Povreda prava na pravično suđenje u sporu o svojini stana

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo u vezi sa pravom raspolaganja na stanu ustupljenom drugoj organizaciji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M . S . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6304/13 od 16. aprila 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6304/13 od 16. aprila 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79603/10 od 30. maja 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 25. jula 2014. godine, preko punomoćnika T. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući tvrdnju o povredi označenog prava, podnositeljka navodi da je drugostepeni sud, pogrešno zaključujući da je tužilac investirao i izgradio sve stanove koji se nalaze u potkrovlju predmetne stambene zgrade, povredio odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje propisuju način sticanja prava svojine na nepokretnostima. S tim u vezi ističe da je tužena država, budući da se radi o zajedničkim prostorijama koje su pretvorene u stanove, kupovinom cele zgrade, postala vlasnik potkrovlja, suterena i drugih zajedničkih prostorija, te da je iz tog razloga pogrešan zaključak suda da je tužilac svojinu na spornom stanu koji se nalazi u potkrovlju zgrade stekao adaptacijom jer se na taj način ne može steći svojina na tuđem objektu. Dodaje i da tužilac nije dokazao svoju aktivnu legitimaciju za vođenje spora. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje gno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79603/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

HK „K.“ a.d. „K. – s .“ d.o.o. podneo je 29. maja 2003. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih državne zajednice Srbija i Crna Gora i M. S, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu stana broj 36, površine 50m2, koji se nalazi u potkrovlju zgrade u Ulici G . broj 26 u Beogradu, zaključenog između SRJ – Savezne vlade – Komisije za administrativna pitanja i tužene M . S, overenog pred nadležnim sudom 28. aprila 1993. godine pod Ov. 6297. Tužbeni zahtev je zasnovan na činjeničnim navodima da je tužilac vlasnik spornog stana, ali da je greškom u javnim evidencijama kao vlasnik bila upisana tužena država koja je u svojstvu prodavca zaključila ugovor o otkupu i na taj način nezakonito raspolagala predmetnim stanom. Kao dokaz za tvrdnju o svom vlasništvu na stanu tužilac se pozvao na presudu pomenutog suda P. 2707/93 od 29. januara 1996. godine i rešenje RGZ od 25. januara 2003. godine.

Tužena M. S . je u odgovoru na tužbu (označen kao pripremni podnesak) između ostalog, istakla da tužilac nije vlasnik stana i da nije aktivno legitimisan za vođenje parnice jer je 16. januara 1980. godine stan trajno preneo R . B, koji je njoj stan dao na korišćenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79603/10 od 30. maja 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti spornog ugovora.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6304/13 od 16. aprila 2014. godine preinačena je ožalbena nižestepena odluka, tako što je usvojen tužbeni zahtev. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Odeljenja za komunalne i stambene poslove SO N. B . od 25. maja 1964. godine GP „K .“ odobrena je izgradnja stambene zgrade P+8, objekat broj 5, u bloku 9a u Novom Beogradu, dok je rešenjem od 15. januara 1966. godine odobrena adaptacija predmetne zgrade. GP „K.“ je u svojstvu prodavca 21. septembra 1964. godine sa Upravom za izgradnju objekata saveznih organa, kao kupcem, zaključilo ugovor kojim se obavezalo na isporuku 190 stanova u pomenutoj stambenoj zgradi, koji su locirani od prizemlja zaključno sa osmim spratom. Predmet pomenutog ugovora nisu bili stanovi u potkrovlju zgrade, koji su, prema izveštaju Komisije za tehnički pregled građevinskih, građevinsko-zanatskih i instalaterskih radova iz aprila 1967. godine, u vlasništvu GK „K.“. GP „K.“ je rešenjem od 5. avgusta 1965. godine sporni stan dodelio na korišćenje svom radniku M. M, a 1976. godine ga je udružio u beogradsku zajednicu stanovanja. Odlukom radničkog saveta GK „K .“ od 22. januara 1980. godine data je saglasnost M. M . da predmetni stan ustupi na trajno korišćenje OOUR Tehnički sektor „R . B .“, uz uslov da „R. B .“ njenoj porodici ustupi i obezbedi veći stan. Radnički savet OOUR Tehnički sektor „R. B .“ je odlukom od 25. marta 1981. godine, donetom s pozivom na Pravilnik o rešavanju stambenih pitanja radnika i član 33. Zakona o stambenim odnosima, sporni stan dodelio svom radniku, tuženoj M. S. Rešenjem nadležnog suda od 21. januara 1988. godine dozvoljen je upis zgrade br. 20-28 u Ulici G . kao društvene svojine, sa pravom korišćenja GP „K .“, sa obrazloženjem da se pomenuto preduzeće pojavljuje kao investitor, a potom je na osnovu izjave predstavnika SIZ stanovanja i ugovora o kupoprodaji od 21. septembra 1964. godine, doneto rešenje kojim se uknjižba prava korišćenja na istoj zgradi dozvoljava u korist SFRJ. Tužena M. S . je 16. aprila 1993. godine sa SRJ - Savezna vlada – Komisija za administrativna pitanja zaključila ugovor o otkupu predmetnog stana, koji je overen pred nadležnim sudom 28. aprila iste godine i na osnovu ovog ugovora se upisala kao vlasnik stana u zemljišnoj knjizi. Sporni stan se nije nalazio na spisku otkupljenih i neotkupljenih stanova SIZ stanovanja, izgradnje i upravljanja stanovima za potrebe radnika ili funkcionera saveznih organa na dan 24. jun 1993. godine. Pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2707/93 od 29. januara 1996. godine određeno je brisanje prava korišćenja SFRJ na stanovima koji se nalaze na devetom spratu u objektu broj 5 u Ulici G . br. 20-28 i dozvoljen je upis prava korišćenja u korist GK „K .“. Na osnovu pomenute presude, RGZ je 5. avgusta 2005. godine doneo rešenje kojim je dozvoljena uknjižba prava svojine u korist tužioca HK „K.“ a.d. „K. – s .“ d.o.o. na stanovima br. 20 i 21 na devetom spratu predmetne stambene zgrade, a odbijen je upis promene nosioca prava svojine na spornom stanu broj 36, sa obrazloženjem da je kao vlasnik upisano fizičko lice – M. S, a ne država SRJ. Osnov argumentacije osporene odluke zasniva se na stavu suda da sporni stan broj 36, kao ni ostali stanovi koje je GP „K.“ izgradilo iznad osmog sprata i čiji je bio investitor, nije bio predmet kupoprodajnog ugovora zaključenog 21. septembra 1964. godine sa Upravom za izgradnju objekata saveznih organa, budući da su stanovi koji su predmet pomenutog ugovora precizno označeni po broju i spratnosti i locirani su od prizemlja zaključno sa osmim spratom. Stoga je, po nalaženju drugostepenog suda, upis prava korišćenja na stanovima koji se nalaze na devetom spratu zgrade u korist prethodnika tužene Republike Srbije bio protivan sadržini kupoprodajnog ugovora jer pravni prethodnik Republike Srbije te stanove nije kupio, iz kog razloga nije bio ni ovlašćen da sa tuženom M. S . zaključi ugovor o otkupu stana. Po oceni Apelacionog suda, na ovakav zaključak ukazuje i činjenica da je u izveštaju Komisije za tehnički pregled građevinskih, građevinsko-zanatskih i instalaterskih radova iz aprila 1967. godine navedeno da je kupac najvećeg broja stanova SIV, osim stanova u potkrovlju koji su u vlasništvu GK „K .“, kao i činjenica da je GK „K.“ predmetni stan udružio u beogradsku zajednicu stanovanja i da je njime raspolagao 1965. godine u korist svoje radnice M. M. Osporenu odluku drugostepeni sud je doneo s pozivom na član 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s tim što je, kako je navedeno u obrazloženju, pitanje svojine na stanu rešavao kao prethodno pitanje u smislu člana 12. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 29/73), koji je bio na snazi u vreme dodele spornog stana na korišćenje M. M, a potom podnositeljki ustavne žalbe, bilo je propisano: da organizacije udruženog rada, društveno-političke zajednice, druge organizacije i zajednice imaju pravo da daju na korišćenje stanove (u daljem tekstu: davalac stana na korišćenje) koje su kao investitori izgradili ili po drugom osnovu stekli (član 3.); da davalac stana na korišćenje izdaje akt o davanju stana na korišćenje licu koje treba da se useli u taj stan, u skladu sasamoupravnim sporazumom odnosno opštim aktom o davanju stana na korišćenje (član 32. stav 2.); da davalac stana na korišćenje daje na korišćenje stanove u skladu sa samoupravnim sporazumom odnosno opštim aktom o davanju stana na korišćenje (član 33. stav 1.); da se ugovor o korišćenju stana zaključuje između lica koje je dobilo stan na korišćenje iorganizacije za privređivanje stambenim zgradama u društvenoj svojini (dalje: organizacija), na osnovu akta davaoca stana na korišćenje (član 36. stav 1.).

Članom 16. stav 1. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) je propisano da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo i da ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (član 103.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na nju može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, posebno navod podnositeljke da tužilac nema aktivnu legitimaciju za vođenje spora, Ustavni sud je zaključio da su podnositeljkini navodi na kojima zasniva tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, usmereni na osporavanje razloga na kojima je zasnovana osporena drugostepena presuda. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da se u više svojih odluka izjasnio o tome da su redovni sudovi u prvom redu pozvani da tumače i primenjuju merodavno pravo i da zadatak Ustavnog suda nije da ispituje pravilnost njihovih pravnih zaključaka i da na taj način postupa kao instancioni sud, ali da proizvoljna ili arbitrerna primena merodavnog procesnog ili materijalnog prava na štetu podnosioca može da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje, te da stoga, u određenim situacijama koje zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se povreda prava na pravično suđenje ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava (videti, između ostalih, odluke Už–616/2008 od 2. decembra 2010. godine i Už–1038/2008 od 9. juna 2011. godine, na : www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud konstatuje da je predmet konkretnog parničnog postupka bila tužba za utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stana zaključenog u aprilu 1993. godine između SRJ – Savezne vlade – Komisije za administrativna pitanja kao prodavca i podnositeljke ustavne žalbe kao kupca, te da je osporena drugostepena presuda doneta uz poziv na odredbu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer je drugostepeni sud utvrdio da pravni prethodnik tužene Republike Srbije nije bio legitimisan da zaključi osporeni ugovor iz razloga što nije bio titular prava raspolaganja na spornom stanu s obzirom na to da konkretan stan nije bio predmet kupoprodajnog ugovora zaključenog 21. septembra 1964. godine između GP „K.“ i Uprave za izgradnju objekata saveznih organa. Argumentaciju za zaključak da je tužiočev pravni prethodnik bio titular pomenutog prava raspolaganja po osnovu građenja i finansiranja izgradnje spornog stana, drugostepeni sud nalazi, između ostalog, i u činjenici da je GP „K.“ 1965. godine raspolagao predmetnim stanom dodelivši ga na korišćenje svojoj tadašnjoj radnici M. M.

Imajući u vidu razlog na kome se zasniva osporena presuda, Ustavni sud ukazuje da su prema članu 3. Zakona o stambenim odnosima, koji je bio na snazi u vreme kada je Radnički savet GK „K.“ dao saglasnost svojoj radnici da sporni stan ustupi na trajno korišćenje OOUR Tehnički sektor „R. B .“, pravo da daju stanove na korišćenje imale ne samo organizacije udruženog rada, društveno-političke zajednice, druge organizacije i zajednice koje su ih kao investitori izgradili, već i u slučaju da su ih po drugom osnovu stekle. Dalje, ovo pravo je moglo da se prenese trajno ili samo za određeni slučaj, a prenošenje stana iz jednog u drugi stambeni fond zavisilo je isključivo od volje davaoca stana na korišćenje kao nosioca prava upravljanja i raspolaganja stanom u društvenoj svojini. Takođe, saglasno članu 33. stav 1. pomenutog zakona, davalac stana na korišćenje davao je stanove u skladu sa samoupravnim sporazumom odnosno opštim aktom, što znači da je organizacija na koju je bilo preneto pravo raspolaganja stanom tj. kojoj je stan bio ustupljen na trajno korišćenje, stan dodeljivala u skladu sa svojim opštim aktima, a ne na osnovu opštih akata lica koje joj je prenelo pravo raspolaganja jer u tom slučaju ne bi bilo ni potrebno da se prenosi pravo raspolaganja na drugo društveno-pravno lice, već bi davalac stana na korišćenje sam raspolagao stanom u korist određenog fizičkog lica koje nije zaposleno kod njega.

Dalje, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 16. stav 1.Zakona o stanovanju, ugovor o otkupu stana može zaključiti samo sa nosiocem prava raspolaganjana stanu u društvenoj svojini ivlasnikomstana u državnoj svojini, što znači da sepravo svojinena otkupljenom stanu može steći samo pod uslovom da je ugovor o otkupu stana zaključen sa ovim licima. U protivnom, otkup stana zasnovan na ugovoru zaključenim sa nevlasnikom ne može proizvoditi pravna dejstva prema vlasniku ili nosiocu prava raspolaganja na stanu. S druge strane, saglasno članu 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na ništavost se može pozvati svako zainteresovano lice. Dakle, interes za podnošenje tužbe kojom se traži utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stana postoji onda kada je svrha spora da se sudskom odlukom tužiocu obezbedi zaštita ugroženog prava na spornom stanu ili eventualno omogući sticanje određenog prava.

S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravo neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da je pravni prethodnik tužioca bio titular pomenutog prava raspolaganja i nakon što je dao saglasnost za trajno ustupanje stana drugoj organizaciji, posebno u situaciji kada nije dovodio u pitanje raspolaganje koje je ta druga organizacija izvršila u korist podnositeljke ustavne žalbe dodeljujući joj predmetni stan na korišćenje 1981. godine.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6304/13 od 16. aprila 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tačk i 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79603/10 od 30. maja 2013. godine , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u sporu o svojini stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti