Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak trajao je preko 17 godina, što je posledica neefikasnosti sudova. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3472/11.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 2. avgusta 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3472/11.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje sedamnaest godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 3472/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 21. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – O. R. L, M. Z. i Lj, radi isplate iznosa od 13.613,38 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Punomoćnik tužioca je, podneskom od 11. novembra 1998. godine, povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog, a isto je konstatovano rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4776/96 od 11. februara 2000. godine.

Do donošenja presude održano je deset ročišta i izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem, dopunskim veštačenjem, kao i saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4776/96 od 31. oktobra 2002. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 219.074,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2001. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 54.250,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 362/03 od 12. oktobra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4776/96 od 31. oktobra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su nakon sprovedenog dopunskog ekonomskog veštačenja, a do određivanja zastoja u postupku, održana četiri ročišta, na kojima je ponovo izveden dokaz dopunskim ekonomskim veštačenjem, saslušanjem sudskog veštaka i tužene u svojstvu parnične stranke.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7720/04 od 17. jula 2006. godine otvorena je glavna rasprava zaključena 10. aprila 2006. godine radi razjašnjenja pojedinih važnih pitanja i određen je zastoj u postupku, na osnovu člana 176. Zakona o parničnom postupku, do okončanja postupka pred Vrhovnim sudom Srbije.

U nastavku postupka je nakon jednog održanog ročišta zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7720/04 od 5. februara 2007. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen preinačeni tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 154.529,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. septembra 2005. godine do isplate, dok je za preostali deo preko dosuđenog iznosa od 154.529,50 dinara do traženog iznosa od 307.635,70 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 154.871,00 dinara.

Odlučujući o žalbama, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5200/07 od 25. marta 2009. godine vratio spise predmeta P. 7720/04 Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi sprovođenja izviđajnih radnji, odnosno radi utvrđenja da li su punomoćja izdata advokatima za zastupanje tužioca u ovoj parnici, data od strane ovlašćenog lica tužioca.

Nakon otklanjanja procesnih nedostataka, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3297/09 od 23. septembra 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7720/04 od 5. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon tri održana ročišta i ponovnog izvođenja dokaza dopunskim ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, na ročištu od 7. oktobra 2010. godine je, na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, određeno zastajanje u postupku koje će trajati do 10. februara 2011. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 5698/10 od 28. februara 2011. godine odredio nastavak postupka počev od 11. februara 2011. godine i utvrdio prekid postupka zbog nastupanja pravnih posledica pokretanja stečajnog postupka nad tuženim.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 5. aprila 2011. godine obavestio sud da je stečajni upravnik tuženog preuzeo parnicu.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 5698/10 od 3. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan zahtev tužioca za nastavak postupka, a stavom drugim izreke je utvrdio prekid postupka, zbog smrti tužene.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 13. septembra 2011. Godine predložio nastavak postupka i dostavio rešenje o nasleđivanju Osnovnog suda u Novom Sadu O. 13274/10 od 14. aprila 2011. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 5698/10 od 16. septembra 2011. godine nastavio postupak i pozvao naslednike pok. tužene da preuzmu parnicu.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 9420/11 od 21. oktobra 2011. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalje postupanje.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu su održana četiri ročišta i izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem, dok dva ročišta nisu održana zbog izostanaka punomoćnika tužioca i tuženih.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 3472/11 od 27. novembra 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi M. L. i N. L. da tužiocu solidarno isplate iznos od 1.889,42 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom komfornom metodom počev od 25. januara 1994. do 2. marta 2001. godine, a od 3. marta 2001. godine do končane isplate prostom metodom obračuna, kao i da mu naknade troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je usvojen eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezani su tuženi M. L. i N. L da tužiocu solidarno isplate iznos od 6.647,97 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom komfornom metodom počev od 22. avgusta 1996. do 2. marta 2001. godine, a od 3. marta 2001. godine do isplate prostom metodom obračuna, kao i da mu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 358.332,00 dinara. Navedena presuda postala je pravnosnažna 10. marta 2014. godine, a izvršna 18. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 21. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak okončan presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 3472/11 od 27. novembra 2013. godine, koja je postala pravnosnažna 10. marta 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i sedam meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, odlučivanje Okružnog suda u Novom Sadu povodom izjavljenih žalbi na drugu prvostepenu presudu bilo je onemogućeno, zbog nepostojanja procesnih uslova, jer je prethodno bilo potrebno utvrditi da li su punomoćja izdata advokatima za zastupanje tužioca data od strane ovlašćenog lica tužioca, što je doprinelo dužem trajanju parničnog postupka. Takođe, Ustavni sud nalazi da je punomoćnik tužioca izostankom sa jednog ročišta zakazanog za glavnu raspravu produžio postupak.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud nakon šest godina i dva meseca doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tužioca ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon četiri godine i četiri meseca doneta druga presuda, koja je ponovo ukinuta u postupku po žalbi i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon određenog zastoja zbog pokretanja prethodnog stečajnog postupka nad tužiocem, prekida usled otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem i prekida usled smrti tužene, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, postojala opravdanost prekida postupka u ukupnom trajanju od 11 meseci. Postupak je nastavljen pred Privrednim sudom u Novom Sadu koji je nakon četiri ročišta odlučio o tužbenom zahtevu, a presuda je protekom roka za žalbu postala pravnosnažna.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti