Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedamnaest godina. Zbog neefikasnosti sudova i višestrukog vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2429/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 20. marta 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2429/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje sedamnaest godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2429/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 4. septembra 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – G. J, S. L. i Z. L, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 7.923,86 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja presude održana su tri ročišta, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5502/96 od 17. marta 1998. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime glavnog duga isplate iznos od 7.923,86 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. novembra 1995. godine, kao i za troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da prvotuženoj naknadi troškove par ničnog postupka u iznosu od 1.395,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2115/98 od 16. decembra 1998. godine vratio spise predmeta P. 5502/96, Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi utvrđenja dozvoljenosti žalbe prvotužene, s obzirom na to da je ista izjavljena od strane punomoćnika čije je punomoćje u toku postupka opozvano.

Po sprovedenim izviđajnim radnjama, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 636/99 od 26. avgusta 1999. godine usvojio žalbu tužioca, ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5502/96 od 17. marta 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su održana tri ročišta na kojima je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženog, sprovedeno je ekonomsko veštačenje, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 924/00 od 6. marta 2001. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime glavnog duga isplati iznos od 67.289,57 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. avgusta 2000. godine do isplate, kao i za troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1534/01 od 21. novembra 2001. godine potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 924/00 od 6. marta 2001. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1806/02 od 9. maja 2002. godine, preko drugostepenog suda, vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer je našao da nema procesnih uslova za odlučivanja o predmetnoj reviziji, s obzirom na to da je revizija izjavljena bez punomoćja za zastupanje tužioca.

Nakon otklanjanja procesnih nedostataka, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3776/02 od 17. novembra 2004. godine ukinuo presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1534/01 od 21. novembra 2001. godine i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 924/00 od 6. marta 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku glavna rasprava je zaključena nakon sprovedenog ekonomskog veštačenja i jednog održanog ročišta.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9390/04 od 17. marta 2006. godine je, u stavu prvom izreke , obavezan tužena da tužiocu isplati iznos od 206.098,20 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. marta 2006. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen , kao neosnovan , tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 206.098,20 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate, pa do utuženog iznosa od 655.263,23 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2005. godine do isplate, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate počev od 1. marta 2005. do 17. marta 2006. godine. Stavom trećim izreke presude je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5161/06 od 10. septembra 2008. godine usvojio žalbe i ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9390/04 od 17. marta 2006. godine, ispravljenu rešenjem istog suda od 17. marta 2006. godine, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su održana četiri ročišta, na kojima je izveden dokaz dopunskim ekonomskim veštačenjem i saslušanje m sudskog veštaka, dok četiri ročišta nisu održana (zbog izostan aka punomoćnika parničnih stranaka) .

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 8684/08 od 17. decembra 2009. godine ponovo otvorio glavnu rasprav u, a rešenjem istog suda od 7. maja 2010. godine je određeno zastajanje u postupku radi ishoda prethodnog stečajnog postupka nad tužiocem koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 15. aprila 2010. godine, najduže do isteka roka od 90 dana počev od 7. maja 2010. godine , nakon čega će sud nastaviti postupak po službenoj dužnosti.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1305/10 od 11. januara 2011. godine odredio nastavak postupka nakon isteka roka trajanja zastoja određenog rešenjem od 7. maja 2010. godine, a zatim je odredio prekid postupka u ovoj parnici zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 21. februara 2011. godine obavestio sud da je stečajni upravnik preuzeo parnicu.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1305/10 od 28. februara 2011. godine odredio nastavak postupka, a rešenjem od istog datuma se oglasio stvarno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spis e predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno nadležnom sudu na dalje postupanje.

Nakon dva održana ročišta, na ročištu od 7. juna 2012. godine, Privredni sud u Novom Sadu je, na predlog punomoćnika tužioca , odredio prekid postupka do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti, s tim da će se isti nastaviti po donošenju odluke navedenog suda povodom sukoba nadležnosti.

Podneskom od 19. oktobra 2012. godine punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka, a rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 775/11 od 1. novembra 2012. godine je nastavljen postupak .

U nastavku postupka održana su četiri ročišta i ponovno je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2429/12 od 22. oktobra 2013. godine je, u stavu prvom izreke, obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 8.423,90 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. septembra 1996. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 430.433,56 dinara. Stavom drugim izreke presude je odbijen , kao neosnovan , tužbe ni zahtev tužioca za iznos od 445.451,01 dinara, za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.406,83 dinara počev od 25. januara 1994. do 4. septembra 1996. godine i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 445.451,01 dinara počev od 2. septembra 2013. godine do isplate.

Odlučujući o žalbi tužene, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 402/14 od 5. februara 2014. godine preinačio prvostepenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2429/12 od 22. oktobra 2013. godine i obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 2.406,83 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. septembra 1996. go dine do isplate, a odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena na isplatu zakonsk e zatezn e kamat e na iznos od 2.406,83 dinara počev od 25. januara 1994. do 4. septembra 1996. godine. Stavom drugim izreke presude obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 463.027,01 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 402/14 od 5. februara 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i pet meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, Ustavni sud primećuje da je odlučivanje Vrhovnog suda Srbije bilo onemogućeno zbog nepostojanja procesnih uslova, jer je revizija tužioca izjavljena bez punomoćja za zastupanje. Otklanjanje procesnih nedostataka od strane tužioca, produžilo je trajanje parničnog postupka, odnosno odlučivanje revizijskog suda po izjavljenoj reviziji. U ponovnom postupku, nakon ukidanja i treće presude, pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je, iako uredno pozvan, izostao sa dva ročišta, dok je na jednom ročištu predložio da se isto ne održi zbog ne predujmljivanja troškova veštačenja, što je takođe doprinelo dužem trajanju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon jedne godine i šest meseci doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tužioca, ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon jedne godine i šest meseci doneta druga presuda, koja je potvrđena u postupku po žalbi, ali je iste presude Vrhovni sud Srbije ukinuo u postupku po reviziji. Po ukidanju i druge presude, nakon jedne godine i četiri meseca doneta je i treća presuda koja je ponovno ukinuta u postupku po žalbi. Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u ponovnom postupku je određen zastoj u postupku radi ishoda prethodnog stečajnog postupka nad tužiocem, a po isteku roka u kome je određen zastoj u postupku, određen je prekid postupka zbog pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem. Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala samo za period od otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem 9. novembra 2010. godine do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka, odnosno preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, u trajanju od mesec dana. Osnovni sud u Novom Sadu je, nakon oglašavanja stvarno nenadležnim, predmet ustupio Privrednom sudu u Novom Sadu, koji je u nastavku postupka, nakon zastoja do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti, doneo i četvrtu presudu, koja je u postupku po žalbi preinačena i konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti