Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je u dva identična činjenična i pravna slučaja doneo suprotne odluke o naknadi štete, čime je podnosilac neopravdano stavljen u nepovoljniji položaj.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Viktora Novaka iz Boštanja, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Viktora Novaka izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15182/10 od 16. maja 2012. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

O b r a z l o ž e nj e

1. Viktor Novak iz Boštanja, Republika Slovenija, podneo je, 28. jula 2012. godine, preko punomoćnika Milenka M. Milisavljevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15182/10 od 16. maja 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 21, 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je parnični postupak vođen radi naknade štete koju je pretrpeo nakon što je protiv njega pokrenut i vođen prekršajni postupak, kada mu je oduzet kamion, njegovo osnovno sredstvo za rad. Podnosilac ističe da je nakon dve godine od oduzimanja vozila, prekršajni postupak obustavljen iz razloga što je utvrđeno da prekršaj nije ni učinjen. Podnosilac smatra da mu pripada pravo na naknadu materijalne štete, jer u periodu u kojem mu je kamion bio oduzet nije mogao da ostvari svoje osnovno pravo na rad.

Takođe, podnosilac navodi da je parnični postupak, u tako jednostavnoj stvari, trajao punih deset godina, postavljajući pitanje da li je to pravično suđenje u razumnom roku.

Podnosilac navodi i da je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 6213/10 od 14. septembra 2011. godine, povodom istog događaja i istog činjeničnog stanja, drugom tužiocu dosudio naknadu štete, a njemu to pravo uskratio.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju pri loženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Viktor Novak, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu protiv Republike Srbije - Republičke uprave carina, sa zahtevom da mu se dosudi naknada materijalne štete koju je pretrpeo nakon što je protiv njega vođen, a zatim, 16. novembra 2001. godine, obustavljen prekršajni postupak, u kome mu je izrečena i mera oduzimanja teretnog vozila, zbog čega nije mogao da obavlja svoju osnovnu profesionalnu delatnost.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 46548/10 od 17. juna 2010. godine obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu za izmaklu dobit u periodu od 20. jula 2000. godine do 9. januara 2002. godine u iznosu od 65.002 evra, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Prvostepeni sud je, ocenom izvedenih dokaza , utvrdio da je tužiocu do završetka prekršajnog postupka, 20. jula 2000. godine, privremeno oduzet kamion sa prikolicom, roba koja se nalazila u njemu, kao i saobraćajna dozvola za navedeno vozilo i ključ od istog. Rešenjem Savezne uprave carina - Carinarnice Kraljevo P. 689/01 od 16. novembra 2001. godine obustavljen je prekršajni postupak protiv tužioca zbog prekršaja iz člana 189. stav 1. tačka 1 ) u vezi sa članom 198. stav 1. Carinskog zakona, saglasno članu 129. Zakona o prekršajima, te mu je vraćeno vozilo sa robom, shodno članu 130. stav 3. navedenog zakona. Tužilac je preuzeo navedeno vozilo 9. januara 2002. godine. Tužilac je po zanimanju autoprevoznik koji obavlja delatnost prevoza robe teretnim motornim vozilom sa prikolicom ili bez nje, pa je, na osnovu podataka o prihodima i poreskoj osnovici za 1999. godinu, ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđeno da izgubljena dobit tužioca zbog nekorišćenja vozila u navedenom periodu iznosi 65.002,40 evra. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, koju je organ tužene prouzrokovao tužiocu u vršenju svoje funkcije oduzimanjem kamiona sa prikolicom, kao sredstva rada, čime je tužilac sprečen da obavlja svoju delatnost.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 15182/10 od 16. maja 2012. godine, kojom je preinčaio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46548/10 od 17. juna 2010. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je stanovište prvostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je prvostepeni sud na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja izveo pogrešan zaključak o odgovornosti tužene u smislu člana 172. stav 1. 3akona o obligacionim odnosima. Navedenom odredbom je propisano da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, a odredbom člana 189. stav 1. ovog zakona je propisano da oštećeni ima pravo, kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, kao i da se, u skladu sa odredbom stava 3. ovog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Apelacioni sud u Beogradu je našao da je protiv tužioca pokrenut i vođen prekršajni postupak za prekršaj iz člana 189. stav 1. tačka 1) u vezi člana 198. stav 1. Carinskog zakona, pa privremeno oduzimanje vozila, u smislu člana 201. stav 1. i člana 204. stav 2. navedenog zakona, ne znači nezakonitost i nepravilnost rada organa , već stvara obavezu države da izvrši povraćaj oduzete stvari ili novčane vrednosti oduzetog predmeta, a što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Drugostepeni sud je ocenio da tužilac nije dokazao da je prekršajni postupak protiv njega vođen iz šikanoznih razloga, niti se dužina trajanja postupka, odnosno vreme za koje je vozilo bilo privremeno oduzeto može kvalifikovati kao nepravilan rad organa tužene zbog koga bi tužena bila odgovorna za naknadu štete (vozilo je oduzeto 20. jula 2000. godine, a prekršajni postupak obustavljen na osnovu rešenja od 16. novembra 2001. godine i vozilo vraćeno tužiocu 9. januara 2002. godine). Polazeći od navedenog, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da, u konkretnom slučaju, ne postoji odgovornost države u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nije posledica takvog rada njenih organa, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja, niti je posledica neblagovremenog vršenja poverenih funkcija ili nevršenja istih.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. i 3.).

Zakonom o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 i 35/91, i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 50/93, 24/94, 28/96 i 64/01) bilo je propisano: da će se doneti rešenje kojim se prekršajni postupak obustavlja ako je u pitanju radnja koja nije predviđena kao prekršaj (član 129. tačka 1)); da ako je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta, u rešenju će se odrediti i kako će se sa oduzetim predmetima postupiti, ako tom merom nisu obuhvaćeni predmeti koji su privremeno oduzeti (član 118.), da će se u rešenju odrediti da se takvi predmeti vrate vlasniku (član 130. stav 3.).

Carinskim zakonom („Službeni list SRJ“, br. 45/92, 16/93, 50/93, 24/94, 28/96, 29/97, 59/98, (17/99), 23/01, 36/02 i 7/03) bilo je propisano: da će se novčanom kaznom od jednosturkog do desetostrukog iznosa uskraćene carine, odnosno od jednostrukog do četvorostrukog iznosa vrednosti robe ako roba ne podleže plaćanju carine ili se na robu ne plaća carina, za prekršaj kazniti preduzeće ili drugo pravno lice ako van graničnog prelaza prenese ili pokuša da prenese robu preko carinske linije (član 11. stav 1.) (član 189. stav 1. tačka 1)); da će se domaće ili strano fizičko lice koje izvrši neku od radnji propisanih u članu 188. stav 1. tačka 1), članu 189. stav 1. tač. 1) do 11) i tačka 14), članu 190. stav 1. tač. 1) do 5) i tač. 7) i 8), članu 191. stav 1, članu 192. stav 1. tačka 4) i članu 193. stav 1. ovog zakona kazniti za prekršaj novčanom kaznom propisanom u ovim odredbama za pravno lice (član 198. stav 1.); da se prevozno, odnosno prenosno sredstvo može oduzeti ako su njegova tajna i skrovita mesta iskorišćena za skrivanje robe koja je predmet prekršaja iz člana 188. stav 1. tačka 1), člana 189. stav 1. tač. 1) do 7) i tačka 10) i člana 198, ako je učinilac prekršaja izvršio neku od radnji iz člana 188. stav 1. tačka 1) i člana 189. stav 1. tač. 1) do 7) i tačka 10) ovog zakona, ili je ono bilo namenjeno isključivo izvršenju tih prekršaja i ako je vrednost robe koja je predmet prekršaja veća od jedne trećine carinske osnovice prevoznog, odnosno prenosnog sredstva (član 201. stav 1.); da se roba ili prevozno, odnosno prenosno sredstvo kojim je izvršen prekršaj može oduzeti odnosno naplatiti njihova vrednost i kad se protiv učinioca ne može voditi prekršajni postupak zbog toga što je nepoznat ili nedostupan nadležnim organima ili zbog postojanja drugih zakonskih smetnji, osim u slučaju nastupanja apsolutne zastarelosti (član 204. stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da se podnosilac žali na neujednačenu praksu sudova u Srbiji u vezi naknade štete koja je proistekla iz prekršajnog postupka. Podnosilac je naveo da je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 6213/10 od 14. septembra 2011. godine, povodom istog događaja i istog činjeničnog stanja, drugom tužiocu dosudio naknadu štete, čime je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, a da se takve razlike mogu javiti i u okviru istog suda, i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Tudor Tudor protiv Rumunije, br. 21911/03 od 24. marta 2009. godine, pasus 29.). U konkretnom slučaju, podnosilac je kao dokaz o različitom postupanju dostavi o samo jednu drugostepenu presudu u kojoj je Apelacioni sud u Beogradu odlučio u gotovo identičnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pitanja. Ustavni sud smatra da se u takvim okolnostima , po pravilu, ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da je to dovelo do ustavnopravno relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu (Ustavni sud konstatuje da je isti stav izrazio i Evropski sud za ljudska prava, videti presudu Vučković i drugi protiv Srbije“, br. 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, pasus 60.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je najpre ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u parničnim postupcima koji su u predmetima Gž. 15182/10 i Gž. 6213/10 vođeni pred Apelacionim sudom u Beogradu, te da li je navedeni sud doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva u tim predmetima.

Ustavni sud je utvrdio da je u navedenim postupcima odlučivano o naknadi štete za izmaklu dobit koja je nastala zato što su protiv tužilaca vođeni p rekršajni postupci kada su im privremeno oduzeta vozila, kao i da su prekršajni postupci kasnije obustavljeni iz razloga što je utvrđeno da tužioci prekršaje nisu učinili. Takođe, utvrđeno je da su tužiocima vozila oduzeta istog dana (20. jula 2000. godine), kao i da su im, nakon što su obustavljeni prekršajni postupci, oduzeta vozila vraćena, u razmaku od 12 dana, a da se oba tužioca bave autoprevozom, kao osnovnom profesionalnom delatnošću. Pri tome, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi ocenio da ne postoji odgovornost države u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nije posledica nezakonitog ili nepravilnog rada njenih organa, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja, niti je posledica neblagovremenog vršenja poverenih funkcija ili nevršenja istih. Međutim, u predmetu Gž. 6213/10, Apelacioni sud u Beogradu , je primenjujući istu zakonsku odredbu na isto činjenično stanje , našao da postoji obaveza tužene da tužiocu naknadi štetu na ime izgubljene dobiti.

Polazeći od činjenica i okolnosti utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući u navedena dva predemeta, zauzeo različita stanovišta o odgovornosti tužene Republike Srbije - Republičke uprave carina da naknadi štetu za izmaklu dobit. Ustavni sud konstatuje da je u Rešenju Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine ukazao da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna različita odluka ne predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Međutim, imajući u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u roku od osam meseci, doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva dva tužioca kojima su istog dana (20. jula 2000. godine) privremeno oduzeta vozila do završetka prekršajnog postupka, da je u odnosu na oba tužioca prekršajni postupak obustavljen jer je utvrđeno da prekršaji nisu ni učinjeni, kao i da su im vozila vraćena na slobodno raspolaganje u razmaku od 12 dana, Ustavni sud je ocenio da je na taj način Apelacioni sud u Beogradu podnosioca ustavne žalbe, pravnosnažno odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bio S.M, čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen presudom tog suda Gž. 6213/10 od 14. septembra 2011. godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15182/10 od 16. maja 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, podnosilac smatra da mu je nezakonitim radnjama tužene, tj. iz razloga što je tužena protiv njega vodila prekršajni postupak koji je nakon dve godine obustavila iz razloga što je ustanovila da prekršaja nije ni bilo, pričinjena šteta, zbog čega mu i pripada naknada za izmaklu dobit, jer tokom trajanja prekršajnog postupka, kada mu je vozilo bilo oduzeto, nije mogao da obavlja svoju osnovnu profesionalnu delatnost.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava i proizvoljnog zaključivanja sudova.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, kada je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, ocenio da u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužene po osnovu naknade štete, jer u radnjama tužene nije bilo protivpravnosti prilikom oduzimanja vozila. Naime, Ustavni sud podseća da je osnovna pretpostavka za odgovornost države za naknadu štete, nezakonit ili nepravilan rad njenih organa, pri čemu se pod nezakonitim radom smatra svaki akt ili radnja koja je protivna pravnim normama, dok se pod nepravilnim radom podrazumevaju radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe. Ustavni sud primećuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku proizlazi da je sporno vozilo oduzeto podnosiocu ustavne žalbe na osnovu toga što je protiv njega pokrenut i vođen prekršajni postupak za prekršaj iz člana 189. stav 1. tačka 1) u vezi člana 198. stav 1. Carinskog zakona, pa privremeno oduzimanje vozila, u smislu člana 201. stav 1. i člana 204. stav 2. navedenog zakona, ne znači nezakonitost i nepravilnost rada organa, već stvara obavezu države da izvrši povraćaj oduzete stvari ili novčane vrednosti oduzetog predmeta, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Dakle, kako podnosilac ustavne žalbe, tokom parničnog postupka, nije dokazao da je prekršajni postupak protiv njega vođen iz šikanoznih razloga, niti se dužina trajanja postupka, odnosno vreme za koje je vozilo bilo privremeno oduzeto može kvalifikovati kao nepravilan rad organa tužene zbog koga bi tužena bila odgovorna za naknadu štete, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da, u konkretnom slučaju, ne postoji odgovornost države u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nije nastala kao posledica rada organa tužene države, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja, niti je posledica neblagovremenog vršenja poverenih funkcija ili nevršenja istih. U vezi sa izloženim, Ustavni sud ukazuje na to da i prema odredbi člana 35. stav 2. Ustava, svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnih ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu dao jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Kako je podnosilac povredu prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava, obrazložio na isti način na koji je to učinio i za povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao ove navode podnosioca.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosioca u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu ovog načela obrazlaže na isti način kao i povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, shodno čemu ni ove navode podnosioca nije posebno razmatrao.

Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca da je „parnični postupak u tako jednostavnoj stvari trajao punih deset godina, zbog čega mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku“. Međutim, kako u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa propustima u postupanju nadležnih sudova, složenošću predmeta spora, ponašanjem samog podnosioca i protivne strane, te značajem koji je eventualno kašnjenje u radu državnih organa imalo za njega, a što bi tek moglo predstavljati relevantne ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku, niti je podnosilac opredelio zahtev u ustavnoj žalbi u tom pogledu, već je tražio samo da se osporena drugostepena presuda poništi, to se Sud nije posebno bavio ovako formalno i usputno izrečenim navodima podnosioca.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti