Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Zaječaru u predmetu P. 20/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Boru P. 1327/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz B. podneo je 11. aprila 2011. godine, preko punomoćnika D. V . i M . P, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 22. stav 1, članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 1327/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Opština Bor podnela 24. maja 2004. godine Opštinskom sudu u Boru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog F. „B.“ iz B, radi utvrđivanja prava svojine; da je podnosilac ustavne žalbe stupio u julu 2004. godine u parnicu kao umešač; da je prvostepena presuda P. 1327/07 doneta 22. januara 2008. godine, a da drugostepeni sud do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije odlučio o žalbi tužioca izjavljenoj protiv navedene presude Opštinskog suda. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.) da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Višeg suda u Zaječaru P. 20/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Opština Bor, u svojstvu tužioca, podnela je 24. maja 2004. godine Opštinskom sudu tužbu protiv tuženog F. „B.“ iz B, radi utvrđivanja prava svojine na nepokretnosti na katastarskoj parceli broj 1869 u KO Bor. Tužilac je predložio i određivanje privremene mere kojom bi se tuženom zabranilo raspolagaganje predmetnom nepokretnosti do okončanja parničnog postupka.

Opšštinski sud je rešenjem P. 602/04 od 24. maja 2004. godine usvojio predlog tužioca za određivanjem privremene mere.

Podneskom od 2. jula 2004. godine D. M. je izjavio da u svojstvu umešača stupa u parnicu na strani tuženog.

Na ročištu održanom 18. oktobra 2004. godine u parnicu je stupio i OD „Ž. t.“ kao umešač na strani tuženog.

Presudom Opštinskog suda P. 602/04 od 9. februara 2005. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud je rešenjem Gž. 1857/05 od 29. novembra 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 602/04 od 9. februara 2005. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Opštinski sud je rešenjem P. 521/06 od 23. marta 2006. godine odbaco tužbu kao neurednu, a rešenjem P. 52/06 od 29. marta 2006. godine ispravljeno je rešenje tog suda P. 521/06 od 23. marta 2006. godine, tako što je umesto broja rešenja „P. 521/06“ naveden broj rešenja „P. 52/06“.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1309/06 od 26. septembra 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Opštinskog suda P. 52/06 od 23. marta 2006. godine i rešenje o ispravci P. 52/06 od 29. marta 2006. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2731/06 od 18. oktobra 2007. godine ukinuo rešenje Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1309/06 od 26. septembra 2006. godine, kao i rešenje Opštinskog suda P. 52/06 od 23. marta 2006. godine, ispravljeno rešenjem tog suda P. 52/06 od 29. marta 2006. godine, te predmet vratio prvostepenom sudu.

Opštinski sud je „presudom“ P. 1327/07 od 22. januara 2008. godine odbacio tužbu tužioca zbog nepostojanja pravnog interesa. Protiv te odluke Opštinskog suda tužilac je izjavio žalbu 17. novembra 2008. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 92/09 od 16. juna 2009. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu, radi ispravke odluke, imajući u vidu da je ista pogrešno označena kao „presuda“, a ne „rešenje“.

Opštinski sud je rešenjem P. 1327/07 od 26. juna 2009. godine izvršio ispravku presude tog suda P. 1327/07 od 22. januara 2008. godine, tako što su u uvodu dodate reči „u ime naroda“.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4128/10 od 10. decembra 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Osnovni sud u Boru je rešenjem P. 19/11 od 7. februara 2011. godine ispravio presudu Opštinskog suda P. 1327/07 od 22. januara 2008. godine, tako što je navedena odluka naslovljena kao „rešenje“, a ne „presuda“.

Rešenjem Apelacionog suda Gž. 1329/11 od 18. marta 2011. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda P. 1327/07 od 22. januara 2008. godine, ispravljeno rešenjem Osnovnog suda u Boru P. 19/11 od 7. februara 2011. godine, te je predmet ustupljen Višem sudu u Zaječaru na ponovni prvostepeni postupak.

Nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu, Viši sud u Zaječaru je presudom P. 20/11 od 28. juna 2012. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tužilac je 7. septembra 2012. godine izjavio žalbu Apelacionom sudu u Beogradu.

U trenutku odlučivanja Ustavnog suda po ustavnoj žalbi postupak po žalbi je još uvek u toku.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava, započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 24. maja 2004. godine, te da još uvek nije pravnosnažno okončan, s tim što je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu kao umešač na strani tuženog 2. jula 2004. godine. Navedeno trajanje postupka od skoro deset godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke, u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od skoro deset godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da su prvostepene odluke više puta ispravljane rešenjima prvostepenih sudova, odnosno što je odluka Opštinskog suda P. 1327/10 22. januara 2008. godine konačno ispravljena tek rešenjem Osnovnog suda u Boru P. 19/11 od 7. februara 2011. godine, iako je rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 92/09 od 16. juna 2009. godine izričito navedeno zbog čega se spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog parničnog postupka.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Zaječaru u predmetu P. 20/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležn im sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

5. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu načelo sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu označenih ustavnih načela i prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u odnosnom delu tačke 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka , kao činjenicu da je podnosilac naknadno stupio u postupak kao umešač. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je u osporenom parničnom postupku pretprpeo materijalnu štetu, niti je naveo činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje , Ustavni sud zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete nije razmatrao.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.