Povreda prava na pravično suđenje zbog primene nepropisnog materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, jer je Upravni sud u postupku deeksproprijacije primenio zakonsku odredbu o roku koja je bila ukinuta u vreme odlučivanja. Takođe je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 31 godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „S.“ d.o.o, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „S.“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 16095/13 od 29. juna 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 16095/13 od 29. juna 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija broj 463-02-00126/04-7 od 1. avgusta 2013. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „S.“ d.o.o. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u Beogradu u predmetu VIII broj 463-170/2011 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „ S.“ d.o.o , Beograd , preko punomoćnika I. V, advokata iz Beograda, podnelo je Ustavnom sudu, 11. avgusta 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 16095/13 od 29. juna 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporena presuda treća po redu doneta „u postupku koji traje 30 godina“; da je tokom ranije vođenog postupka po zahtevu podnosioca za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji, doneto rešenje kojim je usvojen zahtev podnosioca, na osnovu odredbe člana 39. stav 3. Zakona o eksproprijaciji iz 1984. godine, koji je važio u vreme podnošenja zahteva; da je za prvostepeni organ odlučujuće pitanje bilo da li je korisnik eksproprijacije preduzeo radove na spornom objektu u zakonom propisanom roku; da su žalbe Direkcije za građevinsko zemljište izjavljene protiv rešenja kojima je usvajan zahtev podnosioca bile odbijane, ali da su drugostepena rešenja poništavana u upravnom sporu „uglavnom iz formalnih razloga“, sve do osporene presude Upravnog suda, koji je „sebi dodelio zakonodavnu funkciju“, odbacio pozitivne propise u predmetnoj oblasti i doneo odluku „na osnovu neke svoje konstrukcije“, bez oslonca u materijalnom pravu.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Upravni sud tačno naveo sadržinu odredbe člana 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji, ali da je zaključio da je zahtev podnet po proteku zakonom propisanog roka, jer je rešenje o eksproprijaciji postalo pravnosnažno 17. decembra 1979. godine, a zahtev je podnet 30. jula 1985. godine. Podnosilac zaključuje da je rok koji je zakon odredio za korisnika eksproprijacije da preduzme radove na eksproprisanom objektu, „odjednom postao rok ranijem sopstveniku“, što, po mišljenju podnosioca , nema uporišta u konkretnom zakonu.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud poništi osporeni akt i utvrdi povredu označenih načela i prava. U ustavnoj žalb i nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u ustavnu žalbu, spise predmeta Odeljenja za imovinsko-pravne poslove i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u Beogradu broj VIII broj 463-170/2011 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće „V.“ Beograd (ranij e poslovno ime podnosioca ustavne žalbe) podnelo je nadležnom organu 30. jula 1985. godine zahtev za donošenje rešenja „o nastupanju deeksproprijacije zbog proteka vremena“, tražeći da se stavi van snage rešenje Sekretarijata za privredu i finansije skupštine opštine Zvezdara od 29. juna 1978. godine. Navedenim rešenjem izvršen je administrativni prenos uz naknadu u korist opštine Zvezdara, a za potrebe Zavoda za izgradnju grada Beograda, tri zgrade na k.p. br. … i …, KO B-2, čiji je korisnik podnosilac , radi izgradnje stambenog naselja. Podnosilac je 17. marta 2003. godine dostavio podnesak nadležnom organu, tražeći hitno donošenje rešenja o zahtevu podnetom 27. jula 1985. godine.

Rešenjem Odeljenja za stambene i građevinsko-komunalne poslove opštine Zvezdara od 13. decembra 2004. godine usvojen je zahtev podnosioca ustavne žalbe, primenom odredbe člana 39. stav 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj40/84), jer je na osnovu nalaza veštaka utvrđeno da korisnik eksproprijacije nije izvršio znatnije radove, prema prirodi objekta, u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti rešenja o prenosu. Drugostepeni organ je rešenjem od 30. decembra 2008. godine odbio žalbu Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, a Upravni sud je presudom U. 8696/10 od 28. aprila 2011. godine poništio navedeno drugostepeno rešenje, nalazeći da je tuženi organ bio dužan da oceni navode žalbe kojima je ukazano da je trebalo primeniti odredbu stava 4, a ne stava 3. člana 39. Zakona o eksproprijaciji, koji je važio u vreme podnošenja predmetnog zahteva i kojim je bilo propisano da se po isteku pet godina od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji ne može podneti zahtev za poništaj tog rešenja. U izvršenju navedene presude poništeno je rešenje prvostepenog organa od 13. decembra 2004. godine i predmet vraćen na prvostepeni postupak, kako bi se dalo obrazloženo mišljenje u pogledu navoda žalioca da je trebalo primeniti odredbu stava 4. člana 39. Zakona o eksproprijaciji, koji je važio u vreme podnošenja predmetnog zahteva.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje 11. decembra 2012. godine, kojim je odbio kao neblagovremen zahtev podnosioca ustavne žalbe, primenom odredbe člana 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj40/84), pozivajući se na to da su primedbe Upravnog suda obavezujuće za sve upravne organe, a da „po oceni (Upravnog) suda, tužilac osnovano ukazuje da je zahtev ranijeg sopstvenika trebalo ceniti u smislu odredbe člana 39. stav 4, a ne stav 3. tog člana Zakona o eksproprijaciji koji je važio u vreme podnošenja zahteva , a kojim je bilo propisano da se po isteku pet godina od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji ne može podneti zahtev za poništaj tog rešenja “.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 463-02-00126/04-7 od 1. avgusta 2013. godine odbijena je žalba koju je privredno društvo „S.“ d.o.o, Beograd (novo poslovno ime podnosioca ustavne žalbe), izjavilo protiv navedenog prvostepenog rešenja. U drugostepenom rešenju je ocenjeno da je pravilno postupio prvostepeni organ kada je odbio zahtev, s obzirom na to da je podnet po proteku zakonom određenog roka od pet godina od dana pravnosnažnosti rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 16095/13 od 29. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog rešenja. Upravni sud je najpre konstatovao da je podnosilac u tužbi istakao: da je Upravni sud samo dao nalog da se ocene žalbeni navodi u pogledu primene člana 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji, a ne da se primenom te odredbe odluči o osnovanosti zahteva; da se u konkretnom slučaju ne radi o kompleksu zemljišta, jer se radi o tri zgrade na jednoj parceli, niti je tu činjenicu utvrdio prvostepeni organ. Upravni sud je, takođe, naveo da je odredbama člana 39. stav 3. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj40/84), koji je važio u vreme podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, bilo propisano da će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravnosnažnosti tog rešenja nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na tom objektu, osim u slučaju eksproprijacije kompleksa zemljišta, a prema odredbi stava 4. tog člana Zakona, ka da je eksproprisan kompleks zemljišta, pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiće se na zahtev ranijeg sopstvenika ako u roku od pet godina od pravnosnažnosti rešenja na kompleksu zemljišta nisu izvršeni znatni radovi na pripremi i uređenju zemljišta. U osporenoj presudi se ističe da nije sporno da je rešenje o eksproprijaciji, čiji se poništaj traži, postalo pravnosnažno 17. decembra 1979. godine, a da je predmetni zahtev podne t 30. jula 1985. godine. Upravni sud je, polazeći od „iznetog stanja pravne regulative“ odredaba člana 39. Zakona o eksproprijaciji, važećih na dan podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, našao da je zahtev podnet po pr oteku rokova propisanih zakonom, te da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama člana 39. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj40/84), koji se primenjivao na dan podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o administrativnom prenosu, bilo je propisano: da će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti tog rešenja nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na tom objektu, osim u slučaju eksproprijacije kompleksa zemljišta (stav 3.); da se po isteku pet godina od dana pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji ne može podneti zahtev za poništaj tog rešenja (stav 4.); da kada je eksproprisan kompleks zemljišta, pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiće se na zahtev ranijeg sopstvenika ako u roku od pet godina od pravosnažnosti rešenja na kompleksu zemljišta nisu izvršeni znatni radovi na pripremi i uređenju zemljišta (stav 5.); da se po isteku roka od šest godina od dana pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji kompleksa zemljišta, ne može podneti zahtev za poništaj tog rešenja.

Članom 87. navedenog zakona bilo je predviđeno da se odredbe ovog zakona, kojima se uređuje eksproprijacija nepokretnosti, primenjuju u slučaju oduzimanja, ograničavanja i prenosa prava na nepokretnostima u društvenoj svojini, ukoliko odredbama ovog zakona kojima je uređen administrativni prenos nije drugačije određeno.

Odredbama člana 6. st. 1. i 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 6/90) bilo je propisano da se u Zakonu o eksproprijaciji ( „Službeni glasnik SRS“, br. 40/84, 53/87 i 22/89), u članu 39. st. 4. i 6. brišu, a da dosadašnji st. 5, 7. i 8. postaju st. 4, 5. i 6. Saglasno članu 17. stav 1, odredbe ovog zakona primenjivane su u postupku po predmetima koji nisu bili pravosnažno okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbama člana 36 . Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95 i 23/01) propisano je da će se na zahtev ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti, pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiti ili izmeniti, ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, nije izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije je izgradnje izvršena eksproprijacija (stav 3.).

Odredbama člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) predviđeno je da se u Zakonu o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95 i 23/01), u članu 36. posle stava 3. dodaje novi stav 4, koji glasi: „Po isteku roka od pet godina od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, raniji sopstvenik eksproprisane nepokretnosti, odnosno njegov naslednik ne može podneti zahtev za poništaj ili izmenu pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji.“ Saglasno članu 21. navedenog zakona, postupak za poništaj pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji koji je započet, a nije pravosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Članom 13. Zakona o opštem upravnom postupku („ Službeni list FNRJ “, broj 52/56, „ Službeni list SFRJ “, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ “, broj 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Zakonom o opštem upravnom postupku („ Službeni list SRJ “, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja ( član 14.) ; da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, a ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208. stav 2.); da ako drugostepeni organ utvrdi, pored ostalog, da je pogrešno primenjen pravni propis na osnovu koga se rešava upravna stvar, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (č lan 233. stav 1.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni list SRJ “', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena ( stav 1.) ; da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.) .

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je za ocenu o osnovanosti njegovog zahteva odlučujuće pitanje bilo da li je korisnik eksproprijacije preduzeo radove na spornom objektu u zakonom propisanom roku, a da je u osporenom aktu rok koji je zakon odredio za korisnika eksproprijacije „odjednom postao rok ranijem sopstveniku“. Po mišljenju podnosioca, stanovište Upravnog suda je bez oslonca u materijalnom pravu, jer je odredbama člana 39. Zakona o eksproprijaciji, čiju sadržinu je Upravni sud naveo, zakonodavac odredio rokove od tri, odnosno pet godina za preduzimanje radnji od strane korisnika eksproprijacije.

Ocenjujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, Sud ukazuje da se ustavna garancija označenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe 30. jula 1985. godine podneo zahtev za poništaj spornog rešenja o administrativnom prenosu tri zgrade čiji je bio korisnik, da je r ešenje prvostepenog organa od 11. decembra 2012. godine doneto primenom odredbe člana 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji koja je bila na snazi u vreme podnošenja predmetnog zahteva , a da je drugostepeni organ u rešenju od 1. avgusta 2013. godine navedeno rešenje prvostepenog organ a ocenio zakonitim . Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je Upravni sud u osporenoj presudi, pozivajući se na odredbu člana 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik Socijalističke Republike Srbije“, broj40/84), koji je važio u vreme podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, zapravo naveo sadržinu stava 5. istog člana Zakona, kojim su bili određeni uslovi za poništaj rešenja o eksproprijaciji kompleksa zemljišta. Ustavni sud je stoga ocenio da se iz sadržine odredbe člana 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji, kako je navedena u osporenoj presudi, ne može utvrditi da li je predmetni zahtev podnet po proteku rokova propisanih zakonom.

Ustavni sud je, međutim, imao u vidu da je u rešenju prvostepenog organa od 11. decembra 2012. godine tačno navedena sadržina odredbe člana 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj40/84), čijom primenom je taj organ odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe. Polazeći od toga da je drugostepeni organ navedeno rešenje ocenio zakonitim, a imajući u vidu da, po nalaženju Upravnog suda, pobijanim konačnim upravnim aktom nije povređen zakon na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li je nadležni organ uprave, odlučujući u predmetnoj upravnoj stvari , primenio odredbe merodavnog materijalnog prava, odnosno da li je propust Upravnog suda uticao na pravičnost odlučivanja o zahtevu podnosioca u celini .

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o eksproprijaciji iz 1984. godine, koji se primenjivao na dan podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o administrativnom prenosu, proizlazi da su odredbe tog zakona o eksproprijaciji shodno primenjivane na postupak za poništaj rešenja o administrativnom prenosu, te da je raniji sopstvenik eksproprisane nepokretnosti mogao podneti zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji u roku od pet godina od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, odnosno u roku od šest godina, ako je eksproprisan kompleks zemljišta. Ustavni sud konstatuje da je pre donošenja rešenja kojim je prvi put odlučeno u ovoj upravnoj stvari navedeni zakon izmenjen, tako što su brisane odredbe člana 39. st. 4. i 6, kojima je bio predviđen rok u kome raniji sopstvenik može podneti zahtev, pri čemu su odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 6/90) primenjivane u postupku po predmetima koji nisu pravnosnažno okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona. Ustavni sud dalje konstatuje da je u toku predmetnog upravnog postupka stupio na snagu novi Z akon o eksproprijaciji iz 1995. godine, koji u osnovnom tekstu nije predviđao rok za podnošenje zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, te nije sadržao prelazno rešenje za započete a neokončane postupke po tim zahtevima, ali je izmenama tog zakona iz 2009. godine taj rok ponovo ustanovljen i vezan za nastupanje prav nosnažnosti odluke o naknadi, odnosno dan zaključenja sporazuma o naknadi. Izmenjene odredbe člana 36. tog zakona, nisu se, međutim, primenjivale u postupku za poništaj prav nosnažnog rešenja o eksproprijaciji koji je započet, a nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 20/09), već odredbe koje su važile do dana stupanja na snagu tog zakona.

Ustavni sud je, polazeći od navedenih odredaba zakona, ocenio da odredba člana 39. stav 4. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj40/84) nije bila merodavna za odlučivanje u predmetnoj upravnoj stvari u vreme donošenja rešenja prvostepenog organa od 11. decembra 2012. godine , budući da je Zakonom o izmenama i dopunama Z akona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 6/90) brisan stav 4, kojim je bio predviđen rok za podnošenje zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji , a da su novim stavom 4. člana 39. Zakona bili propisani uslovi za poništaj rešenja o eksproprijaciji kompleksa zemljišta. Ovaj sud nalazi da je prilikom odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe trebalo imati u vidu da je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 6/90) predvideo primenu odredaba tog zakona u postupcima koji nisu pravnosnažno okončani do dana njegovog stupanja na snagu, pa i novog zakonskog rešenja kojim nije bio propisan rok za podnošenje zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji. Polazeći od sadržine osporene presude, Ustavni sud ocenjuje da je o tužbi podnosioca, takođe, odlučeno primenom materijalnog prava koje nije bilo merodavno za odlučivanje, na štetu podnosioca ustavne žalbe , što čini proizvoljnim zaključak Upravnog suda da je zahtev podnosioca ustavne žalbe podnet po proteku zakonom propisanog roka. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 16095/13 od 29. juna 2016. godine i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku donese nov u odluk u o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija broj 463-02-00126/04-7 od 1. avgusta 2013. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda U. 16095/13 od 29. juna 2016. godine biti ponovo odlučivano o tužbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio preuranjenim njegov zahtev za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da podnosilac povredu načela o jednakosti pred Ustavom i zakonom, te povredu prava na jednaku zaštitu i na pravno sredstvo iz čl. 21. i 36. Ustava, vezuje za povredu prava na pravično suđenje, te nije posebno ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta ovih načela i prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 16095/13 od 29. juna 2016. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, takođe, ukazuje da mu je nedelotvornim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen po njegovom zahtevu za poništaj rešenja o administrativnom prenosu.

Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je vođen u predmetu VIII broj 463-170/2011 Odeljenja za imovinsko-pravne poslove i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u Beogradu.

Ustavni sud je na osnovu izloženih činjenica utvrdio da je osporeni postupak započeo 30. jula 198 5. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca ustavne žalbe za poništenje pravnosnažnog rešenja Sekretarijata za privredu i finansije skupštine opštine Zvezdara od 29. juna 1978. godine i da je okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 16095/13 od 29. juna 2016. godine.

Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak traj ao nepunu 31 godin u, što , samo po sebi, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, odnosno upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, jer je trebalo utvrditi da li je korisnik administrativnog prenosa u roku propisanom zakonom izvršio, prema prirodi objekta, znatnije radove na objektu radi čije izgradnje je izvršen administrativni prenos spornih objekata.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima značajan pravni i materijalni interes da se poništi rešenje o administrativnom prenos u nepokretnosti na kojima je imao pravo korišćenja .

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni organ odgovoran zbog neaktivnosti u najvećem delu postupka, budući da je odluku o zahtevu podnosioca doneo 19 godina nakon podnošenja zahteva. Sud je dalje konstatovao da ni drugostepeni organ nije postupao u okviru standarda razumnog roka, budući da je rešenje o žalbi Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda doneo posle četiri godine, a Upravni sud je duže od dve i po godine odlučivao o tužbi podnosioca podnetoj protiv akta kojim je okončan predmetni upravni postupak. Upravni sud, s tim u vezi, konstatuje da u konkretnom slučaju nije bilo sporno činjenično stanje utvrđeno u predmetnom upravnom postupku, već isključivo primena materijalnog prava.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud je utvrdio da on u periodu od 1985. do 2003. godine nije koristio mogućnost da podnese žalbu, a potom i tužbu zbog „ćutanja administracije“, kako bi izdejstvovao odluku prvostepenog organa o njegovom zahtevu. Ovaj sud konstatuje da za vreme neaktivnosti drugostepenog organa podnosilac nije imao na raspolaganju pravna sredstva za ubrzanje postupka, budući da je žalbu izjavila protivna strana. I majući u vidu ukupno trajanje osporenog postupka, Ustavni sud, međutim, nalazi da navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju osporenog postupka, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen u predmetu VIII broj 463-170/2011 Odeljenja za imovinsko-pravne poslove i stambene poslove – Uprava gradske opštine Zvezdara u Beogradu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe .

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog primene nepropisnog materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti