doneo presudu kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu - Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, da tužilji na ime nagrade za rad obavljen u svojstvu branioca po službenoj dužnosti u pretkrivičnim postupcima isplati određene novčane iznose, sa pripadajućom kamatom i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Pismeni otpravak presude je 3. jula 2013. godine dostavljen tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, a prema službenoj belešci postupajućeg sudije, presuda je pravnosnažna od 12. jula 2013. godine, od kada su nastupili i uslovi za njeno izvršenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 14. marta 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3013/13 od 20. maja 2013. godine, iz čega proizlazi da je osporeni parnični postupak trajao preko osam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri, pre svega činjenično složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari, i pri tome da je sud na početku postupka razdvojio postupke po podnetoj tužbi u odnosu na veliki broj pojedinačno postavljeih tužbenih zahtevea, te da je tokom postupka doneo i rešenje o spajanju jednog postupka sa tekućom parnicom.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da postupanje prvostepenog suda nije bilo efikasno i delotvorno, imajući pre svega u vidu da je prvu presudu P. 56994/10 od 14. januara 2011. godine, sud doneo posle gotovu punih šest godina od podnošenja tužbe, kao i da je presuda ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1252/11 od 12. decembra 2012. godine, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Pri tome, u periodu od dve godina, od 22. novembra 2005. do 30. novembra 2007. godine, kada je sud naložio tužilji da uredi tužbu, pod pretnjom posledica propuštanja, sud nije preduzimao radnje u postupku sve dok tužilja nakon dve godine nije postupila po nalogu suda i uredila tužbu kako joj je naloženo. Ustavni sud je utvrdio i da je pismeni otpravak prvostepene presude P. 56994/10 od 14. januara 2011. godine dostavljen tužilji 15. jula 2007. godine, nakon šest meseci od donošenja presude.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, imala legitiman interes da sud u primerenom roku odluči o podnetoj tužbi, ali i da je i ona svojim ponašanjem u značajnoj meri doprinela dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je tek nakon dve godine postupila po nalogu suda i uredila tužbeni zahtev kako joj je sud naložio.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, ipak, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3013/13 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2151/05), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, određenu činjeničnu složenost predmeta, kao i ponašanje, odnosno doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Za tačnost otpravka:

RK